NAJSTARIJA i najveća svetska izložba savremene umetnosti, Venecijanski bijenale, svečano je u subotu otvoren, a u našem paviljonu na čuvenim Đardinima, među 77 nacionalnih izložbi, Srbiju predstavljaju postavke Zorana Todorovića „Toplina“ i Katarine Zdjelar „Ali ako mi oduzmeš glas, šta će mi ostati“.
Za projekat „Toplina“, koji predstavlja filcano ćebe napravljeno od ljudske kose, Todorović je inicirao sistematsko prikupljanje „materijala“. Za 1.080 primeraka ćebadi bilo je neophodno prikupiti tokom više meseci oko dve tone ljudske kose iz 240 frizerskih salona i kasarni širom Srbije.
Todorović je nedavno u novosadskom Muzeju savremene umetnosti izložio pihtije nastale od otpadaka ljudskog tela posle plastičnih operacija. U jedanom delu javnosti Todorovićeva ćebad i pihtije izazvali su negodovanje, dok umetnik tvrdi da mu nije cilj provokacija, već način komunikacije. Pihtijama nisu bili šokirani svi - novosadska pubika ih je, ipak - pojela.
Koreni umetnosti koja šokira mnogo su dublji i sežu u srednji vek. U renesansi su umetnici za modele Madona i svetaca uzimali bludnice i uličare. Da je svet bio mnogo naivniji i moralniji svedoči i Maneova „Olimpija“, koja je izazvala skandal.
I „Fontana“ Marsela Dišana iz 1917. je bila prvorazredni šok. Pisaoar na postamentu je bio Dišanov umetnički manifest. To nije bilo delo kojim je umetnik hteo da skrene pažnju na sebe, već poruka koju je trebalo pažljivo pročitati. Pisoarom je Dišan otvorio nove puteve savremenoj umetnosti, na kojima su stvarali mnogi, među njima i Jozef Bojs. Njegova „Stolica s lojem“ nije ispitivanje forme, kako tvrde pojedini teoretičari umetnosti - to je jasan protest i politički stav. Šokantna umetnost, ili ono što se naziva umetnošću, danas se najpre vezuje za zbirku Čarlsa Sačija. „Legalizovana“ je u Londonu izložbom mladih britanskih umetnika „Senzacije“ 1997. godine, sa 110 dela, 42 umetnika. Publici je „podigla pritisak“ slika - portret Majre Hindli, poznate serijske ubice dece, kao i „Ajkula“ u akvarijumu s formalinom Denijela Hersta - Sačijevog omiljenog umetnika.
„Biblija“ te nove generacije koji su šokirali ili su hteli da šokiraju publiku bio je i notes iz 1975. Ostina Geršana, forenzičara i patologa. Nešto kasnije u Bruklinskom muzeju proteste Njujorčana izazvala je Bogorodica koju je Kris Ofili,dobitnik čuvene Tarnerove nagrade, koji živi na Trinidadu, napravio od slonovskog izmeta.Veliki broj hroničara će savremenu umetnost nazvati umetnošću šoka i neće je ignorisati. Zbog nedostatka istorijske distance će pažljivo, ali teško, razdvojiti umetničko delo od dela koje je sračunato da privuče pažnju na umetnikovo ime. I, zapravo, češće je važno ime umetnika, nego delo i njegov umetnički domet. Vreme pogoduje tom starom porivu slikara i vajara - da budu upamćeni. Biti upamćen nejčešće nema cenu. Pa, ako je za to potrebna balega, „med i krv balkanskih klisura“ - što ne zaigrati na tu kartu...
Vreme, taj nepristrasni sudija, presudiće i delima iz Sačijeve kolekcije, koja već danas nije prvorazredna atrakcija kakva je bila juče - ma koliko se Čarls Sači trudio da joj obezbedi dugovečnost. A, trudi se: podiže joj muzej, jedan je od osnivača Tarnerove nagrade, a nju dobijaju ne samo Herst već i drugi iz kolekcije. S nagradama čuva (zasada) investiciju u dela i umetnike. Naravno Srbija je u dosluhu sa svetskom likovnom scenom. I, ima dela koja šokiraju. Njima se ne predstavljamo samo u Veneciji. Na nedavno otvorenoj izložbi srpske savremene umetnosti u Vašingtonu „O normalnosti“ uzbuđenje su izazvali „Poslednji dani Deda Mraza“ - veliko platno Biljane Đurđević. Ta, kao ni druge njene slike, nije nastala da bi šokirala. Ipak, teskoba i bizarnost, povremeno jasna ili prikrivena brutalnost, jesu ono što spontano unosi u svoja dela. I upravo je ta iskrenost ono čime njena dela komuniciraju sa publikom.