ZEMLjOTRES U UZDRMANOJ JUGOSLAVIJI: Delo akademika 1986. postalo je političko-medijska afera

Rade Dragović

29. 10. 2020. u 17:13

ЗЕМЉОТРЕС У УЗДРМАНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: Дело академика 1986. постало је политичко-медијска афера

Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

PUNE 34 godine prošle su od jedne od najvećih političkih afera u nekadašnjoj Jugoslaviji - slučaja "Memoranduma SANU".

Iako se ovom dokumentu danas neretko pripisuje mitski značaj, činjenica je da je objavljivanje ovog akta izazvalo dotad nezabeleženi potres u domaćoj, pa i međunarodnoj javnosti. Više od tri decenije ne prestaju polemike o karakteru ovog akta, a još i više - okolnostima koje su dovele do njega i posledicama koje će proizvesti.

"Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni međunarodni sukobi izazivaju duboku krizu u našoj zemlji. Ona je zahvatila ne samo politički i privredni sistem već i celokupni javni poredak. Objektivno ispitivanje stvarnosti dopušta mogućnost da se kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući ni katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice", reči su iz Memoranduma koje su gutane i prepričavane s jeseni 1986. godine širom Jugoslavije.

Dokument koji je pod velom misterije iznet iz zdanja u Knez Mihailovoj 35 od prvog dana proglašen je "planom razbijanja Jugoslavije", "programom 'velike Srbije'", "platformom "velikosrpskog nacionalizma"... To se do danas nije promenilo.

Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Da je socijalistička Jugoslavija u toliko dubokoj krizi da bi mogla i da se raspadne 1986, pre tačno tri decenije, svakako nije bilo zgodno reći, niti napisati, iako se krug onih koji su postajali toga svesni sve više širio. Od Titove smrti, koji je Jugoslovene zakleo da čuvaju bratstvo i jedinstvo prošlo je jedva šest godina. To je, međutim, bilo dovoljno da država posustane, a njeno sve slabije i nesložnije rukovodstvo ogrezne u birokratiju, dogmu i golu frazu. Zatvarane su oči pred očiglednim problemima - ekonomskim sunovratom, padom životnog standarda, dugovima, nefunkcionalnim državnim organima, glomaznom administracijom. Uprkos tome, sistem se branio, ponajviše represijom i gušenjem slobodnog i otvorenog dijaloga.

U TAKVOJ atmosferi pojava Memoranduma SANU izazvala je pravi zemljotres u inače politički trusnoj Jugoslaviji. Epicentar nezapamćenog potresa bio je u delu teksta kasnije označavanog kao - srpsko pitanje.

"Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema pravo da zatvara oči. SANU se smatra obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku saopšti svoja viđenja društvenog stanja, sa ubeđenjem da time doprinosi traženju izlaza iz sadašnjih nedaća. Priroda ovog dokumenta, međutim, ne dozvoljava udaljavanje od ključnih pitanja jugoslovenske stvarnosti. U ta pitanja se, nažalost, mora svrstati neodređen i novijim zbivanjima silno aktuelizovan težak položaj srpskog naroda", navedeno je na samom početku Memoranduma.

Ivan Stambolić, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Otvaranjem ovog pitanja njegovi pisci navukli su na sebe sve smrtne grehove tadašnjeg sistema. Optuženi su za nacionalizam, politikantstvo, bratoubilaštvo, reakciju...

U Memorandumu su svi našli po nešto: Srbi, sve nezadovoljniji Jugoslavijom, pristupali su mu kao registru problema i signalu da će stvari konačno doći na svoje mesto.

Ekstremnim Hrvatima, već jasno opredeljenim za izlazak iz Jugoslavije, Memorandum je bio zgodan kao povod za kontraofanzivu i prebacivanje odgovornosti za razbijanje Jugoslavije na srpski narod. Komunističko rukovodstvo Srbije, na čelu sa Ivanom Stambolićem, pojavu Memoranduma iskoristilo je za dokazivanje svoje pravovernosti i doslednosti.

Dokument ovako "široke potrošnje" bio je osuđen na progon i sveopštu osudu. Ali i karmu bunta, promene, koraka u nešto novo i neizvesno. Akademijin "tekst koga nema" naglo se širio i umnožavao.

