Povodom samita u Londonu: Osim sve većeg naoružavanja i ratova protivnih međunarodnom pravu, ovaj NATO ne ume ništa drugo.

Konstrukcione slabe tačke NATO-a postale su vidljive. One nisu nikakva tajna, ma koliko se šefovi vlada država članica trudili da ih prikažu takvim.

POVELjA UN

Stvar počinje time što smernice američkog predsednika o politici bezbednosti predviđaju potpuno razdvajanje upotrebe vojnih snaga od Povelje Ujedinjenih nacija. Sjedinjenim Državama je normalan nivo prava onaj iz 1939. godine, iako bi rat, prema Povelji Ujedinjenih nacija, trebalo osuditi kao konsekvencu dva užasna svetska rata. Primena vojnih sredstava morala bi da bude striktno vezana za odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i uopšte za pravo na samoodbranu kao pravo koje proizlazi iz Povelje Ujedinjenih nacija.

Organizacije poput NATO-a trebalo bi dozvoliti samo ako su usklađene s Poveljom Ujedinjenih nacija, što znači isključivo u okvirima međunarodnog prava.
Svakome je jasno da ovi postulati i količina američke moći doslovno razaraju države članice NATO-a. One su prinuđene ili da učestvuju u ratovima koji se vode u američkom interesu, ili da se izlože opasnosti da budu uništene u svojoj supstanci, i koga briga za međunarodno pravo.

RAT PROTIV SRJ

Najkasnije od slučaja rata protiv Savezne Republike Jugoslavije, koji je vođen protivno međunarodnom pravu, svima se demonstrira šta ovo znači. Sjedinjene Države vode rat iz dva razloga: njihovom globalnom širenju ne sme niko više da stane na put. Uz to, dosadašnji dugotrajni rat treba da osigura da nikome nikada ne padne na pamet ideja da postavi pitanje odgovornosti vođstva Sjedinjenih Država prema kriterijumima Nirnberškog procesa.

POLOŽAJ PUDLICE

Ovaj „položaj pudlice“ država članica NATO-a, koji se ogleda u njihovoj zavisnosti od Sjedinjenih Država, posebno je uočljiv u jednom aspektu: obaveze međusobne podrške prema NATO ugovoru. Koliko danas ili sutra možemo čitati o NATO susretu na vrhu u Londonu, i nameri da se ojača obaveza međusobne podrške. Šta bi ona drugo značila do saglasnost s potpunom američkom slobodom delovanja?
Pravna obaveza međusobne podrške postojala je u ugovoru u temeljima danas nepostojeće „Zapadnoevropske unije“. U njemu je bilo jasno zapisano kako treba da se postupi u slučaju eventualnog vojnog napada na neku od članica. Vojni odgovor je bio, prema ovom sporazumu, neizbežan. NATO metode nisu u skladu sa ovim sporazumom. Prema njemu, sve je moguće, u rasponu od izraza žaljenja – biva, imali ste peh – pa do upotrebe vojne sile.

Pročitajte još - Makron upozorava: NATO na samrti, Evropa na ivici ponora

Upravo bi trebalo da istočnoevropske države, koje se svakog trena kostreše protiv Ruske Federacije, budu svesne ove situacije u svojoj praktičnoj politici. Jedno je gužva, ali gužva se retko smiruje onda kada je njeno smirivanje od značaja. Američki interesi određuju događaje, čak i u onom njihovom stadijumu kada javnost u državama članicama počinje da ključa.

LONDONSKO MRTVOROĐENČE

Ovaj susret na vrhu, koji je tokom dva dana prošle nedelje održan u Londonu, već sada je „mrtvorođenče politike bezbednosti“. To se jasno vidi na dve okolnosti: po ogromnoj visini vojnih izdataka kojima nijedna država na globusu ne može ništa da suprotstavi, i po tome da bi oni trebalo da se stalno povećavaju.
Time će biti ugušeni civilni ciljevi nacionalnih društava, od borbe protiv klimatskih promena do socijalnih sredstava ili do težišta proučavanja budućnosti koji se nameću svojom hitnošću.

Dvadeset godina nakon kraja prvog Hladnog rata možemo mirne duše da poručimo NATO-u: Ništa drugo i ne znate do dronova i tenkovskih lanaca. Samo oni koji su doživeli Hladni rat mogu da sanjaju o Harmelovom izveštaju i poštovanju Helsinškog procesa iz 1975. Osim sve većeg naoružavanja i ratova protivnih međunarodnom pravu, ovaj NATO ne ume ništa drugo.

A kako bi i umeo? Ruska Federacija želi saradnju i učešće u zajedničkom sistemu bezbednosti, a upravo to neće ni po koju cenu da prihvate anglosaksonske sile koje dominiraju NATO-om. Iz ovoga logično sledi snažno naoružavanje, pa kud puklo da puklo, jer mirni odnosi s Ruskom Federacijom ili, nedajbože, „Evropa kao zajednički dom“, u vizuri anglosaksonske politike nisu mogući.

Nedostatak ubedljive koncepcije sporazumevanja govori više od hiljadu reči, i razotkriva položaj podjarmljenosti zapadnoevropskih država u NATO-u koji otkriva njihovu rastuću nemoć.

London iz ova dva dana, takođe, podseća nas na istoriju osnivanja NATO-a i čuvenu izreku prvog generalnog sekretara NATO-a, gospodina Ismeja. Po njoj je credo NATO-a, kao konsekvence savezničke politike u Drugom svetskom ratu koji je vođen protiv Nemačke, bio: „Da se Amerikanci ukotve u Evropi, da se Nemci uškope i da se Rusima ne dopusti pristup Evropi.“

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Gutereš je pre nekoliko dana govorio u Berlinu o slabljenju globalne američke moći. Da li to govori NATO-u da treba da odustane od svoje uloge u slučaju Nemačke, i da se Rusiji omogući evropsko učešće u obezbeđivanju mira? Što se tiče Rusije, francuski predsednik Makron razmišlja u tom pravcu. London je u svakom slučaju, od Šarla de Gola u poslednjem svetskom ratu i lorda Milnera iz doba prelaza u novi vek, potpuno pogrešno mesto za koncepte mira.

(Izvor: Pečat/ Vili Vimer)