Svetlana Bojković: Mi Sloveni patimo kad u porodici nema bliskosti

APLAUZ pedesetak gledalaca na generalnoj probi predstave "Dabogda te majka rodila" Vedrane Rudan (dramatizacija i režija Tanja Mandić Rigonat) na sceni Ateljea 212, zasada je jedina nagrada za ekipu predstave, koja će izvesno biti hit na repertoaru kuće. Ipak, i publika i ansambl moraće da sačekaju na premijeru - zbog novonastale situacije sa virusom korona.

Predstava se fokusira na trenutak kada ćerka (već u zrelim godinama), sa traumatičnim sećanjima na detinjstvo i očevo zlostavljanje, smešta majku u starački dom. Odluka za nju nije laka, uprkos činjenici da je ispunjena gorčinom što je majka nije zaštitila. Mučena je i osećajem krivice, potrebom za naknadnim razumevanjem i nikad ostvarenom bliskošću. Iako se tema odnosi na zlostavljanje u porodici, u arhetipskom odnosu majka-ćerka, gotovo sve žene mogu se u ponečemu prepoznati.

- Vedrana je iskrena do bola, hrabra i čista u toj iskrenosti. Prvo sam pročitala roman, a onda i Tanjinu dramatizaciju. Mislim da smo uradili dobar posao - kaže na početku razgovora, za "Novosti", Svetlana Bojković, koja je "ciglu po ciglu", maestralno gradila ulogu majke. - Kolege koje su došle da nas gledaju, veoma su dirnute. Jer, tema uključuje sve. Može, na svoj način, da se odnosi i na oca i sina. Reč je o latentnom sukobu, nedovoljnom razumevanju roditelja i dece, o starosti, odlasku u dom. Ipak, na kraju romana i predstave desi se katarza. Rediteljski je veoma dobro vođena, a i glumačka ekipa je odlična. Moju ćerku igra sjajna glumica Marta Beneš koja je došla iz Subotice. Gotovo je kompletna ženska podela, sa izuzetkom Feđe Stojanovića u ulozi oca.

* Uz onaj arhetipski, odnos majke i ćerke posebno je specifičan u našoj tradiciji. Prenosi se s kolena na koleno.

PROČITAJTE JOŠ - Svetlana Ceca Bojković: Bekstvo iz realnosti je privilegija umetnika

- Koliko god se koriguje, on se prenosi dalje. Moja generacija odrastala je u patrijarhalnim porodicama. I koliko god da sam slobodna kao umetnica, prepoznajem u ovim godinama neke postupke i osobine majke koji su me kod nje nervirali. I ne radujem im se. To je ta večita nesavršenost ljudskog bića koju je Vedrana suštinski razotkrila.

* Svojevremeno ste rekli da ste dosta bili sputani u svom odrastanju? Zbog čega?

- Jesam. I zbog discipline u kući, i zbog modela vaspitanja koji je na mene primenjivan, i zbog vremena u kome sam odrastala. Svi mi, kad ostanemo sami sa sobom, postavimo sebi to pitanje oproštaja. Ja dugo mojim roditeljima nisam neke stvari oprostila iz detinjstva. Recimo, nepravednu kaznu ili batine.

Foto V. Danilov

* Koliko ste privatnog iskustva mogli da utkate u ovu predstavu?

- Jako sam se trudila da moja ćerka odraste i sazri. Mislim da sam u tome uspela. Kaja je bila na jednoj probi ove predstave i veoma se potresla. Posle mi je rekla: "Ali, mama, ja tebe volim i sve ti opraštam!". Predstava je katarzična, mislim da će u gledalištu proizvesti plemenito pročišćenje.

* Postoje kulture koje mnogo teže praštaju od drugih, pa i članovima sopstvene porodice.

- Taj problem postoji i na Zapadu, samo se drugačije manifestuje. Nije baš humano ni potpuno odvajanje dece od roditelja, prestanak bliske komunikacije. Ako pogledate ceo Bergmanov opus, on upravo govori o nemogućnosti pravog, ljudskog kontakta između bližnjih - roditelja i dece, braće i sestara. U Americi se okupe za Božić i Dan zahvalnosti, i "ajd ćao"... Sele se po drugim državama, pričaju "porodica, porodica", tu su i slike dece, sve božanstveno... Ali, čim se deca malo osamostale, odsele se u drugu državu i sa roditeljima viđaju samo praznikom. I ne razmišljaju o tome, za razliku od nas. Možda je to pitanje mentaliteta Slovena, mi imamo potrebu za bliskošću. A ako u tome ne uspemo, tragično podnosimo.