MEMORANDUM je na svetlo dana izašao preko dva teksta objavljena 24. i 25. septembra 1986. godine na stranicama "Večernjih novosti". Prvi članak koji je doneo izvode iz još uvek nezavršenog teksta akademika nosio je naslov "Ponuda beznađa", dok je njegov nastavak objavljen sutradan bio naslovljen sa "I Avnoj je lažiran". Oba teksta, intonirana veoma lično, komentatorski, potpisao je tadašnji novinar i urednik "Novosti", nedavno preminuli, Aleksandar Đukanović.

Ova dva članka izazvala su buru u jugoslovenskoj javnosti i polemiku na stranicama našeg lista koja je utihnula tek krajem 1987. godine.

Nezavršeno delo srpskih akademika u formi zabranjenog voća postalo je omiljeno štivo intelektualnih krugova, ali i širokih masa, podjednako zainteresovanih za budućnost države.

Stane Dolanc, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Sam Đukanović nije sakrio da je tekstove napisao na osnovu nezavršene verzije Akademijinog dokumenta. Autorima Memoranduma zamerio je da su napisali nacionalistički i antikomunistički program, koji "u novoj formi i starim argumentima poziva Srbe na okup". Zbog iznete surevnjivosti prema Titu i Kardelju, akademike Đukanović poredi sa Milanom Nedićem, ali i Šimom Đodanom i "drugim istaknutim maspokovcima".

"Dva su barjaka pod kojim njegovi autori pozivaju na otvaranje očiju. Jedan je nacionalizam, a drugi država. A sve to zajedno zvuči na mnogim stranicama kao novi poziv na bratoubilaštvo i novo prolivanje krvi", presuđuje Đukanović.

Odakle "Novostima" Memorandum - pitanje je koje je obeležilo burne septembarske dane na jugoslovenskoj političkoj sceni. Olujni talas pojačalo je i pisanje beogradske "Politike" i "Politike ekspres", kao i zagrebačkog "Vjesnika", čije su se redakcije na prvu loptu uključile u potragu za informacijama, komentarima, tumačenjima... Uredništvo "Novosti", zatečeno prvim odjecima i reakcijama, od koje su najžešće stigle iz Hrvatske, na prvu loptu se branilo da je rukopis mogao da se nađe na više mesta u Beogradu, uključujući i Udruženje književnika Srbije.

Poznavaoci društvenih prilika osamdesetih godina sećaju se da su prvi primerci Memoranduma počeli da kruže Beogradom desetak dana pošto su njegovi izvodi objavljeni u "Novostima". Uži krug "pravih ljudi" uz pravu vezu do geštetner kopije ovog teksta mogao je da dođe, između ostalog, i u Francuskoj 7, tačnije u restoranu Kluba književnika.

Postoje svedočenja da su ga prodavali i kolporteri koji su držali omladinsku i revijalnu štampu. Najčešće su to bili "falš" primerci - loše kopije ili samo pojedini, mahom nečitki, delovi ovog teksta.

KO je iz zgrade Akademije početkom septembra 1986. godine izneo radni tekst Memoranduma i rasturio ga na ulici - do danas nije otkriveno. Za ovo pitanje vezuje se jedna od više kontroverzi koje prate ovaj dokument od prvog dana njegovog obelodanjivanja. Nije do kraja rasvetljena ni intriga odakle novinaru Đukanoviću memorandumski tekst.

Zvanična verzija, koju je lansirao tadašnji potpredsednik SANU Antonije Isaković i koja do danas ni na koji način nije oficijelno opovrgnuta, jeste da je Memorandum - ukraden. Pošto se, dakle, volšebno našao u rukama novinara, njegove teze su izvučene iz konteksta i na silu povezane.

Rad SANU odvijao se pod budnim okom Državne bezbednosti, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

 

U središtu dilema o "provali" u SANU našao se novinar Đukanović, jer je napala sumnja da je lično ukrao ovaj dokument, i to iz stana nikog drugog do svoga tasta, akademika Jovana Đorđevića, koji je bio član komisije za njegovu izradu.

Po jednoj popularnoj verziji iz toga vremena, Đukanović je do Memoranduma došao tako što ga je zapazio na tastovom radnom stolu. Rukopis je, kako se tada naslućivalo, samoinicijativno izneo, umnožio i ne pitajući nikoga odneo u redakciju, koja ga je sutradan objavila.

