BRČKO - Mali Savo je sada punoletan, a beskućnik u državi Distrikt Brčko. Ovde teče reka Sava. Godine 1992. su ga u vihoru rata, kao klinca, negde ispred Bijeljine, pronašli srpski borci i poveli sa sobom. Bio je na prvim borbenim linijama.
Savo se zove Muharem Đekić, rođen je u Zvorniku, na obali Drine, 9. oktobra 1984. godine. Otac Numo, majka Murveta, četiri brata i dve sestre.
- Rat je počeo kada sam imao sedam-osam godina, morali smo da bežimo iz Zvornika - priseća se Savo.
- Tenk se nezgodno okrenuo, onom velikom cevi nam srušio kuću, onda i prešao preko nje.
Otac Numo, na pijaci i vašarima je prodavao automobilčiće, dečije pištolje i **druge budalaštine** kako reče Savo. Umro od moždanog udara u 32. godini, na vašaru u Tuzli dok je pio kafu, dve godine pre rata.
Sedimo u kafiću **Padrino** u Brčkom, kraj je februara 2003. godine. Savo Muharem pali cigaretu. Mrke oči, nemiran pogled, nervozni pokreti, zapaža prijatelje i poznanike i pozdravlja ih. Znaju ga, kaže, svi u Brčkom, Bijeljini, Zvorniku, Tuzli, Modriči, ima prijatelja i u Beogradu i u Zagrebu. Ne pije alkohol, ne drogira se, tu i tamo zapali cigaretu, uverava nas.
Daleko prošlo vreme, bekstvo iz Zvornika, pa gore, preko Rače, pa dole, iz Srbije za Janju, selo kod Bijeljine. Tamo Savina baba, Nura.
- Mogli smo ponovo u Zvornik, a ukazala se prilika za Nemačku - govori Savo. - Ali majka nije htela da ostavi svoju majku. Što ne odosmo u Nemačku!
Majka, braća i sestre su iznenada otišli u Tuzlu dok je Muharem bio u Bijeljini. Nije hteo za njima. Ostao je sam.
- Ne znam zašto sam ostao - kaže Savo. - Naišli neki momci, Srbi, pitali me ko sam. Dali mi i ime Mali Sava. Rekli su: ‘Ajde ti mali, sa nama. I, pođoh. Vodili me LJubiša Savić Mauzer, Boško Perić Peša, Žika Tito, tako ga ovde zovu. Kuda oni, tud i ja.
Mali Savo pokazuje pasoš, ličnu kartu.

SENKA SMRTI
SAVO Muharem Đekić je bio na krvavim ratištima Majevica, Vranovače, Begovače, na najopasnijim mestima godina 1993- 1994.
- Nekako mi bilo drago kad sedim kod brovninga, haubica, nisam se plašio kad gruva - seća se rata Savo. - Borci su me čuvali koliko su mogli. Stalno su vikali: Pazi, Savo! Nagledao sam se leševa i bez glava i bez udova... Mnogo se ginulo. Svuda krv i zavoji.
Ratnici su ga konačno smestili kod ljudi u Brčkom Miće Nikića i Čede Lazarevića.
- Mnogo su mi pomogle i Koviljka Perić iz Grčice i Ružica Antić iz Plazulja, kod njih sam uvek mogao da jedem, okupam se, prespavam - nastavlja Savo. - Onda u selu Porebica, kod sadašnje pijace **Arizona**, naiđem na Cvetu i Jovu Perića...
Muharem zastaje, ne zna da li da nastavi. Polako ispija sok.
- Pitali me ti ljudi: Hoćeš li da budeš naš sin? - Polako govori Muharem. - Potpisan bio Dejton, baš bilo proleće. Cveta i Jovo nisu imali decu, lepa kuća, bogato imanje, ja sam pristao...
Glasna muzika u kafiću ne smeta Muharemu. U dahu nastavlja:
- Bio sam im pravi sin, komšije mi davale pare, ali sam kod Perića bio tri meseca. Napustih ove ljude, a nije trebalo. Bio sam jednom posle kod njih, za slavu. Kažu: Dođi.
Ponovo Brčko, Savo čuje od nekih humanitaraca da ga majka traži preko Crvenog krsta. Dali su adresu, izbeglički kamp Mihatovići u Tuzli.
- Majci sam napisao pismo, olovkom sam nacrtao svoju šaku.
Taksista Todor iz Brčkog prevezao je Savu Muharema u Tuzlu. Bilo je to leto 1998. godine.
- Odmah su me snimali za televiziju. Rekli su da sam bio u logoru, majka je plakala - seća se Muharem. - Oni su pričali da su Srbi klali muslimansku decu. Ja sam kazao da me Srbi nisu maltretirali, da su me čuvali i da su mi pomagali...

SUSRET, ODLAZAK...
Muharema su ispitivali i u policiji.
- Ispred SUP u Tuzli me čekaju četiri momka, rukuju se sa mnom i kažu da su mi braća - kaže Savo. - Stojim, gledam ih, ne prepoznajem ih.
Koliko sada čuje, svi će morati da se isele iz kampa. A u Zvorniku kuća još nije popravljena.
- Zaradim ja ovde u Brčkom, pa im ponesem brašno, šećer, ulje - govori Savo. - Sada spavam kod Gojka Vidovića, noću mu čuvam kafić **Bambi** a danju pomažem kao konobar.
Muharem Đukić očekuje da će mu Distrikt Brčko naći neki stan, davati socijalnu pomoć, a želja mu je da završi za bravara. Ipak...

- Najradije bih otišao negde gde me niko ne zna, može i da me usvoje - na kraju će Savo. - Čujem, neka porodica u Nemačkoj usvojila je jednog momka, starijeg od mene, iz Bijeljine. Znam da nisam više dete, ali što mene neko ne bi uzeo? Mlad sam, jak.
Otac mu prodavao igračke za decu, prolazi nam kroz glavu. A šta reći punoletnom momku kome su ukrali detinjstvo?