FELJTON - POVRATAK U OKRILJE MAJKE CRKVE: Pričalo se da je Tesla zaveštao svoju tajnu Dionisiju

Đuro Zagorac

24. 06. 2022. u 18:00

JEDNA od najznačajnijih podrški Dionisiju u sukobu sa Sinodom Srpske pravoslavne crkve stigla je od kralja Petra II Karađorđevića (1923-1970).

ФЕЉТОН - ПОВРАТАК У ОКРИЉЕ МАЈКЕ ЦРКВЕ: Причало се да је Тесла завештао своју тајну Дионисију

Mitropolit Dionisije, Foto "Vikipedija"

To nije bila podrška samo pojedinca već i institucije. Iako je bio savetovan da se ne upliće u čisto crkvena pitanja, kralj je to učinio. Već u junu 1963. on je pružio punu podršku Dionisiju i u zvaničnoj poruci svu krivicu za raskol bacio je na "Srpsku patrijaršiju i rukovodstvo Srpske crkve u zemlji". Ovim obraćanjem Petar je samo dodatno "zavadio javnost" i otvorio "nacionalno pitanje". Stigle su kralju, sa više strana, otvorene kritike. Upozoravan je da je svojim postupkom izazvao "veliku žalost i negodovanje prema monarhiji iskreno odanih Srba". Ekskralj se pravdao da on "nema pravo" da bude neutralan i posmatrač sa strane. Ipak, posle četiri godine on je bio primoran da prizna grešku. Uviđajući da je pogrešio, ali i da ima dovoljno hrabrosti da "svoju grešku prizna" i da se "iskreno pokaje".

Opravdanje za svoj pogrešan potez, Petar je svalio na bliskog savetnika koji je uspeo da baci "ugarak u redove srpske". Ime tog savetnika nije zvanično objavljeno, ali je iz kraljevskog okruženja kolala priča da se on vratio u zemlju i da Beogradom šeta "zajedno sa komunistima".

ZA SRPSKI crkveni raskol i zavade interesovanje su pokazali i američki političari.

Odmah posle Drugog svetskog rata, Dionisije se obratio i američkom predsedniku Trumanu (1884-1972) sa molbom da digne svoj glas protiv "komunističkog terora" koji se vrši nad Srpskom pravoslavnom crkvom u Jugoslaviji. Truman se nije po tom pitanju javno oglašavao, ali jeste kasnije senator Goldvoter. Učestvujući na jednom od promotivnih skupova u Čikagu, u predsedničkoj trci sa Lindonom DŽonsonom je izjavio: "Komunistička Jugoslavija isprosila je 2,3 milijarde dolara od Amerike, počev od 1948." Upitao se: "Šta smo time postigli?" Tvrdio je da je time samo ojačana "diktatura" i da Beograd nikad nije bio bliži Moskvi nego tada. Senator je čak optužio Tita da želi da preuzme kontrolu nad srpskom crkvenom imovinom u Americi.

Jedno od pitanja koje je ostalo bez odgovora bilo je i ono: zašto Dionisije nikad nije došao u Beograd, u Patrijaršiju, na sednice Sinoda, iako je redovno pozivan i na prisustvo bio obavezan? On se pravdao da strahuje od odmazde komunista, da bi sigurno bio uhapšen. Odbijao je da dođe i pored garancija koje mu je Patrijaršija pružala, da ga niko neće ni pipnuti. Kružila je priča da je Dionisije sa razlogom strahovao od hapšenja, ne zbog svoje antikomunističke uverenosti i aktivnosti, već zbog jedne tajne koju je mogao nositi. A koja je to tajna mogla da bude?

ŠAPUTALO se da je Dionisije bio u kontaktima sa našim naučnikom Nikolom Teslom i da ga je obilazio u poslednjim danima života. Da li mu se Tesla ispovedio i svoju "najveću tajnu" zaveštao? Tajna se mogla odnositi na Nikolino "tajno oružje". Da li je on tajanstvene formule i skice ustupio, dao na čuvanje, Dionisiju?

Kad je u Beogradu podignuta velika naučna baza "Vinča", kad je iz Moskve na njeno čelo doveden Pavle Savić, kad je u istočnoj Srbiji otvoren rudnik uranijuma, kad je Jugoslavija nameravala da izgradi i atomsku bombu, Dionisije i njegova "tajna" bili su dragocen objekat za najvišu proveru. To je bio razlog Dionisijevom strahu, pa i onda kada mu je patrijarh German predočio garanciju države da može "nesmetano" dolaziti i boraviti u Jugoslaviji.

