Za sa­da, gde si?

Mi­slim da je mi­gra­ci­ja sta­nje du­ha i da je ima­nent­na čo­ve­ku. Ima ne­čeg zdra­vog u to­me, omo­gu­ća­va re­al­ni­ji po­gled na svet - re­kla je, u jed­nom raz­go­vo­ru po­vo­dom ne­dav­ne pre­mi­je­re svog ko­ma­da "Za sa­da, nig­de" u Ma­loj dra­mi SNG Lju­blja­na, dram­ska spi­sa­te­lji­ca Ana La­sić (33).
Ro­đe­na i ško­lo­va­na u Be­o­gra­du (FDU), po­sle jed­no­go­di­šnjeg, "pot­pu­no pri­vat­nog" bo­rav­ka u Mo­skvi vra­ti­la se, di­plo­mi­ra­la i - po­če­la da raz­mi­šlja šta da­lje. U to vre­me, po­sle bom­bar­do­va­nja, i ona je po­put mno­gih vr­šnja­ka, ima­la u gla­vi mi­sao: "oti­ći"!
- Oti­ći, da, ali, že­le­la sam da ra­dim svoj po­sao i da ži­vim od svog po­sla.. Još u to­ku stu­di­ja, bo­ra­vi­la sam par pu­ta u Slo­ve­ni­ji, po­ha­đa­la ne­ke po­zo­ri­šne ra­di­o­ni­ce. Du­brav­ka Kne­že­vić, ko­ja je bi­la asi­stent, in­si­sti­ra­la je da baš ja idem kao pred­stav­nik na­šeg fa­kul­te­ta, iako sam od po­čet­ka vi­še vo­le­la film. "Ni­ste vi vi­de­li do­bre pred­sta­ve. Sa­če­kaj­te da ih vi­di­te, pa će­te za­vo­le­ti po­zo­ri­šte...", go­vo­ri­la je. I ta­ko, njoj du­gu­jem i što sam po­sle Mo­skve, ka­da je mo­žda bi­lo čak i lak­še od­lu­či­ti se na od­la­zak, do­šla u Lju­blja­nu. Sti­ca­jem sreć­nih okol­no­sti, već po­sle me­sec da­na do­bi­la sam da ra­dim sce­na­rio za film "Ru­še­vi­ne" Ja­ne­za Bur­ge­ra, ko­ji je od­lič­no pro­šao na mno­gim fe­sti­va­li­ma... Po­sle su se po­nu­de re­đa­le, te sam po­če­la po­ma­lo i da od­bi­jam.
Ka­kav je Vaš sta­tus sa­da? Vi­dim da ste ra­di­li i dra­ma­ti­za­ci­ju ve­o­ma po­pu­lar­nog ro­ma­na "Fu­žin­ski bluz" An­dre­ja Sku­bi­ča, do kra­ja se­zo­ne na­ja­vlju­je se još par Va­ših dra­ma­ti­za­ci­ja u Dra­mi, igra Vam se ko­mad...
- I da­lje sam slo­bod­njak, sa­da već gra­đa­nin Slo­ve­ni­je i mo­men­tal­no pi­šem sa­mo za se­be. Ni­je la­ko, uglav­nom čo­vek ne zna na če­mu je. Do­bre če­ti­ri go­di­ne, sva­kog me­se­ca, raz­mi­šlja­la sam da li ću ima­ti da pla­tim stan, ali i to ume da se vra­ti kao na­gra­da. Vo­lim slo­bo­du i da­lje, bez ob­zi­ra na sve. Bi­la je koc­ka, ili lu­da sre­ća, da je mo­ju dra­mu "Za sa­da, nig­de", uprav­nik Dra­me Ja­nez Pi­pan obe­ruč­ke pri­hva­tio...
Taj tekst je na srp­skom, pre­ve­den je na slo­ve­nač­ki. Da li ste, vre­me­nom, po­če­li da pi­še­te i na slo­ve­nač­kom?
- Na­stao je pre "Fu­žin­skog blu­za" ko­ji mi je, već u star­tu, pru­žio mno­go na­pi­sa­nog ma­te­ri­ja­la, sa mo­no­lo­zi­ma - to je slo­ve­nač­ki ro­man na oko tri­sta stra­ni­ca! Osim to­ga, reč je o ro­ma­nu ko­ji ba­ra­ta sa ne­ko­li­ko lju­bljan­skih so­ci­jal­nih di­ja­le­ka­ta (Fu­ži­ne su kvart u Lju­blja­ni, gde ma­hom ži­ve ju­žnja­ci i dru­gi do­se­lje­ni­ci, ne­ka vr­sta dru­štve­ne mar­gi­ne, a rad­nja ro­ma­na se de­ša­va me­đu kom­ši­ja­ma na jed­nom stu­bi­štu, u to­ku utak­mi­ce Slo­ve­ni­ja - Ju­go­sla­vi­ja na EP 2000. - Sl. V.). Na­rav­no, po­sle pet go­di­na ov­de pro­ve­de­nih, ja go­vo­rim slo­ve­nač­ki, raz­mi­šljam, sa­njam na tom je­zi­ku i bi­lo je lo­gič­no da sav taj ma­te­ri­jal or­ga­ni­zu­jem na slo­ve­nač­kom. Taj pr­vi ko­rak bio je do­bra ve­žba za me­ne, jed­na stu­di­ja je­zi­ka u ro­ma­nesk­noj for­mi. Kad sam shva­ti­la da mo­gu da pre­po­znam raz­li­ke di­ja­le­ka­ta, shva­ti­la sam i da mo­žda mo­gu da poč­nem da pi­šem na slo­ve­nač­kom. Sa­da spre­mam no­vu dra­mu, pa, pro­ba­ću.
"Za sa­da, nig­de" je, u iz­ve­snom smi­slu, pri­ča o iden­ti­te­tu, sti­če se uti­sak da je dra­ma auto­bi­o­graf­ska. Ka­ko je na­sta­le?
- Na­rav­no, mo­ti­va­ci­ja pro­iz­la­zi iz lič­nog, za­to što me je du­go op­se­da­la jed­na emo­ci­ja za ko­ju čak ni­sam zna­la ni šta je. To je ose­ća­nje ne­po­sto­ja­nja iden­ti­te­ta, ne­mo­guć­no­sti da se na bi­lo ko­ji na­čin od­re­diš u ve­zi sa oko­li­nom. Ne­maš vi­še ra­ni­ji iden­ti­tet, jer si već du­go u dru­goj sre­di­ni. Iz­me­đu ne­ba i ze­mlje, ose­ćaš se kao da ne ži­viš. Zbog to­ga je ova dra­ma, ustva­ri, od­go­vor na mo­ju pret­hod­nu, ko­ja je ima­la na­slov "Gde ti ži­viš"?
Ko­li­ko znam, bi­la je to va­ša di­plom­ska dra­ma, ko­ju deo is­pit­ne ko­mi­si­je ni­je hteo da pri­hva­ti sa obra­zlo­že­njem da pi­še­te "o nar­ko­ma­ni­ma".
- Da, tre­ba­lo je sa­mo da se osvr­nu oko se­be. Ni­je to bi­la dra­ma o nar­ko­ma­ni­ma. Na­gra­đe­na je Se­le­ni­će­vom na­gra­dom, na­gra­đe­na je i u Austri­ji, na kon­kur­su mla­dih pi­sa­ca ju­go­i­stoč­ne Evro­pe i - ni­ka­da nig­de ni­je igra­na! Ali, taj ose­ćaj ko­ji sam ima­la, že­le­la sam da pre­ne­sem, da kon­kre­ti­zu­jem kroz li­ko­ve, za­pra­vo, da na­pra­vim pri­ču o po­tra­zi za iden­ti­te­tom. To je po­tre­ba da se ko­nač­no na­đeš, da se pre­po­znaš u ne­kom dru­gom i u svo­joj pro­fe­si­o­nal­noj vo­ka­ci­ji. Na sve mo­gu­će na­či­ne po­ku­ša­vaš da po­no­vo na­đeš se­be.
Vaš ko­mad u Dra­mi je re­ži­rao Ma­ke­do­nac, Alek­san­dar Po­pov­ski, ko­ji, ina­če, ra­di ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je i po Evro­pi, ("Bal­kan­kan") Ki­ril Džaj­kov­ski... Ko­li­ko je ta či­nje­ni­ca bit­na za pred­sta­vu?
- Moj ko­mad je spe­ci­fi­čan i mo­rao je da ga re­ži­ra ne­ko ko je to ose­ćao i in­tim­no. Na­rav­no, ni na ko­ji na­čin ni­je bi­lo in­si­nu­a­ci­ja da bi tre­ba­lo da ga re­ži­ra ne­ko ko ni­je iz Slo­ve­ni­je! Tra­žio se, pro­sto, re­di­telj ko­me bi taj iza­zov, u ovom tre­nut­ku i lič­no "le­gao". Da se raz­u­me­mo, tekst je o emo­tiv­nim stran­ci­ma, o lju­di­ma ko­ji se ta­ko ose­ća­ju i kod ku­će. Mi­slim da je to na­še naj­ve­će pro­klet­stvo, ali - i na­ša naj­ve­ća slo­bo­da: da ima­mo pra­vo na sa­mo­ću i da smo osu­đe­ni na sa­mo­ću. To, opet, zna­či da ni­kad, ni sa kim, ni­ti na je­dom me­stu, ne mo­že­mo da ne bu­de­mo sa­mi.


