FELJTON - SRBIJA DOBIJA PRVOG KRALJA: Stefan Nemanja II je krunisan i po katoličkom i po pravoslavnom obredu

Nikola Moravčević

06. 05. 2022. u 18:00

Neki od srpskih istoričara su odluci Stefana Nemanje II da primi krunu od pape Honorija III videli izvesne indikacije razdora između Nemanjića braće, zbog čega je Sava otišao na Svetu Goru 1217. godine, ali znajući koliko harmonije je u svemu bilo između njih, mnogo logičnije je pretpostaviti da su oni imali prećutno razumevanje o svemu što je pred njima u oba hrišćanska tabora, jer je i Savi moralo biti jasno da jedino preko papske krune njegov brat može da svojoj vlasti obezbedi svetovni legitimitet koji bi prekinuo teritorijalne pretenzije susednih katoličkih vladara.

ФЕЉТОН - СРБИЈА ДОБИЈА ПРВОГ КРАЉА: Стефан Немања  II je крунисан и по католичком и по православном обреду

Obred proglašenja za kralja Stefana Prvovenčanog / Foto Slika Anastasa Jovanovića

A pošto je posle dobijene papske krune uspostavljenoj državi Srbiji još jedino bilo potrebno da se na neki način dokopa i validne potvrde potpune duhovne nezavisnosti svoje pravoslavne crkve, Sava je odgovornost za to revnosno preuzeo na sebe, svestan da će željeni uspeh u tome biti završni čin kiklopske državničke apoteoze njegovog oca, o čijoj svetovnoj i svetiteljskoj slavi je on bio prvi i najposvećeniji propovednik.

Ubrzo posle svog neuspeha u Nišu, latinski car Henrik Flandrijski je u Konstantinopolju umro (1216). A pošto nije imao naslednika, poslanici Latinskog carstva su tad ponudili njegovu krunu ugarskom kralju Andrašu. Veoma polaskan time, ovaj se odmah obratio papi Honoriju III da on to odobri i papin odgovor ga je silno iznenadio, pošto je iz njega video da rimski pontif ima veoma uzdržan stav oko toga da Andraš praktično preko noći postane vladar i Ugarske i Latinskog carstva. I zato mu je papa u tom odgovoru prilično licemerno napisao da se raduje da mu je ponuđena kruna Latinskog carstva, ali pošto on o tome još uvek nema neko određeno mišljenje, on trenutno nije u stanju ni da mu ga iznese.

MEĐUTIM, ovom prilikom oštroumni papa nije propustio da pomene ugarskom kralju i da se setio davnog Andraševog zaveta da će u očevo ime krenuti u krstaški rat, te ga ovom prilikom formalno opominje da taj zavet treba da što pre ispuni, jer bi dalje odlaganje te obaveze uvredilo i Svevišnjeg i papu. I zbog tog lukavo sročenog Honorijevog odbijanja da podrži Andraševu kandidaturu za latinskog cara, Henrikovu krunu uskoro potom dobija Petar II Kurtene, što mu ne donosi mnogo sreće, jer ga na putu za Konstantinopolj zarobljava i hapsi epirski vladar Teodor Komnin, u čijoj tamnici on uskoro i umire, tako da 1219. godine papa Honorije III tu krunu konačno daje njegovom sinu Robertu.

Plašeći se daljih neprilika sa papom, ugarski kralj Andraš na jesen 1217. godine konačno kreće u V krstaški rat i srećno stiže u Palestinu, gde ostaje samo tri meseca. Iako tamo nije imao nikakvih borbenih sukoba sa nevernicima, a Jerusalima nije ni video, loše vesti o velikom porastu vlasteosko-građanskih nemira u Ugarskoj i neuspeo pokušaj nekih njegovih plemića krstaša da ga otruju su ga ubrzo ubedili da mora da tamo ostavi svoju vojsku i da se što pre vrati u svoju prestonicu. Ni on pri svom povratku nije imao mnogo sreće, jer je prvo neko vreme pao u zarobljeništvo bugarskog cara Ivana Asena II, a potom ga je kod kuće dočekala i pobuna njegovog sina Bele, oko čega je papa Honorije uskoro potom morao pismeno da obojici zapreti da će ih prokleti ako se ne smire. Konačno razrešenje tog teškog vlasteosko-građanskog haosa u Ugarskoj je bio državni sabor 1222. godine, na kome je doneta Zlatna bula, koju je kralj Andraš pod žestokim pritiskom ugarskog plemstva morao da prihvati. Tim dokumentom je po prvi put u toj zemlji kraljevska vlast postala tako ograničena da on ubuduće nije više mogao da bilo šta pokrene bez prethodnog odobrenja nametnutog Saveta njegovih moćnih velmoža-magnata.

