ISTORIJSKI DODATAK - VELIKI KOMBINATOR SAČUVAO KOMUNIZAM: Kako je Josip Broz Preko "Balkanskog pakta" uveo Jugoslaviju u NATO

Milorad Ekmečić

23. 07. 2021. u 17:14

U BEŽANJU od staljinističkog tipa totalitarizma, jugoslovenske komunističke vođe su uvodile promene koji nisu postojale nova socijalna i politička stvarnost.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕЛИКИ КОМБИНАТОР САЧУВАО КОМУНИЗАМ: Како је Јосип Броз Преко Балканског пакта увео Југославију у НАТО

Potpisivanje ugovora o vojnoj saradnji Jugoslavije i SAD oktobra 1951. godine

Na površini se stvar izmenila, građani su malo slobodnije disali, od 1961. slobodnije putovali u svet, ali je poredak sačuvao svoju suštinu komunističkog sistema. Italijanski sistem samoupravljanja iz 1944. je pretpostavljao postojanje slobodnog kapitalističkog tržišta. Ali on nije bio uveden u sve pore društva.

U njegovoj jugoslovenskoj varijanti, slobodno tržište nikada nije uvedeno, iako je stalno o tome govoreno i "dohodovni odnosi" u proizvodnji postajali programski ciljevi, po kojima bi se jugoslovenski komunizam bitno razlikovao od svih istočnoevropskih. Jugoslavija je propustila priliku da prva pokupi mirenje ideje komunističke jednakosti sa kapitalističkim sticanjem profita. Umesto nje, tu je istorijsku ulogu odigrala Kina.

Prekid odnosa sa sovjetskim blokom države predstavljao je profit u spoljnopolitičkom ugledu jugoslovenske federacije. U istoriji svake druge diktature postoje kraće faze kada ona dobija opštu narodnu podršku, pa sistem policijske države postaje svojevrsno jednopartijska demokratija.

Taj period je u Jugoslaviji nastupio 1955. i trajao je do 1962. Bez obzira na surovost političkih prilika, Tito se pokazao kao vešt političar. NJegova bezgranična moć improvizacije je razbijala sivilo lične vlasti. Gotovo večno izolovan na arhipelagu Briona, koji su se pretvorili u neformalnu jugoslovensku prestonicu, uvek u biranim uniformama, lepom društvu, on je istočnoevropskom sivilu uvek davao jednu meru carskog sjaja.

JOŠ IZ VREMENA RATA, a sasvim verovatno i pre njega, bila je upadljiva sklonost ličnoj udobnosti. Kada je glavni kuvar u vodećem zagrebačkom hotelu "Esplanada" prebegao u šumu, brzo je našao put do Titovog štaba.

Svaki prigovor na luksuz jednom sirotinjskom narodu je politički suzbijan. Humoreska Branka Ćopića "Jeretička priča", u kojoj je opisano zatvoreno letovalište na morskoj obali nekog državnog rukovodioca, doživljavano je kao kršenje ugleda samog šefa države. Zbog ove Ćopićeve priče, republička društva književnika se angažuju da drže predavanja na univerzitetima i u omladinskim organizacijama.

Neki su verovali da je pripovetka vodećeg pisca Ive Andrića "Vezirov son" bila disidentsko delo. Dvor travničkog vezira, koga su dozivali da jakom rukom i pogubljenjima uvede reda, pretvorio se u zabran u kojem se gone ludi i udobno živi. Kao Tito na Brionima, i vezir je stvorio svoj zoološki vrt.

Posle Staljinove smrti, u Sovjetskom Savezu 1953. počeli su da se odleđuju okovi koji su vezivali jugoslovenski brod. Obnavljanje odnosa i poseta predsednika Hruščova Jugoslaviji imali su vrlo pozitivne posledice i na unutrašnji razvoj države. Izgledalo je da su rane surovih progona 1949-1950. počele da zarastaju.

U isto vreme, Jugoslavija je ekonomski napredovala. Podloga za to je i obilata pomoć zapadnih država. Rukovodilac jednog ureda za američke sabotaže i diverzije u komunističkim zemljama (covertactions) DŽordž Kenan (Kennan), pre 18. juna 1948, kada su prekinuti odnosi Jugoslavije i istočnoevropskih zemalja, ocenjivao je Tita kao "psa ptičara koji je naučen da čeka i više mu nije potreban lanac".

