Beg od loših vremena

OSAM godina rada rok sastava "Kandinski" je na pevača i bas gitaristu Branislava Mihajlovića, danas srpskog slikara koji živi i radi već 15 godina u Portugalu - ostavilo malo traga. Kontemplativne slike, melanholične i nostalgične atmosfere koje izlaže u Galeriji "Haos" nemaju dodirne tačke ni sa rokom ni sa Kandinskim.

* Da li ste se dvoumili između muzike i slikarstva?

- Bio sam ubeđen da ću biti muzičar. Ali onaj nesrećni zakon o služenju vojnog roka "upisao" me na Fakultet likovnih umetnosti. A, a posle me slikarstvo ščepalo.

* Kad je sastav propao, onda...

- Teška priča. Nije propao samo moj sastav. Propao je rokenrol, Jugoslavija...

* I, onda, odlazite za Portugal?

- Odlazim za Holandiju. Žena mi je bila trudna, vremena napeta. Uplašio sam se da mi je to poslednja šansa da odem i pokušam da budem profesionalni umetnik. Nameru smo obelodanili prijateljima. Oni su nas podržali. I sve je bilo OK do dana kad smo sve i spakovali u "reno četiri".

* Seli ste u auto i - ćao?

- Te večeri, kad smo došli kući, odlučio sam da ostanemo. Upalim, međutim, TV u momentu kad je u kadru bio Miloš Šobajić koji te sekunde kaže: "... i tada sam se našao sa koferom na pariskoj železničkoj stanici i pomislio, sad bi ovde trebalo da nađem mesto gde ću prenoćiti." To me prelomilo. Ako je ovaj momak to mogao - mogu i ja. Ubacimo stvari i krenemo. U Holandiji smo bili dve godine.

* Nije vam odgovaralo?

- Beskrajne kišetine, a narod hladan kao decembar.

* Kako ste "otvorili vrata" u Portugalu?

- Slučajno. Aleksandar Rafajlović i ja smo krenuli - on sa foto-albumom svoje ćerke, ali ju je fotografisao ispred svojih slika. A, ja sam imao mali foto-album sa slikama svoje poslednje izložbe. To smo pokazivali po galerijama i, nekim čudom, dve galerije bile su voljne da nam prirede samostalne izložbe. Aca je mislio da mu je bolje da izložbu priprema u Beogradu, a ja sam ostao u Portugalu i tako 15 godina.

* Zar niste počeli "Slikajući Senu"?

- A, da. Sve te godine živimo slikajući portrete na ulici.Tako smo i otišli tamo.

* I još portretišete?

- Penzionisao sam se na tom planu 1997. Moja karijera je tamo počela da napreduje i shvatio sam da kupci ne mogu da shvate "duplu biografiju": i ulični slikar i onaj koji izlaže u ozbiljnim institucijama. U Muzeju vode - gde je prostor kao četiri Paviljona "Cvijeta Zuzorić", u palati Mitra...

* Kako ste od rustičnih slika s aplikacijama od kamenja i dasaka došli do ovih posebnog rafinmana?

- Trebalo mi je četvrt veka. Počelo je tako što sam mislio da mi je za prikazivanje spiritualnosti potrebno da "nađem" prazan spiritualan prostor. Prvo su mi zasmetali jaki kontrasti.

* Živite isključivo od slikarstva?

- Da. Imam atelje, radim u njemu 10 sati dnevno, sedam dana nedeljno. Sam i ramim. Imam kombi, sve sam prevezem. Nije jako romantično, ali volim svoj posao, posao voli mene.

* I, volite pare...

- Uživam u slikarstvu. Uživam da prodam sliku. Kad sam poslednji put razgovarao sa Verom Božičković pričali smo o Mići Popoviću. Tad mi je rekla kako je Mića uživao da proda sliku "nije mu bilo važno za koliko novca, bilo je važno da neko to hoće da plati".



BEOGRAD

- DANAS Beograd, zaista, izgleda super. Božanstveno. Ima više i boljih koncerata nego u Lisabonu, koji je dva puta veći i sigurno značajniji i bogatiji grad. Ima sjajnih izložbi. Oktobarski salon me očarao. Prvi put sam video internacionalni "Oktobarac" i apsolutno sam impresioniran.