Jovan Đorđević, inače, intelektualac najvišeg renomea, profesor Pravnog fakulteta i jedan od najboljih stručnjaka za Ustavno pravo, bio je jedan od najviđenijih pravnika svog vremena i glavni saradnik Edvarda Kardelja na jugoslovenskim ustavnim promenama.

Đorđević je imao i svoju rolu u nastanku Memoranduma, budući da je uz Dobricu Ćosića i Ljubu Tadića bio treći član "ekspertskog tima", koji je prisustvovao poslednjem sastanku radne grupe za pisanje ovog dokumenta.

Ova priča, međutim, ima i drugi tok, koji joj daje obrise složenije političke igre, koja seže do mnogo viših nivoa odlučivanja.

Prema jednoj od verzija, ujdurmu oko Memoranduma treba pripisati Stipi Šuvaru, tadašnjem visokom funkcioneru CK SKJ, poznatom po partijskoj i ideološkoj budnosti. Do njega su navodno stigli glasovi da će srpski akademici apostrofirati neravnopravni položaj Srba u Hrvatskoj, što će posle pisanja i objavljivanja "Bele knjige" - jedinstvenog registra svih javno izraženih mišljenja srpske inteligencije koja su odstupala od komunističke ideologije, on shvatiti kao direktan udar na sebe. Preko sveznog DB-a i njegove svemoćne ruke rukopis je rasturen i dostavljen medijima.

Postoji i verzija prema kojoj je iza "curenja" Memoranduma stajao drugi čovek Akademije - Antonije Lule Isaković. Ideja je navodno bila da se u javnost pusti nezavršeni tekst, kako bi se ispipalo javno mnjenje.

I dalje postoji teza da su verziju o smišljenom objavljivanju teksta u "Novostima" pustile policijske strukture kako bi skinule odgovornost sa države. Ali istovremeno je, navodno, Akademiji i njenom vrhu odgovaralo da Memorandum bude pušten u javnost na ilegalan način, kao nezavršen dokument. Time bi elegantno bile izbegnute podele i sukobi do kojih bi sigurno došlo u narednim fazama procedure usvajanja Memoranduma kao zvaničnog dokumenta.

Sam Đukanović je za naš list 2017. godine izneo svoju istinu o ovim burnim događajima. On je negirao da je tekst ukrao od tasta, niti da mu je materijal doturen iz državne bezbednosti. On je podsetio i da Akademija nije krila da priprema Memorandum, što godinama tvrdi akademik Vasilije Krestić.

- Nacrt teksta bio je dostupan krugu ljudi bliskih akademicima koji su radili na pisanju. Od njih sam ga i ja dobio. Akademik Đorđević, moj tast, nikakve veze nije imao sa tim. Toliko se na mene naljutio što sam objavio tekstove, da tri godine nijsmo govorili - posvedočio je Đukanović.

Bilo kako bilo, politička Pandorina kutija je otvorena.

Od prvog dana objavljivanja Memorandum, iako formalno nepostojeći i nezavršeni dokument, bio je izložen bespoštednim kritikama. Srpski nacionalizam uzdignut je u prvorazredni državni problem. U narednih nekoliko meseci društveno-politički forumi (kako se to tada govorilo) utrkivali su se ko će sa više jarosti i pizme da osudi delovanje akademika. "Srpski nacionalizam", "šovinizam", "oportunizam", "povampirenje četništva", "raspirivanje mržnje", "politikanstvo" i "nenaučan pristup" i slične etikete sipane su bez zadrške i dubljeg promišljanja.

PRETNjE I KRITIKE
NA SVIM NIVOIMA

PARTIJSKI forumi, na svim nivoima, ustali su protiv Memoranduma, a bez optužbi nije prošao ni novinar koji ga je objavio.

Novinar Vladan Dinić, koji je osamdesetih godina bio član redakcije "Večernjih novosti", prisetio se atmosfere iz partijske organizacije "Novosti" koja na najbolji način opisuje atmosferu koja je u Jugoslaviji vladala povodom Memoranduma.

Izvesna Kosara Gostenčik, inače knjigovođa, ali partijski jasno pozicionirana, tražila je glavu Aleksandra Đukanovića.

- Pa dobro, bre, Kosara, šta treba da uradim - zavapio je Đukanović, umoran od izjašnjavanja i objašnjavanja.