Drugi američki funkcioneri su bili bolje obavešteni, pa je američki ambasador već u junu 1947. izvestio, kako (1990) navodi Lampi (Lampe), Priket (Prickett) i Adamović, u svojoj istoriji jugoslovensko-američkih ekonomskih odnosa posle 1945, "da Jugosloveni ne bi uvek morali da blaženo prihvataju sovjetske instrukcije".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Staljin: Tito je ipak komunista

POSTOJALI SU JASNI znaci jugoslovenske želje da se više sarađuje sa zapadnim državama. Delom je posredi bila i pojava pukotina u preambicioznom petogodišnjem planu, pa se tražila mogućnost da se novac zarađuje povećanjem trgovine sirovinama sa zapadnim zemljama.

Ipak je glavni razlog bio porast nepoverenja Staljina u samostalne političke veze maršala Tita sa britanskim državnicima. Pravu prirodu nepoverenja u jugoslovenske planove o Balkanskoj federaciji istoričari će otkrivati tek u dalekoj budućnosti. DŽordž Kenan je posle 1948. radikalno izmenio mišljenje i zaključio da je "ovakav Tito naša najdragocenija dobit u borbi da zaustavimo i oslabimo rusku ekspanziju. Treba mu ostaviti da na svoj način radi na tome da se Istočna Evropa osamostali".

Tito se bojao da u slučaju sovjetskog napada na Jugoslaviju zapadni saveznici ne iskoriste tu priliku za ukidanje socijalističkog sistema. U tom pogledu, u Beogradu se od 15. do 20. novembra 1952. vode pregovori između trojne delegacije američkih, britanskih i francuskih predstavnika i jugoslovenske strane.

Tito sa generalima

Netačno je ubeđenje nekih jugoslovenskih istoričara da je Staljin spremao oružani obračun sa jugoslovenskim komunistima. Pretnje i zastrašivanja su zaista davali povoda za ta ubeđenja. Anatolij S. Anikijev citira Staljina da Tita treba ostaviti, jer je on u osnovi komunista. Imao je pravo što ga je smatrao improvizatorom.

Sve su velike promene, na prvom mestu ideje o društvenoj svojini kao leku protiv birokratizovanja, ostale velika, izneverena improvizacija. Veliki improvizator je ličio na "Velikog kombinatora" Ostapa Bendera u humorističkim delima Ilfa i Petrova.

FRANCUSKI ISTORIČAR Žil Trud (Giles Troude) u neobjavljenom istraživačkom delu o maršalu Titu, otkrio je rezime izveštaja koji je američki general Tomas Hendi (Thomas T. Handu) sačinio "u decembru 1952". Tom sastanku su prethodile tajna poseta generala Vilsona (Wilson) Beogradu, januara 1951, Milovana Đilasa Londonu, februara 1951, generala Koče Popovića Parizu, maja 1951, kao i "tajna vojna konferencija" američkih i britanskih vojnih izaslanika sa jugoslovenskim, "u Sloveniji, jula 1951".

Jedan "tripartitni komitet" sastao se u Pentagonu s jugoslovenskom delegacijom od 16 oficira (dva generala i ministrom Velebitom) 6. avgusta 1951. Predsedavao je general Holmsted. Nakon prethodnih priprema, Tito je primio tripartitnu delegaciju 15. novembra 1952, i s njom u razgovoru proveo jedan i po sat. Zatim je počela šestodnevna konferencija dveju strana. Jugoslovensku je vodio general Dapčević s pet oficira.

Konferencija je pokazala bitno neslaganje u pitanjima odbrane od mogućeg sovjetskog napada. Dapčević je "izrazio svoje strahove" da bi tri četvrtine jugoslovenske teritorije i stanovništva bilo okupirano za 15-30 dana, a Beograd bi bio osvojen za šest dana. U tom slučaju bi se jugoslovenska vojska povukla u "bosansko sklonište". Zapadni predstavnici su ovu procenu proglasili defetističkom, a zahtevali jugoslovensku "strategiju napredovanja".

