JUNAK SE VRATIO KUĆI: Izložba posvećena generalu Dušanu Dodiću

DEDU, generala Dušana Dodića (1884-1955), nažalost, nikada nisam video. Umro je u izgnanstvu kada sam imao samo četiri godine, ali se ta slavna tradicija iz Prvog svetskog rata, brižljivo čuvala i sačuvala u porodici - svedoči, za "Novosti", svetski priznati naučnik prof. dr Veljko Milutinović iz Beograda, unuk generala Dodića, rođenog u selu Milutovac kod Trstenika. - Nažalost, naša porodica je prolazila kroz teške trenutke i svi su, na neki način, bili žrtve Drugog svetskog rata. Deda Dušan je iza sebe ostavio dvojicu sinova, koja nisu imala naslednike, a ja sam unuk po ćerki, Simonidi, koja je zaostavštinu dobila od dedine druge supruge.

Prof. dr Milutinović ima trojicu sinova i sedmoro unučadi, koji će izvesno nastaviti da baštine istoriju Dodićevog herojstva, a čiji dobar deo, sve do kraja novembra, javnost može da pogleda na ekskluzivnoj izložbi u Trsteniku. Na svakom od eksponata, koje su izabrali i predstavili stručnjaci Zavičajnog muzeja Jagodine i trsteničkog muzeja, jasan je trag žrtvovanja konjičkog brigadnog generala, koji se neustrašivo borio u balkanskim ratovima i u Velikom ratu.

- S jedne strane, deda je bio veliki junak, ali i tragična ličnost i u Kraljevini i u Titovoj Jugoslaviji -otkriva nam prof. dr Milutinović. - U Kraljevini je ranije poteran u penziju, kako bi se napravilo prostora za napredovanje kadrova iz Hrvatske, a uz to, dosta je kritikovao stanje u vojsci i isticao da nismo spremni za rat koji se očigledno približavao. Potom mu, kao i drugim generalima od ugleda u narodu, koje su Nemci zarobili u vreme Drugog svetskog rata, Tito nije dozvoljavao da se vrati u zemlju.

Aleksandar Karađorđević i general Dodić na frontu

General Dodić nije dočekao rehabilitaciju, koja bi obično dolazila oficirima kada bi ostarili toliko da više nikome nisu mogli da naškode. A koliko svojoj zemlji nisu nikada bili neprijatelji najbolje pokazuje ratni dnevnik generala Dodića, gde se na svakoj stranici "čita" čvrsta vera da je poginuti za Srbiju jedina volja onih koji časno nose vojničku uniformu.Nevelika sveščica, u koju su "Novosti" imale uvid, predstavlja autentično svedočanstvo o proboju Solunskog fronta.

PROČITAJTE I: NEOBIČAN MANASTIRSKI KOMPLEKS: Vladika sa 400 dece

- General je dnevnik vodio od 27. avgusta 1918. do 24. novembra, 1919. godine - kaže, za "Novosti", istoričarka Jelena Vukčević, saradnica na izložbi. - Uredno i precizno vodi nas kroz proboj Solunskog fronta. Čitajući dnevnik, možemo da pratimo oslobađanje brojnih gradova, dok u isto vreme upoznajemo i čoveka koji brine o vojnicima, sa njima ratuje i pati.

Foto arhiv muzeja i porodice

SMRT U TUĐINI

GENERAL Dodić, koji je među 20 odlikovanja, čak dva puta dobijao Orden Belog orla sa mačevima četvrtog reda i Orden Svetog Save, kao i Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima četvrtog reda, bio je mobilisan u Drugom svetskom ratu i našao se u nemačkom zarobljeništvu. Nikada se više nije vratio u Srbiju, niti je video svoju ćerku Simonidu i sinove Vladislava (1909-1943), majora kraljeve garde streljanog u Jajincima, i Ratoljuba (1913-2001), koji je imao izuzetnu karijeru. Preminuo je u dvorcu Farlar kod Osnabrika, a sahranjen u kripti Crkve Svetog Đorđa.

HVALIO VOJNIKE

- LjUDI su malaksali usled velikih i smelih marševa i štrapaca, jer ovo je bio jedinstveni prizor u istoriji da pešačka trupa u stopu prati konjicu, u toku petnaestodnevnih neprekidnih usiljenih marševa - piše general Dušan Dodić, 12. septembra 1918. - Zbog toga više od pola ljudi hramlje, a usled uboja na nogama. Ali ravnodušno podnose sve teškoće ovog mučnog marševanja. Uopšte, svi su bili dostojni svojih predaka, koji su za otadžbinu svoje živote polagali!

Tokom proboja Solunskog fronta, sa svojom jedinicom general Dodić prošao je i oslobodio Kavadarce, Štip, Kočane, Vranje, Niš, Aleksinac, Varvarin, Jagodinu, Bagrdan, Lapovo, Veliku Planu, Smederevo, Belu Crkvu, Vršac i Temišvar!