Pozorišna kritika: Da li su fašisti ljudi?

ODGOVOR na pitanje iz naslova se nalazi, verovatno, u sloganu 52. Bitefa - "Svet bez ljudi". Ali, paradoks, koji je uvek u osnovi Frljićevih politički angažovanih performansa, čini relativnim i pitanje iz predstave "Gorki - Alternativa za Nemačku", i slogan festivala, koji je više dosetka, nego poruka. Pozorište, naravno, ne može bez ljudi, ako ne na sceni, onda u gledalištu, a političko opredeljenje desničarske, evroskeptične nemačke stranke, Alternativa za Nemačku, ima uporište u tome da je demokratski izabrana da uđe u parlament!

Oliver Frljić, u berlinskom teatru "Gorki", dovodi na scenu i socijalno, i etnički šareno društvo - Turčin (homoseksualac, musliman), crnac, gej žena, Balkanka, dete rođeno posle silovanja... Prvi deo predstave, u saradnji sa ansamblom, Frljić koncipira kao scenske ispovesti svakog od njih, uz minimum teatralizacije. Mikrofoni, ponešto koreografije i scenario šou-programa čine ovaj, prvi deo, istinitim, u granicama rijaliti programa, koji dominiraju medijima.

Drugi deo, kada se scena rotira, i na njoj vidimo zdanje Teatra "Gorki", koje se razgrađuje tokom predstave (scenograf Igor Pauška), Frljić koristi da problematizuje i levičarsku opciju ideje ovog teatra, u kome su glumci, uglavnom, stranci. Kao istaknuti glasnogovornik političkog teatra, "Gorki" dopušta na svojoj sceni ovu ideološku detekciju - da li politika otvaranja ka različitostima vodi do stvarne demokratije, i suprotstavljanja ultradesnici, oličenoj u targetiranoj Alternativi za Nemačku, ili je poduhvat, koji je sam sebi svrha, i nema širi društveni značaj.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Ritualni aktivizam

Kao u svim Frljićevim predstavama, glumci-aktivisti bez dileme pronose Janusovo lice svog posla i pogleda na svet - svoj sopstveni stav i društveno-politički kontekst, koji ga ili osporava, ili problematizuje. U ovoj predstavi, to je ljuta i bespoštedna borba, bez pobednika.

Na kraju, detalje svojih kostima (kostimograf Sandra Dekanić) spajaju u vojnu uniformu, u kojoj će, sa mikrofonom, sa krova polusrušenog teatra, glumica, kao na mitingu, u mikrofon poručiti da je kraj (smisla) blizu. I iznići će pitanje iz naslova ovog teksta.

Kao i Frljićeva predstava, neobično realistička za ovog autora, predvidiva u nekom smislu, jasna kao koncept, odgovor na pitanje o fašizmu i "svetu bez ljudi" nije jednostavan. Evidentno skretanje Evrope udesno govori da je ovo pitanje postalo deplasirano.

Odustajanjem od drastičnijih scenskih simbola, koji su njegov prepoznatljivi metod, Frljić je vratio ovu smrtonosnu temu u umetnički prostor, koji mu je teatar "Gorki" otvorio. Onoliko, koliko je to bilo mogućno, u društvu, u kome deluje, i od koga zavisi.