General Hendi je "odgovorio da severoistok Italije, Jugoslavija i Grčka predstavljaju istu odbrambenu zonu, to jest jugoistočno krilo NATO-a". Jugoslovenski zadatak bio bi da brani "centralni planinski masiv" prema jadranskoj obali, s opravkom i izgradnjom transportnih linija, zatim "ljubljanski" i "vardarski prolaz", prvi prema dolini Po, a drugi ka Solunu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Savez sa islamskom diktaturom

ZAPADNI STRUČNJACI su mislili da je jugoslovenska strategija precenila sovjetske snage za celih 29 divizija. U napadu na Jugoslaviju, od 370.000 vojnika sovjetskih bi bilo samo 75.000. "U tom smislu postavljeno je pitanje prebacivanja vazduhoplovnih baza NATO iz Italije u Jugoslaviju." Sovjeti bi ohrabrili 11 mađarskih divizija "prodorom na Jadransko more do Rijeke", kao i 14 bugarskih divizija, "koje bi htele zgrabiti Makedoniju".

Sumnjalo se i u rumunske trupe. Tada je Jugoslaviji odobrena vojna pomoć u tenkovima, avionima, francuska licenca za proizvodnju mlaznog aviona (fabrika aviona "Soko" kod Mostara), jedna milijarda američkih dolara za troškove od 1948. do 1955. i 6,6 milijardi francuskih franaka. Kao rezultat, Jugoslavija je - veli se u ovom rezimeu - s Turskom i Grčkom formirala "Balkanski pakt". Taj savez je smatran "dodatkom NATO paktu, kao jugoistočno krilo Evrope".

Obavešten iz zapadnih listova da je Tito dao izjavu šefu američke obaveštajne službe da će Jugoslavija ratovati protiv Sovjetskog Saveza, Blagoje Nešković je protestovao da se tako krupno pitanje može rešavati na ličnoj osnovi. Bio je smenjen i postepeno otišao u zaborav.

OVIM SPORAZUMOM TITO je uspeo da sačuva jugoslovenski komunistički poredak, ali to je ipak bio početak unutrašnje korozije koja je nužno vodila konačnom slomu. Prema datumima ovih poseta, kao i kratkim susretima s Titom lično, nameće se utisak da je postojao još tajniji kanal od ovoga "strogo poverljivog". Inicijativa je dolazila sa Zapada, kao pokušaj da jugoslovensko vođstvo ne napravi novi zaokret ka sovjetskom bloku.

Savez komunističke zemlje sa jednom islamskom diktaturom, u kojoj su zajednički američki saveznici hteli da uvedu barem još jednu partiju, i monarhije u političkoj i socijalno otuđenom narodu, bilo je za sve jedno iznuđeno savezništvo. Oduševljenje da je uvedeno u život iscrpljivalo se u blesku državnih poseta grčkog kralja, sa aristokratskom dvorskom svitom, i turskog predsednika jednom diktatoru.

Ako je posmatrao filmski snimak o svečanom prijemu grčkog kralja na Titovom dvoru, neobavešteni ne bi bio u stanju da pozna ko je pravi monarh, a ko ga glumi. Za pregovore u tom trouglu, jugoslovenski ministar spoljnih poslova Koča Popović je davao instrukcije novim ambasadama (Danilo Lekić) da "što više postavljaju pitanja i što manje daju odgovora".

Tito i Jovanka u poseti grčkom kraljevskom paru

POTOMSTVO JE BRZO zaboravljalo sjaj kraljevskih lenti i pozlaćenih uniformi sa ikonostasom ordenja. Ostala je u životu šala o Sulji i Muji, koji su na glavnoj sarajevskoj ulici postavljali dekorativne zastave, sve "jednu našu sa polumjesecom i zvijezdom i jednu njihovu trobojnu sa petokrakom".

Tito je iz Turske doneo ideju da i on uvede jedan svoj "Plavi voz", kakvim je turski predsednik raspolagao od vremena Kemala Ataturka. Nešto je od tog savezništva, dakle, ipak, ostalo. Američka pomoć je počela odmah 1949, a vrhunac je dosegla 1953. Pomoć u hrani, uključivanje Jugoslavije u investicije u okviru Maršalovog plana doveli su do opšteg ekonomskog poboljšanja.

Pomoć od 296 miliona dolara za naoružavanje armije od 600.000 vojnika nije se mogla nadoknaditi jugoslovenskim izvozom (izvoz 26 miliona i američki uvoz 234) u 1953. Američka pomoć se naročito povećala izborom predsednika Kenedija 1961. godine. Do 1968, Jugoslaviji je stavljeno na raspolaganje 2,5 milijardi dolara pomoći i time su otvorena vrata rastu državnog duga do kasnije sume od 12 milijardi.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kardelj zvoni na uzbunu

IAKO JE AMERIČKI POLITIČKI interes opao zbog procene da jugoslovenski model radničkog samoupravljanja ne može biti efikasno oružje potkopavanja sovjetske moći, on će sve do sloma jugoslovenske države 1992. ostati na prioritetnom vrhu. Sve se više osećalo da su katolički pokreti daleko pouzdaniji saveznik za te ciljeve. Poljska je dobila na značaju, a katolici u Jugoslaviji postali glasnici.

