Izolacija rađa strah i apatiju: Ugroženo mentalno zdravlje starijih

OSEĆAM se usamljeno. Deca žive u drugom gradu, i otkad je proglašena epidemija korone ne dolaze da me ne bi zarazili, jer imam dijabetes i Parkinsonovu bolest. Da nemam mlađeg rođaka koji svrati da mi donese hranu, nikome vrata ne bih otvorila. Najviše se plašim da mi se nešto ne desi i da me ne nađu tek posle dva-tri dana. Ali trudim se da ostanem pozitivna i zadržim rutinu - kaže udovica Milana Stojkov (78), iz Novog Sada.

Svakog dana čita, bilo šta, samo "da vežba mozak". Pravi krugove po stanu da "joj ne atrofiraju mišići". Čuje se redovno telefonom sa decom i rođacima, obavlje jednostavne kućne poslove, da nekako ispuni dan.

- Jedva čekam da sve ovo prođe da zagrlim decu i unuke - kaže Milana.

Njen slučaj nije usamljen. Najmanje 300.000 ljudi starijih od 65 godina u Srbiji živi u samačkim domaćinstvima. Poseban problem imaju oni koji žive u zgradama, bez dvorišta. U čak tri beogradske opštine, Stari grad, Vračar i Savski venac, prosek godina žitelja je 75 plus, i upravo oni stanuju u starim zgradama, često sami, bez mogućnosti da sa nekim popiju kafu ili slučajno sretnu poznanika u parku.

Ova kategorija je najugroženija u Srbiji. Ne samo zbog kovida 19, već zbog rizika koji socijalna izolacija sa sobom nosi.

- Psihičko zdravlje počiva na socijalnim kontaktima - kaže Spomena Milačić, iz Društva psihologa Srbije. - Kao što dete ne može da se razvija bez toplih socijalnih kontakata, tako su oni bitni i za očuvanje psihološkog zdravlja starijih. Naravno, najbitnije je sačuvati život, ali je imunitet usko vezan i za mentalno zdravlje.

Život starih u socijalnoj izolaciji, koju je nametnuo novi virus, povećava anksioznost, osećaj usamljenosti, depresiju.

Mnogi se, smatra Milačićeva, neće oporaviti, i čak i kad budu mogli da izađu, neće to činiti zbog apatije.

- Bilo bi dobro kada bi starima u zgradama sa dvorištem bilo omogućeno nakratko da izađu, da vide drvo ili dete u komšiluku. Oni su odgovorni, nose maske, umeli bi da drže socijalnu distancu - smatra Milačićeva.

A kad sve ovo prođe, trebalo bi, kaže, odmah aktivirati klubove za stare, gde će se družiti, organizovati igranke, raditi ručne radove ili učiti bridž. Samo tako će, bar delom, biti moguće sanirati psihološke posledice karantina.

Sa tim da su za starije od 70 ključni socijalni kontakti, saglasan je i Nebojša Jovanović, predsednik O. L. I. centra i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije:

- Stariji su ne samo usamljeni, već se i plaše samoće: "Šta ću ako mi se nešto desi a nema nikog, ako polomim ruku ili kuk?" Osećaju se dodatno nesigurno i odbačeno. Rečenice koje bi trebalo da čuju svakog dana jesu: "Kako se osećate" ili "Tu smo ako vam nešto treba".

Mnogi psiholozi i stručna udruženja nude besplatna psihološka savetovališta, ali mali broj starijih koristi internet, a ti brojevi mahom se mogu naći na globalnoj mreži. Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se tek oko 70.000 starijih od 65 godina služi računarom.

- Kao što su lokalne samouprave organizovale dostavljanje hrane i lekova starijim žiteljima, tako bi trebalo da se potrude da i brojevi telefona savetovališta dođu do njih. Ili da sami organizuju volontere koji će sa njima razgovarati. Nije neophodno da to budu stručnjaci. Ovim ljudima često je dovoljan samo najobičniji razgovor - naglašava Jovanović.

Kako bi pomogli najstarijim Subotičanima, Gerontološki centar je uveo virtuelno psihološko savetovanje. Razgovori sa psiholozima putem video-poziva dostupni su korisnicima i njihovim porodicama, ali i svim onim starijima kojima su u ovo smutno i tegobno vreme potrebni podrška, savet ili lepa reč.

Po rečima Nenada Ivaniševića, direktora Gerontološkog centra, ova usluga već je postojala, a sada dobija i svoju onlajn verziju pod nazivom "Jedan poziv menja sve".

- Na ovaj način će građani u periodu izolacije moći da popričaju sa psihologom, a osim ličnog savetovanja, ukoliko psiholog proceni da je potrebno, moći će da se zakaže i grupni razgovor u koji bi se uključili i članovi porodice i tako napravili jednu interakciju između korisnika i porodice, koja u ovim uslovima ne može da ih posećuje - objašnjava Ivanišević.

VAŽAN I DODIR

STARIJIM ljudima je potreban i kontakt očima, koji je početak, kako kaže Milačić, empatije, i dodir, koji pruža osećanje sigurnosti. Komunikacija stimuliše nervni sistem, a ako se nešto ne stimuliše, ono naglo propada.

JEDAN POZIV MENjA SVE

DOBAR dan, ovde Petar iz samice broj 24 na Limanu četiri u Novom Sadu. Kako bih mogao da dođem do leka...

Ovako počinje jedan od telefonskih razgovora putem linije savetovališta "Amiti", koje je namenjeno najstarijim građanima naše zemlje, ali i njihovim srodnicima i prijateljima koji brinu o njima. Dnevno bar desetak ljudi iz svih krajeva Srbije okrene broj telefona i potraži pomoć.

- Linije za pomoć aktivne su već više od dve nedelje jer je naša procena bila da je bilo potrebno vreme prilagođavanja i navikavanja na poštovanje zakonskih mera i preporuka stručnjaka - kaže socijalni radnik Nada Satarić. - Ključno pitanje je kao obezbediti pomoć i negu u kući za starije osobe koje žive same ili u staračkim domaćinstvima. Često su te usluge pružale upravo žene koje su starije od 65 godina i sada su one prestale da dolaze.

Javljaju se i neformalni negovatelji iz kruga porodice, koji ne stanuju sa starima i ne mogu da stignu do njih do početka policijskog časa ili ne mogu da ih obiću čak tri dana za vikend.