- Evo ti otvoren prozor pa iskoči napolje! Eto šta možeš da uradiš! - ljutito mu je odbrusila drugarica Kosara.

Prozor je, inače, bio na šestom spratu zgrade "Borba".

Povika na Memorandum pojavila se najpre u Hrvatskoj, i to kroz nekoliko tekstova u zagrebačkom "Vjesniku". Reči se ne biraju.

"Autori Memoranduma traže da niko ne zatvara oči pred onim što se zbiva u jugoslovenskoj stvarnosti. Ali javnost i komunisti odavno zatvaraju oči pred mnogim kovitlacima i virovima šovinizma i nacionalizma koji postoje, treba to otvoreno reći, u Srpskoj akademiji, u koju se ulazilo ne samo po naučnim i umetničkim kriterijumima", pisao je "Vjesnik".

"Polet" je u svom stilu bio još žešći i direktniji:

"Nakon Memoranduma uslediće po starom receptu isprike, rasprave, analize i reakcije. Krajnje je vreme da pisci ovakvih pamfleta izađu pred lice pravde i naroda. Ovaj najreakcionarniji pamflet pisan s velikosrpskih pozicija povlači i krivičnu odgovornost. Jer ako je nauka ovo što oni nude, tada njihova svest u ovom slučaju ne seže dalje od od one četničkih koljača."

Kampanja protiv Memoranduma, SANU i akademika usledila je iz celokupne zvanične državne i partijske strukture.

REDIGOVANA SAMO POLOVINA

KOMISIJA koja je pristupila pisanju Memoranduma SANU, kao celovitog dokumenta koji je trebalo da ukaže na probleme u jugoslovenskom društvu, redigovala je manje od polovine objavljenog teksta. Prema navodima akademika Vasilija Krestića i Koste Mihailovića, autora knjige "Memorandum SANU - odgovori na kritike", završna redakcija stigla je negde do 30. strane teksta. Ove stranice mogu se smatrati "najzvaničnijim" delom ovog akta. U središtu odobrenog materijala nalazi se analiza ekonomske situacije u Jugoslaviji, koja je tih godina inače često analizirana na političkim i partijskim forumima.

Objavljivanje njegovih izvoda u "Novostima" i ujdurma koja je nastala prekinula je dalji rad na Memorandumu, uključujući i završno redigovanje, koje nikada nije nastavljeno.

Akademike je otvoreno napao i prvi čovek Predsedništva Srbije Ivan Stambolić, istupajući na Beogradskom univerzitetu 30. oktobra 1986. godine.

"Stara je šovinistička briga za sudbinu srpstva sa već poznatom formulom da su Srbi pobednici u ratovima, a gubitnici u miru. Memorandum se osvedočio da nekolicini akademika društvene neprilike posluže kao dobre prilike da pored već toliko otvorenih frontova otvore i svoj front nacionalističke borbe za vlast", rekao je Stambolić u Rektoratu BU.

UTICAJ NA KADROVSKU POLITIKU

MOGUĆNOST uticaja na kadrovsku politiku svakako je bila moćno sredstvo Tita, Kardelja i Bakarića u ostvarivanju političke dominacije nad Srbijom. Ova trojka je sebi olakšala posao tako što je institucionalizovala ključ za raspodelu značajnih funkcionerskih mesta među republikama. Nezavisno od broja stanovnika, sve republike su imale pravo na isti broj ambasadora, generala, članova vrhovnih sudova i drugih istaknutih funkcionera.

Njegove reči, pojedini kritičari SANU i zastupnici teze o isključivo srpskoj odgovornosti za događaje koji će uslediti i danas rado i često citiraju:

Antonije Isaković, Jovan Đorđević, Mihajlo Marković, Stipe Šuvar, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

 

"Memorandum bi se mirne savesti i mnogo tačnije mogao nasloviti In memoriam za Srbiju, za Jugoslaviju, socijalizam, samoupravljanje, ravnopravnost, bratstvo i jedinstvo. Sama pozicija sa koje se pristupilo njegovoj izradi obezvređuje njegovu celinu, jer Srbiju ne vidi u Jugoslaviji, a Jugoslaviju ne vidi od šovinistički zamišljene Srbije", bio je izričit Stambolić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)