Genije sa vizijom

U VREME kada se pojavio prvi značajniji roman Sinklera Luisa (”Glavna ulica”, 1920), američka kultura bila je u - ćorsokaku. Prvi svetski rat tek se bio završio, počinjala je svetska ekonomska kriza, ulice su bile preplavljene leševima bandi koje su ratovale zbog alkohola u vreme prohibicije. Jedini ”heroji” koji su zanimali štampu i javno mnjenje bili su oni poput Eliota Nesa i drugih hrabrih policajaca, ali i Al Kaponea i bandita koji su rešetali bez milosti predstavnike zakona.
Ovu ocenu o delu nobelovca Sinklera Luisa, čiji roman ”Martin Arousmit” sutra objavljuje naš list u biblioteci ”Novosti”, iznela je dr Barbara Oliv sa američkog univerziteta ”Konkordija”. ”Amerikanci su tada sebi postavljali pitanje šta njihova zemlja u tom trenutku predstavlja i šta će biti u budućnosti”, piše ova profesorka.
Za tu budućnost brinuo se i glavni junak Luisovog dela dr Martin Arousmit, koji je baš u to doba (roman je objavljen 1925) bio predložen za odbornika malog gradića Notilusa, tada već kao čuveni naučnik. Luis piše: ”Trebalo je da umiruje govorljive birače koji su dolazili da se žale na sve, počev od zadaha kanalizacionih isparenja, pa do ponoćnih terevenki suseda. Trebalo je da diktira kancelarijsku korespondenciju osetljivoj stenografkinji, koja nije bila radnica, već ‘otmena devojka koja radi’, da daje izveštaje za novine, da kupuje spajalice i vosak za pod i obrasce za izveštaj, po najnižoj ceni, da pomaže, po potrebi, dvojici honorarnih lekara u gradskoj bolnici. (...) Da motri naučnim neumoljivim okom na epidemiju od Vladivostoka do Patagonije, i da spreči (metodama neoznačenim još sasvim jasno) njihov dolazak u grad, da ne bi pokosile izabranike, ili čak ukočile poslovnu delatnost Notilusa.”
Izdavač Harold Kitlson, koji je Sinkleru Luisu objavljivao dela 45 godina kaže za ovog pisca da je bio veoma drag i ljubazan čovek i da je možda najveći pisac SAD proteklog veka. NJih dvojica su se mnogo družili, naročito uoči Drugog svetskog rata kada je Luis sarađivao često za časopis ”Eskvajer”. Pisac se žalio na loše uslove rada i na univerzitet države Minesota. Kitlson, koji se, posle smrti pisca potrudio da osnuje u ovom mestu centar za širenje Levisovih ideja i prodaju njegovih dela, zaključuje da je njihov nobelovac ”bio veliki genije sa stvaralačkom vizijom čije će ideje živeti i u budućnosti”.
O nedoumicama već uspešnog lekara Sinkler Luis opisuje razgovar dr Martina i njegove supruge Leore:
”Ja ne moram da budem dosledna. Ja sam samo žena. Ti, Martine Arousmit, ti bi mi prvi to kazao. A za dr Pikerboa, ideje su dobre, ali ne za tebe! Ti pripadaš laboratoriji da pronalaziš stvari, ne da im praviš reklamu. Sećaš li se da si jednom u Vitsilveniji skoro pet minuta razmišljao da li da se upišeš za člana crkve i da postaneš ugledan građanin? Zar hoćeš celog života da upadaš u ugledanost i neprestano da se spasavaš otuda? Zar nikada nećeš naučiti da si varvarin?”
Ovaj ključni dijalog iz knjige pokazuje upravo sve osobenosti glavnog junaka koje će izreći njemu dobro poznata Li. To je istovremeno i načelo samog pisca koji je uvek smatrao da je nemoguće u životu biti ”i jedno i drugo”, a da se ostane svetlog obraza. Uostalom i Sinkler Luis pokušao je da, kako smatraju neki američki istoričari književnosti, izjednači stvarnost života sa idealizmom. I pisac to ovako tumači:
”Martin dođe kući i reče Leori: ‘Ovaj čovek je sladak kao kiseo krastavac, ali, Gospode Bože, Li, sa svojim nezavisnim držanjem prema ništarijama pobudio me je da se vratim naučnom istraživanju, da pobegnem daleko od svih ovih humanitaraca koji toliko dreče o svojoj ljubavi prema dragom narodu da puštaju narod da umre! Bio mi je mrzak, ali - šta li Maks Gotlib radi večeras? Stari španski osobenjak’.”
U studiji Gora Vidala, opisujući stvaralaštvo Sinklera Luisa, tvrdi se da je on (poput Čarlsa Dikensa u ”Dejvidu Koperfildu” i ”Oliveru Tvistu” koji se bezdušno obračunao sa engleskim nehumanim društvom) stvarao čak nove reči i izraze da bi dočarao život u SAD. A o glavnom junaku pisac će izreći i ovaj sud:
”Martin ode u svoju sobu, zasenjen vizijom odseka koji će biti njegov sopstveni, sa asistentima, svetom koji mu pljeska - i platom od deset hiljada godišnje. Ali činilo mu se da je njegov rad oduzet od njega, da je njegovo biće oduzeto od njega. On više neće moći da bude Martin, Gotlibov učenik, već čovek odmerene veselosti. Dr Arousmit, šef odseka za mikrobsku patologiju, koji će nositi tvrde okovratnike i držati govore - i nikada neće psovati. Mučile su ga sumnje. Možda se ”činilac iks” razvija samo u epruvetama, možda on nema velike vrednosti za lečenje ljudi. Želeo je da zna - da zna.”
Eto u takvim ”mukama” živeo je Martin, kolebajući se između poštenja i privilegija koja se dobijaju nepoštenjem. Pisac Sinkler Luis je to baš isticao i zato nikada nije bio previše omiljen u SAD...

NOBELOVCI
SINKLER Luis bio je prvi Amerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost (1930). To priznanje zatim su primili Judžin O’Nil (1936), Perl Bak (1938), Vilijem Fokner (1949), Ernest Hemingvej (1954), DŽon Štajnbek (1962), Sol Belou (1976), Isak Baševis Singer (1978) i Toni Morison (1993).
Najviše Nobelovih priznanja dobili su francuski pisci (12), Nemačka (osam), Italija (sedam), Velika Britanija (sedam), Španija (pet), Švedska (pet), Rusija (četiri) i naš Ivo Andrić...