Vladika Stefan Šarić: Ne predati se strahovanju, zlo nas neće pobediti

- Podsetio bih da su srpski narod i crkva prošli mnoga teža iskušenja od ovoga u proteklih osam vekova i da ne smemo da se predajemo malodušnosti. Ovo je krst našeg doba koji treba da iznesemo i usavršimo se. Neka ovo vreme bude vrsta veronauke da sledeću Strasnu sedmicu i Vaskrs dočekamo kako treba, da naučimo osnovno, da je život jači od smrti - kaže za "Novosti" episkop Stefan.

* Mnogim ljudima je u vreme Vaskrsa naročito teška samoća na koju nas je prinudila pandemija. Ni društvene mreže ni bezbrojni TV programi ne mogu da zamene ljude, bližnje...

- To nije razlog za očajanje. Čak ni za zabrinutost. Sada, pred praznik pobede života nad smrću, treba da iskoristimo tu prinudnu samoću za samospoznaju. Mnogi će se iznenaditi koliko su sami sebi stranci. Prvo će primetiti slabosti i upitaće se: "Kako da volim sebe kada sam pun mana?" Tada čovek treba da savlada malodušnost i pogleda još dublje u sebe da bi otkrio ono najlepše, prototip, osnovu, Hrista, Boga. Svako ljudsko telo je hram Duha svetoga, mala crkva unutar koje se nalazi duša, koja je Bog. Kada pronađemo tog Boga u sebi, sigurno ćemo biti bolji ljudi. Biće nam lako da zavolimo sebe pa ćemo moći da volimo i bližnje. Kada shvatimo da nosimo Gospoda u sebi nećemo moći da trpimo slabosti pored njega, pa ćemo ih odbaciti. I eto, desiće se vaskrs u čoveku.

* Pandemija je prinudila čovečanstvo da sa mnogo manje sujete razmišlja o prolaznosti života i strahuje od smrti koja se ne može korumpirati ni najvećim bogatstvom. Ipak, vi kažete da prave pravoslavne hrišćane ova situacija ne plaši...

- Početak mudrosti je strah Gospodnji, kaže Sveto pismo Starog zaveta. Ako nema tog straha, te iskre, nema ni borbe ni žrtve, ni truda. Svako od nas mora da iznese svoj krst i što je on veći i podvig, usavršavanje i čudo su veći. To je taj strah Gospodnji o kome govorimo, on je kreativan, jer nas vodi ka budućnosti u večnom životu. Primer hrabrosti treba da nam bude naš patrijarh Irinej koji je svoj život od 90 godina posvetio crkvi. U stvari, on je svakoga dana u tih devet decenija bio na Vaskrsu. Kao pravi Srbin iz srca Srbije, on je jak i stamen. Videli ste ga kako na Cveti obavlja bogosluženje jer to je njegov život. On živi asketski, služi i čini dobra dela za koja niko ne zna. Imam potrebu da o tome govorim kao svedok, njegov bliski saradnik, iako toga nisam dostojan.

* Naslednici trona i prosvetiteljske ideje Svetog Save u Hilandarskom medicinskom kodeksu iz srednjeg veka strogo su propisali odvajanje bolesnih od zdravih u manastirskoj bolnici, a u 21. veku ljudi tu poruku ne razumeju...

- Preplašenost kojoj svedočimo nije dobra, jer u suštini mi nemamo čega da se plašimo. Samo treba da sledimo zavet Svetog Save. Razdvajajući zdrave od bolesnih u prvim našim bolnicama koje su se nalazile u manastirima, došli smo do toga da danas imamo medicinski zdravstveni sistem. Bolesni ljudi danas nemaju potrebu da kao u prošlosti dolaze u manastire i hramove da se leče i telesno i duhovno. Telesno leči medicina, a ljudi treba da dolaze u hramove radi duhovnog zdravlja. Jer, ako nema duhovnog zdravlja, neće biti ni telesnog. Treba uvek imati na umu da dobro uvek pobeđuje i da je Bog uvek sa nama, ako imamo svesti o njemu i ako mu se okrećemo. On je i u našoj kući, i u našoj crkvi, i na stadionu, kada se jednog dana ovo završi i ponovo odemo na utakmice.

U TEŠKIM VREMENIMA JAČA CRKVA

CRKVA uvek naraste i ojača u teškim vremenima, a događaji u Crnoj Gori to dokazuju.

- Čak i nedavno hapšenje mitropolita Amfilohija služi budućnosti i Hristu. Njega progon ne može da zastraši jer je navikao na progone još od komunizma. Može se reći da to njemu nije vanredno stanje nego prirodno. Tome sam svedok, jer sam živeo u Crnoj Gori. Još kao dete, dok sam išao u bogosloviju na Cetinju, preživljavao sam kamenovanja. To vam je bila Crna Gora. A sada je prolazeći kroz litije ta ista Crna Gora spoznala Hrista, a svi Crnogorci su naučili molitve i počeli da se mole. Verujem da je to smisao i svrha i budućnost, da je to pobeda Hrista.

NAJTEŽE USAMLjENIMA

ČOVEK nije stvoren da živi sam i u vreme ograničenog kretanja najviše pate ljudi koji nemaju nikoga bliskog...

- To je možda poruka da kada prođe ova nevolja radimo na tome da nas ima što više. Da je što manje samaca i jedinaca kojima je vrlo teško. Ali, to nije razlog da oni tuguju i samosažaljevaju se. Njima je dat taj veliki krst kao neka vrsta privilegije jer imaju snagu da ga iznesu. A kada se izbore, biće savršeni, biće čudo.