PROVALNICI su nam upali u kuću usred belog dana, nekoliko minuta pre dolaska deteta iz škole. Učinjena šteta bila je simbolična, ali smo bili šokirani njihovom drskošću i bezobrazlukom. Policija je došla posle sat vremena, a ekipa za uviđaj posle pet sati. Ugradili smo alarm i podneli zahtev za oružje. Službenik MUP nam je sugerisao da kao razlog ne navodimo ličnu i imovinsku sigurnost, već da smo ljubitelji oružja! Da li je moguće da u 21. veku, u sopstvenoj zemlji, ne smeš da štitiš privatnu svojinu? Kako zaštititi porodicu i imovinu, a ne prekršiti zakon?

Priča Z. R. iz Beograda samo je jedno od mnogobrojnih svedočenja ljudi koji su zbog nedostatka adekvatnih normi decenijama bili prepušteni na milost i nemilost provalnika, lopova, pravih i lažnih investitora, džeparoša...

Drskost provalnika, zaštićenih “šupljikavim” zakonima išla je dotle da upadnu u stan u podne, i “obrste” sve iz frižidera. Ponekad bi se vlasnici iznenada pojavili, a lopovi bi mirno išetali, jer znaju da će ako budu napadnuti odgovarati. Pre dve godine, u Beogradu je zabeležen slučaj ubistva provalnika. Ubio ga je vlasnik stana, koji je zatim uhapšen i okrivljen za ubistvo. Ubijeni provalnik je iza sebe imao 50 kriminalnih radnji, mahom provala.

Posebno je “egzotičan” slučaj čoveka koji je primetio provalnika kako mu obija kola, savladao ga i zaključao do dolaska policije. Lopov je priveden, uzeti su mu podaci, i ubrzo je pušten. Posle izvesnog vremena, vlasnik kola dobio je poziv za sud jer ga je lopov tužio za protivpravno lišenje slobode! Epilog priče ostao je nepoznat.

BEZ PRAVE PRIVATIZACIJE ANTIĆ se pita da li je u Srbiji zaista sproveden proces privatizacije, koji podrazumeva uspostavljanje lične odgovornosti pojedinca, nasuprot kolektivnoj neodgovornosti. Kaže, u poslednjih četvrt veka ništa se suštinski nije promenilo. I danas je dominirajuća državna svojina, koja je velikim delom nepopisana i kroz različite zloupotrebe, volšebno se pretvara u privatnu.

Koliko je privatna svojina bila slabo zaštićena, od Drugog svetskog rata naovamo, ne pokazuju samo mnogobrojne konfiskacije, nacionalizacije i eksproprijacije, već i svežiji primeri. Recimo, ako vam neko ukrade kosilicu za travu, vi otkrijete ko je i otmete mu, lopov ima rok od mesec dana da podnese državinsku tužbu za smetanje državine. Kako tvrde advokati, dobiće je sigurno jer sud ne ulazi u to čije je kosilica vlasništvo, već ko ju je poslednji držao! Državinski spor je po pravilu hitan. Ako hoćete svoju kosilicu nazad, morate lopova da tužite i čekate da vam sud vrati imovinu, pod uslovom da je lopov u međuvremenu nije prodao. Naravno, ovi sporovi nisu hitni i traju godinama.

Većinu ovih i sličnih dilema trebalo bi da reši novi građanski zakonik, čiji je nacrt trenutno na javnoj raspravi. Njime je prvi put svojina definisana kao ljudsko pravo.

- Svako fizičko i pravno lice ima pravo na uživanje svojih dobara, na kojima ima pravo svojine ili drugo stvarno pravo. Svojina se može oduzeti samo u javnom interesu, i to uz pravičnu naknadu i odgovarajuće skupštinske odluke - rekao je prof. Miodrag Orlić na predstavljanju GZ.

Pitanja svojine, ali i druga pitanja iz oblasti stvarnog prava, regulisana su Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa iz 1980, objašnjava advokat Dušan Bogdanović.

- On je po obimu regulisanja stvarnog prava nedostatan i ima oko 90 članova. Ovu materiju su daleko opsežnije regulisali pre Drugog svetskog rata srpski Građanski zakonik, u užoj Srbiji, i austrougarski u delu Vojvodine. Žalosno je da su stvarno-pravni odnosi i dalje regulisani zakonom iz vremena nekadašnje SFRJ, koji je bio prilagođen tadašnjoj ideologiji - konstatuje Bogdanović.

PRECIZNE ODREDBE, MANjE SPOROVA Najvažniji deo GZ u knjizi o stvarnom pravu odnosi se na pravo svojine (na različite modele sticanja, prestanka i zaštite prava). Razrađeni su i osnovi sticanja svojine na osnovu pravnog posla, nasleđivanja, odluke suda ili drugih organa, kao i na osnovu samog zakona. * Regulisano je i građenje, sađenje i sejanje na tuđem zemljištu, kao i uvećanje zemljišta. Razrađena su i precizna pravila o sticanju svojine nalazom stvari, prava i skrivenog blaga. Predložena su i savremena rešenja vezana za pravo susvojine, zajedničku svojinu i aktuelnu etažnu svojinu. * Posebna novina su odredbe o pravu građenja kao vremenski ograničenom pravu da se na tuđem zemljištu stekne svojina postojeće zgrade ili da sticalac prava građenja izgradi novu zgradu i stekne na njoj pravo svojine, kažu autori GZ.

Pikanterija je da se na slučajeve koji nisu dorečeni pomenutim zakonom primenjuje Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 1941, koji je stupio na snagu 1946. To konkretno znači da se u situacijama koje nisu normirane odavno prevaziđenim zakonom iz 1980, koriste građanski zakonici od pre Drugog svetskog rata, a na pojedinim teritorijama čak i šerijatsko pravo, ako nije u suprotnosti sa Ustavom! U takvoj situaciji sudska praksa je neminovno postala izvor prava.

Nedorečeni, ideološki i zastareli propisi i neažurnost srpskih sudova dovode do problema, neretko na štetu građana. Bogdanović navodi primer kupoprodaje stana:

- Da bi neko stekao pravo svojine, potreban mu je ne samo kupoprodajni ugovor već i uknjižba u katastru. Tek s momentom upisa, osoba može postati i formalni vlasnik i raspolagati tom imovinom. Tek tada može da stavi hipoteku na stan i da ga proda, pokloni, prepiše deci...

Ali, kao što to biva - postoji i začkoljica. To je takozvana “klauzula intabulati”, odnosno saglasnost zemljišno-knjižnog prethodnika da se novi vlasnik upiše u katastar nepokretnosti. Ona je obično ili u okviru ugovora ili kao posebna izjava. Dešava se da investitor ne stavi klauzulu u ugovor, da bi se obezbedio da će mu biti isplaćene sve rate, već je izda tek na kraju isplate. Ali, šta ćemo ako investitor tvrdi da nije u celosti isplaćen, a kupac da jeste? Ako se ne dogovore, sledi tužba.

Koliko je privatna svojina bila nepoželjna i nezaštićena, najbolje znaju stari vlasnici. Kako kaže Mile Antić iz Mreže za restituciju, najšokantnija mera bila je nacionalizacija iz 1958, koja je izglasana u tajnosti, pred Novu godinu. Njome su vlasnici ostali bez nekretnina koje su prevazilazile određeni maksimum, ali je i podeljeno vlasništvo, pa je vlasnik posedovao samo kuću, ali ne i zemljište na kome je izgrađena.