* U našim patrijarhalnim porodicama postojalo je poštovanje prema starosti, sada se i to menja?

- Mislim da kod nas postoji problem odnosa prema starim ljudima. Kao da su već završili svoje i nisu korisni, a onda postaju, na neki način, višak. U mnogim staračkim domovima ne postoji komunikacija s njima, verovatno i zato što su neki od njih već oboleli od demencije. Niko se s njima baš ne bavi, samo su "tretirani"...

* Vaš odnos sa ćerkom utoliko je osobeniji, jer je reč o dve umetničke ličnosti?

- Kao i u većini stvari u životu, često sam "uletala" u ono što volim, ali na moju sreću sa dobrim završetkom. Kad je Kaja izabrala ovu profesiju, ja sam je upozorila, ali je nisam kočila. Onda su tek nastale muke. I njene i moje. Kad je ona imala problem, to sam osećala i ja u svom želucu. Nije bilo lako, dok se i ona nije probila i sazrela. Ja sam je pratila i u jednom trenutku sam se opustila, prestala da budem zabrinuta majka. Vidim da ima moju borbenost i izdržljivost, hvala bogu.

* Posle angažmana u JDP i Narodnom, pola radnog veka proveli ste kao "slobodnjak". Da li je slobodan umetnik uistinu slobodan?

- Nažalost, danas su ljudi primorani da budu slobodni umetnici. Lično, mislim da taj status treba zaraditi. Ako si se dokazao i ako imaš kvalitet, onda ti je lako biti slobodan. Zavisi to i od ličnosti. U moje vreme nije bilo toliko izrabljivanja, privatnih producenata koji na svemu štede novac. Ljudi moraju da rade preko dvanaest sati. Škrtari se i na keteringu, što je stvarno sramota. Ima dobrih, ali i veoma bednih, ponižavajućih produkcija. Ja sam i u godinama koje zaslužuju poštovanje, tako da ne potpadam pod to maltretiranje. Doduše, kad potpišete ugovor, ne znate šta vas sve čeka. Dok smo radili jednu seriju, morali smo da kupujemo čak i vodu, toalet papir. Strašno, nisam mogla da verujem da tako nešto postoji...

* Nekad za harizmu talenat nije dovoljan?

- Važno je da čovek, uz jaku ličnost, ima i neku vrstu posebnog talenta. Miša Žutić je govorio: "Nije dovoljno imati samo dar. Nego i dar za dar!" Na sceni se sve vidi. Vidi se i kad si narcisoidan, i kad si prazan, i ono što ne želiš - vidi se. Treba gajiti u sebi vatricu da se ne bi pre vremena potrošio. To je, ako hoćete, i način shvatanja života. Mora se sve čuvati da se ne ugasi.

* Posle ove premijere, odmah ulazite u novu podelu Ateljea 212?

- Reč je o austrijskom piscu Verneru Švabu i njegovom čudnom komadu "Zatiranje naroda" koji treba da režira Nikola Zavišić. Jako bizaran tekst. Pisac ga je nazvao "radikalnom komedijom". Ima veoma interesantan jezik, poseban, kojim se govori. To je priča o austrijskoj malograđanštini, u kojoj se začinje fašistički pogled na svet. Sve se dešava u jednoj zgradi, među komšijama.

NAGRADA "ŽANKA"

- MISLIM da je sada već vreme da nagrada postane bijenalna. Jer, iscrpljuje se broj onih koji je zaista zaslužuju, tim pre što je ona namenjena glumici u punoj snazi i stvaralačkoj zrelosti - u pozorištu, filmu i televiziju. Nagrada podrazumeva kvalitet, ali i opus značajnih uloga ostvarenih u kontinuitetu. Osobena je po tome što je jedina ženska nagrada, ali i što se dodeljuje glumici u zenitu njene karijere - kaže naša prva dobitnica ovog prestižnog priznanja.

BANjALUČKA "MINISTARKA"

POPULARNA glumica, iako u penziji, trenutno igra u nekoliko predstava - "Ričard Treći", "Dom Bernarde Albe" (u Narodnom pozorištu), "Moja ti" (Atelje 212), a na Banovom brdu imala je premijeru u teatru Andrije Miloševića: predstavu "Celo telo, tu me boli". Već petnaest godina igra Nušićevu "Gospođu ministarku" u Banjaluci, u režiji Milice Kralj. Do sada je izvedena više od sto puta.