JOŠ iz vremena kada je njegova „Okupacija u 26 slika“ obarala rekorde gledanosti u bioskopima, reditelj Lordan Zafranović u Beogradu je na domaćem terenu. Početkom minule sedmice na Sajmu knjiga predstavio je knjigu ratnog hirurga Ede Jaganjca „Sarajevska princeza“, po kojoj bi voleo da snimi film „ako smogne snage i pronađe novac“. Kratak boravak iskoristio je i da se susretne sa svojom filmskom sabraćom, kao i rođenim bratom, čuvenim montažerom Andrejom Zafranovićem.

Dalmatinac, rođen na Šolti, koji je filmsku režiju završio u Pragu, u klasi „oskarovca“ Elmara Klosa, a za sobom ima oko 80 kinematografskih ostvarenja, poznat je i po tome da nijednoj vlasti i nepravdi nije bio u stanju da otćuti. Za to je plaćao i visoku cenu, a od raspada Jugoslavije svoju zvezdu pratio je od Pariza i Beča do Praga, gde i danas živi.

* Sve češće se može čuti da su narodi bivše Jugoslavije pod nekom vrstom nevidljive ekonomske okupacije. Kakve su njene „slike“?

- Oduvek su ovi prostori, sa nekim malim izuzecima, bili kolonija. Samo se u periodu od 1945. do kraja osamdesetih tu vodila samostalna politika između Istoka i Zapada. Nesvrstanost je bila neka treća sila koja je Jugoslaviju držala veoma visoko. Danas je, posle ulaska tog liberalnog kapitalizma, slika potpuno drugačija. Velike korporacije sa Zapada, kojima je verovatno i bio politički cilj da se Jugoslavija raspadne, okupirale su kompletno sve - od banaka do trgovina. Uništile su industrijske potencijale, koji su im mogli bili konkurencija. Tako je danas čitav Balkan pod jednom novom okupacijom, samo bez ispaljenog metka. I ne samo Balkan, već i Češka u kojoj živim, verovatno i Poljska, Mađarska, Bugarska...

* Čini se da ne postoji nikakav artikulisani ni društveni, ni politički, pa čak ni odgovor intelektualaca i umetnika na takvo stanje?

- U siromaštvu i posle razornog rata koji je dugo trajao, intelektualci su ostali zbunjeni i uglavnom su prišli svim tim novim državama. Približili su se vlastima, zbog egzistencije - tako je nastala „situacija šutnje“. Što se tiče Hrvatske, to je neka tradicija ćutanja. Hrvatski intelektualci uglavnom ćute, ili se iskažu tu i tamo, ali samo po nacionalnom pitanju. Uglavnom su uz vlast, zbog egzistencije i komoditeta, posebno oni koji su etablirani, narodni umetnici. To je u svakom slučaju nacionalistički predznak. Često sam i ja sebi postavljao pitanje zašto ne reaguju akademije nauka, razna umetnička udruženja, zašto se ne pojave snažnije na toj političkoj sceni. Međutim, do odgovora ni danas nisam došao.

* Smatrate da je patnja nešto čemu su vekovima izloženi narodi i ljudi na ovim terenima. Gde je koren te patnje, u nezgodnom geopolitičkom položaju, burnoj istoriji, verskim suprotnostima...?

- Preko Balkana je stalno prolazilo hiljadu vojski. To su područja koja su bila okupirana, od strane Austrougarske, Turske... Bugari i Mađari su imali pretenzije, a moja Dalmacija je manje--više bila Italija. Teško je ustanoviti da li se to tokom istorije dešavalo zbog geografskog položaj ili iz nekih političkih razloga... Pitanje je to za naučnike. Kao umetnik preko filmova ulazim u određene teme, istražujem ih, tražeći odgovore, ali ne samo u racionalnom, političkom, već i u intimnom smislu. Bez sumnje je, ipak, da je ta istorija bila strahovito krvava i zla. Gotovo da nema generacije, otkako su Sloveni došli na Balkan, koja nije imala ratove, pustošenja, seobe, užase, razbijanja, klanja, logore... Upravo zbog toga je i nastao taj termin - balkanizam.

* Istoričari, srpski i hrvatski, ne mogu ni danas da se slože oko istine o Jasenovcu, a i vi ste imali velike probleme radeći film o zloglasnom logoru?

- Još kada sam 1984. godine sa istoričarima radio istraživanja za film o Jasenovcu, imao sam probleme sa obe strane. Imao sam i sukob sa Tuđmanom. On nikada nije video moj film, a ocenio ga je kao falsifikat, jer sam navodno stavio na kraju filma da je u Jasenovcu bilo milion žrtava. Cifru nisam pominjao, jer do nje nisam ni mogao da dođem, a njega sam nazvao političkim amaterom, jer sam smatrao da ozbiljan političar mora da film vidi, pa da onda o njemu priča. Kasnije, početkom devedesetih, stavio me je u svoju knjigu na četiri-pet stranica, kao izuzetnog izdajnika hrvatskog naroda, zbog navodne denuncijacije. Sa druge strane, zbog toga što nisam stavio tih milion žrtava, jedan pesnik iz saveta jasenovačkog centra rekao mi je da u Srbiji ni đaci, ni akademici neće biti zadovoljni. Naravno, film je potom stavljen u bunker, a zbog situacije u Hrvatskoj i danas je tamo u večnom bunkeru.