Be­o­grad
- Jed­nom, dva­put go­di­šnje idem u Be­o­grad i, na osno­vu ono­ga što vi­dim, či­ni mi se da mu još ne­do­sta­je ko­mu­ni­ka­ci­ja sa spolj­nim sve­tom. Za­tvo­rio se, što ni­je ni ču­do po­sle de­ce­ni­je i po po­gub­nih go­di­na. Ni­su do­volj­na sa­mo "ve­li­ka go­sto­va­nja", raz­me­na po­zo­ri­šta ka­kve su bi­le u po­sled­nje vre­me. U be­o­grad­skom po­zo­ri­štu bih vo­le­la da vi­dim vi­še hra­bro­sti, ne­ke druk­či­je po­zo­ri­šne iz­ra­ze. I uvek me ob­ra­du­je kad vi­dim da ne­ki mla­di lju­di bar po­ku­ša­va­ju da iza­đu iz tog ko­lo­ple­ta.

Slo­ve­ni­ja
- Slo­ve­ni­ja je vi­še li­te­rar­no-po­zo­ri­šna na­ci­ja, mi - vi­še film­ska. Ne znam oda­kle to se­že, ali, sa­svim po­u­zda­no znam da je u Slo­ve­ni­ji po­zo­ri­šte na ce­ni, ozbilj­no se shva­ta i u po­zor­šte se do­sta ula­že. Za jed­nu ma­lu dr­ža­vu, pro­duk­ci­ja je ve­li­ka, sa do­sta do­brih pred­sta­va i ujed­na­če­nim kva­li­te­tom. Slo­ven­ci­ma se, re­ci­mo, u Sr­bi­ji do­pa­da­ju glum­ci, ko­ji su kod nas zve­zde, ali, mi­slim da to ni­je baš naj­ve­ći kva­li­tet. Zve­zde se br­zo opu­ste i ne ra­de na se­bi.