ZA SRBIJU je sve ovo bilo značajno zato što je papa Honorije III po odlasku ugarskog kralja Andraša u krstaški pohod u septembru 1217. godine poslao kraljevsku krunu srpskom velikom županu Stefanu Nemanji II. I od tog krunisanja pa nadalje srpski veliki župan je zvanično poneo skraćenu titulu Stefana Prvovenčanog, što je pogrešno ostalo u upotrebi i do dan-danas. Njegovo kršteno ime je Nemanja II i po tome je posle krunisanja njegovo puno ime bilo kralj Stefan Nemanja II Prvovenčani i tako je u ovom spisu i predstavljen.

Međutim, o samom činu njegovog kraljevskog krunisanja još uvek postoji velika razlika između podataka u zapadnim pisanim izvorima i u opisima domaćih pisaca nemanjićkih Žitija, te bi bilo korisno razmotriti ovde i to. Prvi važan zapadni pisani izvor koji je sačuvan je beleška mletačkog vicedužda Andrije Dandola, sina notorno beskrupuloznog dužda Enrika Dandola, u kojoj se pominje venčanje Andrijine kćeri Ane sa srpskim velikim županom Stefanom Nemanjom II i kasnije njegovo kraljevsko krunisanje od strane poslanika pape Honorija III.

DRUGI značajan zapadni izvor je beleška splitskog arhiđakona Tome u kojoj on, pišući o odlasku ugarskog kralja Andraša preko Splita u krstaški rat, pominje da je u isto vreme kroz taj grad prošlo i poslanstvo srpskog velikog župana papi u potrazi kraljevske krune, i da je rimski pontif ubrzo potom ispunio tu srpsku molbu. No on ne pominje tačno vreme krunisanja, a iz beleške je jasno da on na tom događaju nije bio prisutan.

Sa druge strane, međutim, obojica ponajčešće citiranih domaćih pisaca nemanjićkih Žitija, Domentijan Hilandarac i Teodosije iznose da je arhiepiskop Sava na srpskom vlasteoskom saboru u Žiči 1120. godine po pravoslavnom obredu krunisao svoga brata papskom krunom i Domentijanov detaljni opis tog rituala je veoma upečatljiv. A pošto ni zapadni ni domaći izvori ne pominju da bi po tome Stefan Nemanja II morao biti krunisan dva puta, ova zbrka se jedino može objasniti time da je prvi, katolički ritual krunisanja od strane papinog izaslanika 1217. godine verovatno obavljen samo in camera na dvoru pred veoma malim brojem prisutnih dostojanstvenika, jer postoje brojni izvori da je i sama ideja tog čina naišla na značajno protivljenje kod mnoštva tradicionalno razuzdane srpske pravoslavne vlastele.

PUT KA DUHOVNOJ NEZAVISNOSTI

KADA je konačno dugogodišnja dilema kako da zemlja Srbija bude priznata kao punopravno kraljevstvo akcijom pape Honorija III bila privedena kraju, preostalo je bilo još samo da mlađi brat novog srpskog kralja, atoski monah i arhimandrit Sava nađe načina kako da se ta nova svetovna nezavisnost Srbije dodatno učvrsti i potvrdom njene duhovne nezavisnosti od jurisdikcije pravoslavne arhiepiskopije u Ohridu, koja je u to vreme pripadala Epirskoj despotovini Teodora Komnina. I zato se Sava 1217. godine vratio u Hilandar da tamo u tišini svoje karejske isposnice dođe do nadahnuća kojim putem da se prevaziđe i ta poslednja prepreka ostvarenju i mirskog i monaškog životnog napora njegovog oca Stefana Nemanje da od teškom mukom ujedinjene Srbije stvori snažnu i svetovno i duhovno opštepriznatu nezavisnu evropsku državu.

SUTRA: OSNIVANjE SAMOSTALNE CRKVE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

POGLEDAJTE S KAKVIM LAŽOVIMA IMAMO POSLA Vučić pokazao sramnu foto-montažu koju predstavnici opozicije dele po društvenim mrežama (FOTO)

"POGLEDAJTE S KAKVIM LAŽOVIMA IMAMO POSLA" Vučić pokazao sramnu foto-montažu koju predstavnici opozicije dele po društvenim mrežama (FOTO)

- POGLEDAJTE sa kakvim bolesnim lažovima imamo posla, pogledajte, poštovani građani, čime se bave i to već 30 dana, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pokazujući javnosti foto-montažu fotografije na kojoj se on navodno grli sa Aljbinom Kurtijem, a koju je Srđan Milivojević iz DS delio na društvenim mrežama.

03. 02. 2023. u 14:22

Komentari (1)

RAZVOD MERKELOVE: Ponela je samo jednu stvar kada je otišla