Jugoslavija je doživljavala i porast unutrašnje socijalne i političke harmonije. Suđenje i kažnjavanje nadbiskupa Stepinca posle 1946. nisu imali dubljih posledica. Nije se varao Stepinac kad je rekao da će kamen koji neko baci na crkvu pasti njemu na glavu.

Britanski Forin ofis je izbegao da pruži podršku odbrani Stepinca, najviše zbog ubeđenja da je ta odgovornost za genocid nad srpskim narodom izuzetno visoka, ali i zbog želje da se prst ne pokazuje i na papu Pija HII. Posledice ovog poboljšanja naročito su se osećale na onom delu jugoslovenske teritorije na kojem je vekovna religiozna netolerancija ostavljala trajan beleg na celom društvu. To su Bosna i Hercegovina i delovi Hrvatske sa srpskom manjinom.

Iako je jugoslovenski unitarizam neumorno proglašavan glavnim državnim neprijateljem, on se i u tim uslovima zaista osećao. Beograd je postajao istinska prestonica jedne velike evropske države.

NEKE REPUBLIČKE prestonice i veliki jugoslovenski gradovi počeli su Beograd da uzimaju kao model vrlo uspešnog razvoja. Beogradski univerzitet je postao matični univerzitet gotovo svih novih univerziteta. Najpre onih u Skoplju i Sarajevu, a zatim u Prištini, Novom Sadu, Podgorici (Titograd), Nišu. Tek će posle 1968, zbog pobune na svim jugoslovenskim univerzitetima u julu iste godine, ovo ugledanje prestati i biće posmatrano sa podozrenjem.

Kriza jugoslovenske države je nastajala iz nesposobnosti užeg broja jugoslovenskih vođa u neposrednom krugu maršala Tita da se pomiri sa činjenicom da su ciljevi pre revolucije 1941. o oslobođenju svih jugoslovenskih naroda od politike unitarizma, došli u kontradikciju sa istorijskom stvarnošću.

Naser, Tito i Nehru

Prirodni razvoj nije vodio ka raspadanju jugoslovenske zajednice, nego obrnuto. U kulturnom pogledu, Jugoslavija se počela unificirati. Latinsko pismo je rapidno istiskivalo najpre srpsku, a zatim i makedonsku ćirilicu. Govoriti beogradskim ekavskim žargonom je postajalo moda vremena.

Ideolog jugoslovenskog komunizma Edvard Kardelj bio je prvi koji je pokušavao da zvoni na uzbunu. On nije bio samo desna ruka maršala Tita, nego s njim nerazdvojni dvojac koji je vodio zemlju. Na njega su se najpre odnosili i prigovori da je "crni klerikalizam", koji je razorio kraljevsku Jugoslaviju, zamenjen "crvenim klerikalizmom" novog vremena.

Ta kovanica je po principu nezamislivog spajanja ulja i vode, izgledala apsurdna, ali ne i nestvarna. Umesto sveštenika, političari su pravili razliku između "tirolske kulture" u nacionalnoj tradiciji dve katoličke nacije i "evropske kulture" kod drugih.

RAĐANJE POKRETA NEVRSTANIH

SPOLJNOPOLITIČKI UGLED je ojačan putovanjem u državnu posetu Burmi i Indiji 1954. Iako je prvi impuls bio personalne prirode, susreti sa državnicima, kojima se na prolazu kroz Suecki kanal pridružio i egipatski predsednik Naser, iz njega se rodio jedan veliki pokret nesvrstanosti. Trijumvirat maršal Tito, pukovnik Naser i predsednik DŽavaharlal Nehru bio je proširen i arhiepiskopom Makariosom, predsednikom Kipra. Iako taj pokret nije doneo bitne koristi za Jugoslaviju, jer se pokazalo da je u časovima državne krize ostao potpuno izvan kruga odakle bi se mogla očekivati pomoć, on je nemerljivo značio za njenu afirmaciju u svim oblastima života, od politike do kulturne razmene.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)