* Kako gledate na aktuelne srpsko-hrvatske odnose, na položaj Srba u Hrvatskoj?

- Urađeno je dosta da se neki ljudi vrate, ali oni se vraćaju na gotovo prazna mesta, zapravo u ništa. Njihova mesta sada naseljavaju neki drugi ljudi iz Bosne. Često razgovaram sa povratnicima, oni jesu dobili određenu podršku države, da svoje ruševine poprave, naprave nove kuće, ali to je samo mali deo. Mislim da bi politička volja morala da bude mnogo snažnija, da bi u odnosima između dve države zaista trebalo odrediti prioritete, osim onih koje traži Evropa. Neminovno je napraviti pomak kako bi se rešili problemi oštećenih, progonjenih, ljudi koji su otišli...

* Problem je nastao i skidanjem ćiriličnih tabli u Vukovaru?

- Kao čoveka koji je uvek bio za toleranciju, ljudskost i saradnju, to me zaprepastilo. Mislim da je država Hrvatska napravila iskorak nastojeći da unese kriterijume EU kada su u pitanju manjine. Međutim, kada je jedna grupa počela da skida table, država je pala na ispitu, jer nije reagovala na adekvatan način. Kao reditelj i osetljiv čovek, koji gleda svet sa posebnim odnosom razumevanja prema svakoj strani unutar tog događaja, mogu razumeti reakciju nekog pojedinca, s obzirom na to da je Vukovar bio u opsadi, imao veliki broj žrtava, postao određeni hrvatski simbol, ali ne i državne organe koji su morali da sprovedu doneseni zakon i da u tome istraju.

* Kakva je budućnost odnosa naroda koji su nekada činili Jugoslaviju?

- Teško je posle razornog rata uspostaviti polje neke saradnje. Mi filmaši smo upućeni na koprodukcije, pogotovo što se one snimaju na istom jeziku, pa popravljamo te mostove i upravo je u kinematografiji ostvareno najviše saradnje, što je značajno i za politički i za kulturni prostor. Čitava ova teritorija je strahovito osetljiva jer je napumpano mnogo negativne nacionalističke propagande sa svih strana. Tu pomažu mnogo i crkve, posebno hrvatska katolička crkva. Teško je danas videti u tom uzburkanom prostoru i ogromnom siromaštvu koje je nastalo poslednjih dvadeset godina, usled ogromnih pljački, brzo uspostavljanje suživota. Čitave generacije koje su rođene devedesetih godina potpuno su nezainteresovane za tu vrstu promene. Ušli su u šablon ko je pozitivan a ko negativan, uglavnom po nacionalnom ključu. Zato će proces normalizacije biti dosta dug. Neminovno je da će se uspostaviti, ne sistem bivše Jugoslavije, nego jedan kulturno-politički prostor, zato što nas jezik čvrsto povezuje.

- To se dobro vidi na primeru češkog filma, koji se oporavlja od organizaciono-produkcijske situacije devedesetih godina, kada ga je vlada prepustila tržištu. Upropastila je filmsku organizaciju koja je u vreme socijalizma bila dobro postavljena. Češki film je bio najbolje organizovan na svetu i imao ogromne rezultate. Bez obzira na to što su neki filmovi sa kritikom tog sistema završavali u bunkeru, niko od autora nije stradao. Danas tog sukoba sa državom nema, a filmovi se snimaju - o ničemu. Nisu se snašli u kritici novog sistema, nego su prema njemu pohrlili i dušom i telom. Nekritično su išli prema koka-koli i hamburgerima, a novi sistem doveo ih je u ljudsku i kulturnu zavisnost od određenih struktura zapadne kulture i uticaja. Poslednjih 20 godina u Češkoj se nije desio nijedan veliki film, osim pojedinačnih poduhvata kao što je „Kolja“. Nema više te kritičnosti, ali ni savršene filmske forme karakteristične za njihovu školu.

* A, kako je na Balkanu?

- Osim čitavog niza ostvarenja o ratnim traumama sa svih strana, ne postoji kritički film. Nema ni reči o sistemu, tom liberalnom kapitalizmu u kojem naši narodi žive. Ne postoji nijedan kritički film o politici u poslednjih 20 godina, piramidi vlasti koja upropaštava sve ispod sebe i sve niže i niže vodi narode, razbija industriju, krade. Sve ono što je bilo nacionalno blago osiromašuje se i prodaje. Jednostavno, takvog filma, ni jake kritičke misli - nema.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije