FELJTON - VELIKO RIVALSTVO SA KRLEŽOM: Andrić je brzo prohujao kroz sve jezike na svetu

Miroslav Janković

29. 11. 2021. u 18:00

OD prvog susreta u salonu mlade i lepe Zagrepčanke Evgenije Gojmerac, negde oko 1910. godine, počinje poluvekovno literarno i životno nadmetanje među ovom dvojicom tada još samo pesnika i mladića.

ФЕЉТОН - ВЕЛИКО РИВАЛСТВО СА КРЛЕЖОМ: Андрић је брзо прохујао кроз све језике на свету

Ivo Andrić i Miroslav Krleža , Foto Muzej grada Beograda, legat Ive Andrića

A počelo je od toga ko će prvi osvojiti srce zanosne tinejdžerke, pa preko toga ko će biti predvodnik i prvi pisac te nove, najslavnije i najbolje generacije pisaca ovih prostora i istog jezika - od tada do današnjih dana - pa sve do trenutka hoće li i ko će prvi od njih dvojice dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Od tog vremena davno začetog mladalačkog rivalstva oko devojačkog srca, pa sve do Andrićeve smrti 1975. godine, trajalo je večno zaostajanje Krleže za Andrićem, sve veće i brže kako su godine prolazile. A najveći razmak je napravljen u godinama i nakon Krležine smrti: mrtav Andrić je mrtvom Krleži nedostižno umakao za sva vremena. Jer, ništa tako precizno i nemilosrdno ne izvaga vrednost umetnicima kao vreme nakon njihove smrti.

Rekosmo, Ivo Andrić je prvi put pretekao Krležu u trci za naklonost Evgenije Gojmerc: "najljepši Bosanac" u tadašnjem zagrebačkom javnom životu, tih i smeran, otmen i delikatan, poetičan i nežan, lako je pretekao, po ovim kriterijumima i u svemu drugom drugačijeg, Krležu. Žensko srce je, kao u ovom slučaju, često vrlo tačna životna vaga.

Godine pred njima su ih sve više razdvajale, Krleža je politički stalno išao ulevo a Andrić udesno, tako su u Kraljevini SHS proveli prvo poluvreme svoje književne zrelosti: relativno pomirljivo, ali pritajeno čekajući trenutak konačnog obračuna. On je došao sa nastankom druge Jugoslavije, pojavom Tita i Andrićevim prilaskom njemu, a kod kog je Krleža već bio zaseo uz desno koljeno. Od 1945. godine politika i ideologija više nisu razdvajali Andrića i Krležu, već samo književnost, njeni zakoni i vrednosti. Zato uticaj Broza na konačan ishod te utakmice nije mogao biti presudan.

PRVI "veliki derbi" između dva pisca odigran je tokom Drugog svetskog rata i u prvoj godini mira. Andrić rat provodi u okupiranom Beogradu, ćuti i piše u potaji, a eksploziju u javnosti nove države izaziva sa dve stvari: pristupa komunistima i objavljuje, za godinu dana - od kraja 1944. do kraja 1945. godine - tri romana: "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica". A Krleža Drugi svetski rat provodi u Zagrebu, koketirajući s Pavelićem i premišljajući se hoće li otići u partizane ili ne.

Leposava o Ivi

KRLEŽINA žena Bela (Leposava Kangrga), glumica, Ličanka i Srpkinja, kojoj je Krleža po udaji za njega promenio ime, uz obrazloženje da "ne može žena takvog imena i prezimena da mene prati kroz život" , još teže je podnosila od svog muža Andrićevog "Nobela". Rodoljub Čolaković je u svom Dnevniku zapisao da mu je Bela 1962. g. doslovno rekla: "On, Andrić je pigmej prema Krleži. Napisao je dvije knjižice nekakvih pričica a Krleža cijelu biblioteku!"

Nije otišao, a kasnije govorio, kako "strašno žali i pati što nije". Milošću Brozovom, prvo mu je oprošteno a drugo zaboravljeno... i tako osedlan tom veštačkom snagom izveden je Andriću na megdan 17-19. novembra 1946. godine, kada je u Beogradu održan Prvi kongres književnika Jugoslavije, na kome je Ivo Andrić izabran za predsednika a Krleža za potpredsednika. Od tada pa zauvek Krleža je stalno drugi iza Andrića: jedino on neće priznavati taj redosled, "ispratiće" i Andrića i sebe na onaj svet ubeđen da je on - prvi!

Novom Jugoslavijom je potekao buran književni život, koga su predvodila ova dvojica pisaca. Andrić postaje komunistički funkcioner na raznim položajima, uporno piše i još upornije ćuti na česta ogovaranja beogradske čaršije što se "p(r)odao crvenima", literarna i politikantska Krležina ujedanja na sedeljkama kod Broza ili prilikom retkih susreta s njim. Iza zavese tih javnih događanja, od sredine pedesetih godina, počinje da se odvija dramatična utakmica u predlaganju jugoslovenskog kandidata za Nobelovu nagradu, jer je novoj državi izuzetno bila potrebna ta svetska medalja. Krleža predlaže Broza, Broz tera druge da predlože Frica (Krležin nadimak)... Andrića guraju pisci oko Udruženja književnika, koji najbolje poznaju težinu literarne reči.
NOMINACIJE za Nobelovu nagradu za književnost počele su 1958: paralelno su četiri naredne godine od strane Saveza književnika Jugoslavije predlagani i Andrić i Krleža.

U četvrtoj godini tog niza: 1961. Ivo Andrić, u izuzetno oštroj konkurenciji (DŽon Štajnbek, Alberto Moravija...) dobija "Nobela". Krleža je još tri puta znano i zvanično u godinama 1963/1964/1965. predlagan, a potajno još nekoliko puta sve do svoje smrti 1981.

Ubedio je Broza da je Andrić svojim "Nobelom" definitivno zatvorio put njima dvojici ka tom priznanju, želeći tako da Andrića makar sahrani u Brozovim i očima svojih sledbenika.

Krleža, i krug oko njega, su besno ogovarali Andrića. Govorio je Fric da je Ivo "folklorni, nižerazredni i lokalni pisac i da je nagradu dobio iz političkih razlog, da je unjkavi, vizantijski kmet, da ima više velikih pisaca među onima koji nisu dobili 'Nobela' nego među onim koji jesu", gnezdeći tako sebi mesto makar na toj strani. Ali, vreme je činilo svoje. Tiraži i izdanja Andrićevih knjiga, kao i prevodi na mnoge jezike na svim kontinentima, bacili su definitivno u drugi plan i Krležu kao pisca i Zagreb kao administrativno-ideološki književni centar SFRJ: Broz je, naime, već bio Krležu promovisao u "maršala kulture" a time automatski i Zagreb kao centar tog "maršalata". Na jedan simboličan način to je potvrđeno upravo u Zagrebu. Godine 1970. u Zagrebu je uručeno jedno posebno priznanje Andriću: u akciji-anketi "Moj najdraži pisac", u kojoj je učestvovalo više od 40.000 srednjoškolaca iz Hrvatske, daleko najviše glasova dobio je Andrić, opet je drugi bio Krleža a na korak iz njega Branko Ćopić.

KRLEŽA nije mnogo prevođen, uglavnom na nemački, češki i mađarski. Propao je, nakon

Andrićevog "Nobela", i jedan veliki državni pokušaj da se prevede i plasira u Engleskoj.

Andrić je brzo prohujao kroz sve jezike na svetu, ne samo zato što je nobelovac, već što je bio univerzalna literatura za celu Evropu i Ameriku. Andrić je svetski i duh i pisac, Krleža je i pisac i ograničeni duh srednje Evrope. Andrić je doktor filozofije, čovek izuzetne diplomatske karijere... koju je mogao da napravi u svakoj državi i vremenu, govorio je, perfektno ili solidno, pet stranih jezika: nemački, latinski, italijanski, francuski i engleski. A Krleža je bio samo kadet (pod)oficirske austrougarske vojne škole u Pečuju, koju nije ni završio. Znao je samo nemački i pomalo mađarski jezik. A jedan poseban primer veoma upečatljivo svedoči o Krležinom skučenom duhu, najblaže rečeno. NJegov dugogodišnji majordomus Enes-beg Čengić, i autor ogromne fotomonografije "Miroslav Krleža", ni na jednom jedinom mestu ne pominje Andrića. Ne pomenuti ime apsolutno najvećeg pisca ovoga prostora i najbitnijeg umetnika s kojim se Krleža ogorčeno takmičio celi život, je samo mera ogromnog "Kompleksa IA", koji je Krleža u sebi nosio. U krajnjem slučaju, za pisanje velike literature ove stvari ne moraju biti presudne , ali jesu veoma bitne.

SUTRA: Bošnjačka kanonada na nobelovca

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)