Lički Srbi koji su se vraćali iz Amerike, među kojima je bio i otac Titove supruge Jovanke Budisavljević, pričali su na seoskim prelima da im je Tesla obećao da će na planini Velebit postaviti sijalicu koja će i danju i noću obasjavati celu Liku. Da li se Tesla samo šalio sa zemljacima ili je zaista skontao neko naučno rešenje, ostala je tajna. A što se tiče Dionisija i Tesle, on je bio pod prismotrom obaveštajnih službi, ali je vreme pokazalo da nije ostvario bliskost sa znamenitim naučnikom.

O DIONISIJEVOJ crkvi, mitropoliji u SAD i Kanadi, tu gotovo i nema tajni. On je vodio i uzdizao američko-kanadsku eparhiju, odnosno mitropoliju. Zaslužan je bio za prihvatanje, okupljanje i pomaganje izbeglih Srba na ovaj kontinent. Izgradio je na desetine novih crkava, dva manastira, formirao crkveno-školske opštine... A one su bile više od bogomolja. NJegovom zaslugom formirana su dobrotvorna društva, kao i nove eparhije u Australiji i Evropi.

Dionisije je počinio težak raskolnički greh, jedinstven u prošlosti Srpske pravoslavne crkve. Šta mu je Crkva još pripisala u greh, kaznila ga drakonski, kao nijednog episkopa u prošlosti?

NIJE ON osuđen kao veliki antikomunista, kako se često pravdao, već zbog kanonskih prestupa i moralne krivice. Videli smo njegove prestupe, samovoljne pustolovine, a ne i "moralnu krivicu". Šta je tu sadržano?

"Moralni grehovi" Dionisijevi su bili javna tajna. Jedna komisija ih je prikupljala i proveravala. Utvrđeni grehovi nikad nisu pušteni u javnost; nisu bili dostupni ni istoričaru Spasoviću koji je raskol, od začetka do pomirenja, obradio po pravilima struke, na osnovu poverljivih dokumenata. Šta sve sadrži "Dosije Dionisije", ostaje, do daljeg, skriveno. Među "javnim tajnama" su i priče o Dionisijevoj naklonjenosti prema ženama. Ostala je i priča o jednoj od njegovih štićenica, koja se u sportskom automobilu vozila ulicama Čikaga. Da, ali ona je završila studije, ostavila je i traga u Srbiji u koju se vratila.

BLAGOVREMENO je Dionisije obezbedio i svog naslednika. Bio je to Irinej, svetovno Miladin Kovačević (1914-1998). Životni put bio mu je turbulentan. Školovao se za učitelja i kao oficir dospeo je 1941. u nemački logor. Nije se vratio u zemlju, otišao je u SAD, gde je završio bogosloviju i u crkvenoj podeli stao je na Dionisijevu stranu, koga je i nasledio 1979. Ispunio je i zavet svog zaštitnika, mitropoliju je vratio u okrilje majke crkve.

Omiljeni patrijarh Pavle, čim je bio ustoličen, kao svoj najvažniji cilj postavio je: pomirenje zavađene duhovne braće. Iako je to bila obostrana želja, ona se intenzivirala tek posle Titove smrti. A nakon velikog mitinga na Kosovu Polju, u povodu 600-godišnjice Kosovske bitke, na kome su se okupile stotine hiljada ljudi i na kome je govorio Slobodan Milošević, dani raskola su bili izbrojani. Milošević je bio ateista, ali su ga Crkva i vernici prihvatili kao rodoljuba. U Miloševićevo vreme više je sagrađeno pravoslavnih hramova nego u vreme vladavine kralja Milutina.

I duhovno pomirenje pripisano je u političku zaslugu Miloševića.

BEZ POBEDNIKA I POBEĐENIH

NA SRETENJE Gospodnje 1992. u Sabornoj crkvi u Beogradu, "deca Svetog Save", ponovo, kao nekada Stefan i Vukan, našli su se pod zajedničkim omoforom, trakom, njegovim "nikad razdvojenim", održana je sveta liturgija pomirenja koju je predvodio patrijarh Pavle i posle tog čina izjavio: "Ovde su se susrela braća, koja su to bila i ostala, ne pobednik i pobeđeni. Jedan je pobeđen - demon razdora, nesloge i nemira... Nikad i niko od nas na put Kainov da ne stupi i njim ni po koju cenu da ne ide." Ima crkvenih istoričara koji ocenjuju da ovo i nije bio klasični crkveni raskol, da se radilo o ideološkom nesporazumu na kome su se Srbi samo međusobno podelili i teško zavadili.

SUTRA: POLITIČKE PARTIJE VELIKO ZLO

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

DŽONSONOV ROĐENI BRAT: Bio ministar, posle Borisovog poteza podneo ostavku - liče kao da su blizanci