Aleksa Buha: Traži se da odumre nacija

SRPSKO nacionalno stanovište treba uzimati, u prvom redu, kao potrebu za nacionalnom državom.

Da je Jevreje Drugi svetski rat zatekao u njihovoj državi, to jest da se na njih sručio na njihovoj državnoj teritoriji, ne bi sa lica Zemlje nestali toliki milioni ovog naroda, i to na brutalan i kukavan način. Dovoljno je provesti nekoliko dana u Izraelu, pa da se na svakom koraku osete ljubav i nesvakidašnja privrženost koju današnji Jevreji osećaju prema svojoj zemlji - teritoriji; videli bismo sa kolikom odanošću zastupaju svoju državu.

Država-nacija ili nacionalna država je istorijsko dostignuće Evrope, neprikosnoveno barem od 17. veka. Ako nešto može biti sporno u pojmu država-nacija, onda je to drugi deo ove dvoreči, mada se noviji bojovnici novog svetskog poretka više ustremljuju na posebnu, nacionalnu državu kao takvu.

Ne prestaje se sa optužbama protiv, ne samo državnog nego i regionalnog nacionalnog organizovanja ljudi, jer su organizovane nacije legla zla, jer se u nacionalnoj veštičijoj kuhinji spravljaju zločinci. Treba ljude, milom ili silom, preobratiti u kosmopolite, sa zvezdom vodiljom svetske države, pa da svetom zavlada mir i blagostanje. Traži se da nacija odumre, da pred svetom i kosmosom ostanu goloruki ljudi. Sa posebnošću naroda treba da nestane i njegova politička i teritorijalna dimenzija, pa bi, uz golorukost, ljudi ostali i bez tla pod nogama.

Ove političke praktike imaju, naravno, i svoje teorijsko pokriće. Ono se sažima u tvrdnji da je ratni sukob, po pravilu, sukob između dve (nacionalne) države ili više njih. Hana Arent je, međutim, pokazala da su ratovi vođeni u ime komunističkog i fašističkog kosmopolitizma, u ime komunističkog internacionalizma i u ime fašističke i imperijalističke varijante novog svetskog poretka, neuporedivo krvaviji i razorniji od ratova između nacionalnih država. Logika kosmopolitskih/globalističkih moćnika, ko god oni bili, rezimira se u zahtevu da se napusti posebno nacionalni obrazac življenja (i ratovanja) i da se pređe u njihovu, "višu" formu. Međutim, ta posebnost je stamena koliko i sam život.

Nemački istoričar Volfgang Momzen je ispisao reči koje treba ponoviti: "Nacija je jedna fikcija, ali odstranjivanje te fikcije je utopija". Jedinstvo nacije, a ono je noseći elemenat u sporu oko nacije, stvar je takoreći svakodnevnog plebiscita. Jer, mogu pripadnici jedne nacije biti danas jednistveni u odnosu na neko stanje stvari, a da sutra u pogledu drugog stanja to više ne budu. Jedinstvena nacionalna svest, a ona je zaloga postojanja nacije, nije, dakle, data jednako za svako vreme, niti je ičim unapred osigurano da će pripadnici neke nacije u svakoj situaciji postupati jedinstveno i na isti način. Uprkos manama i nedostacima nacionalnog državnog organizovanja ljudi, Renan smatra da je ono, po prilikama koje pruža za individualno i zajedničko vođenje života, naveliko prihvaćen i prihvatljiviji oblik tog organizovanja.

Renanov kompatriot i svojevremeno prvi ministar francuske vlade Eduard Baladir argumentovano je pokazao da nikakav kosmopolitizam/globalizam ne može odmeniti naciju, državu-naciju u funkciji sjedinjavanja ljudi i njihovog trajnijeg inspirisanja za velike ili male poduhvate, šta god bila njihova svrha.

Prema ovom autoru, koji je bio dotaknut krilom najređeg talenta, onog državničkog, pravo ljudsko zajedničko delovanje potrebuje princip posebne vrste. Pokretački duh može se začeti po raznim motivima, a u naše vreme, ili već stolećima, čini se da materijalni princip i princip moći vode glavnu reč. Čak izgleda da su ne samo efikasni nego i poželjni. Ali, tako se samo čini, jer njihova surovost i sirovost ubrzo pokažu moralnu, društvenu i opšteljudsku nevaljanost. Traženi, bolji - da se ne kaže prav, Princip se ne može držati u banci; on se drži u duši, u mislima i osećanjima, pa ga Baladir naziva Princip duša. Ni šuštanje novčanica, ni obećavajuće zamahivanje moći ne mogu ljude pokrenuti na trajna pregnuća; trajna u smislu vremenom i u smislu suštinski vrednosnom.

Princip duša nadmoćan je nad drugim principima, pomenimo još religijski i princip stomaka, zbog toga što niče iz dubokog korena i iz njega se hrani. Takav koren se ne može nositi u džepu i potezati od prilike do prilike. Ili ga ima iz dubina, ili ga nema. Ali njegova prilika ipak nastupi.

Njegoš ga je uzvisio na pijedestal svemogućeg koji mrtvo pretvara u živo. Karađorđe je udahnuo život srpskoj duši, zamrloj u umrtvljenim Srbima. Pero Slijepčević citira reči Ante Trumbića iz 1918. koje izričito gotovo blagosiljaju ovaj princip: "Narod smo od tri plemena (...) ali pored toga nismo troje, jer ni ime, ni vera, ni zastava nisu narod. Narod je duša, a ona je jedna, kako su je zasvjedočili naši heroji na Ceru, na Rudniku, na Dobrom Polju, na Veterniku na Kozjaku..."

Za ovaj Princip mora se imati tle, podloga, supstancija. E, ona se ne može strpati u bilo koliki džep, pogotovo ne u kofer ili vreću, pa se sa sobom nositi i tako svetom glavinjati bez ičeg trajno čvrstog pod nogama. Tu podlogu čini nacionalni identitet (tekst je deo knjige - Ka srpskom stanovištu).