Spomenici: Sećanje na zaborav

DNEVNA politika ipak nije progutala naše interesovanje za sopstvenu prošlost, pa tako upornost nekih medija da nas uvuku u „globalno selo“ ipak ostaje nemoćna prema korenima koji nas vuku ka sopstvenoj prošlosti. Makar je tako prema rezultatima istraživanja Nede Kovačević, dame koja je samostalno, na svoju ruku i iz sopstvene strasti rešila da napravi antologiju svih spomenika našeg grada.

Od marta 2012. do danas obišla je sve opštine osim Mladenovca, Obrenovca i Lazarevca, prikupila fotografije i podatke o čak 415 spomenika, iz čega je odabrala materijal za delo „365 spomenika u Beogradu“. Ovaj rad krunisala je sa isto toliko kratkih dokumentarnih filmova, koje je sama snimila i montirala. Kaže da su mnogi stanovnici glavnog grada zainteresovani za prošlost svojih predaka, ali da ih mediji umnogome zagušuju, ne pružajući ovoj temi dovoljno prostora.

Prirodno, razgovor nas je odveo među monumente o kojima Beograđani znaju malo ili ništa, a dragoceni su za prošlost ovog grada.

Pomirenje bez mira

Skulptura Pomirenje nalazi se u zgradi Patrijaršije SPC, naručio ju je 1904. godine advokat Marko Stojanović, viceguverner Narodne banke, koji se odrekao novca iz zaostavštine ubijenog kralja Aleksandra Obrenovića.

- On je objasnio „podstreke i razloge da jednom za svagda izmiri pristalice obeju dinastija, Obrenovića i Karađorđevića - citira Kovačević. - Vajar Đorđe Jovanović posle objašnjava kako je Stojanović osmislio spomenik sa dve biste, pa bi Karađorđe predstavljao ustaničku 1904, a Miloš 1930. godinu i donošenje hatišerifa. Preko prsa bila bi im zastava pod kojom su se obojica borila. Spomenik je prvobitno trebalo da bude postavljen ispred današnje Biblioteke grada, tadašnje „Srbske krune“ na zelenoj površini, a zbog otpora pristalica Karađorđevića to se dogodilo tek 1928. godine. Godinu kasnije, odlučeno je da spomenik bude srušen i bačen na otpad, ali je u poslednjem času spasen prenošenjem u zgradu Patrijaršije.

Beograđani uglavnom ne znaju ni da na Straževici, brdu iznad Rakovice, postoji spomenik Glasnik, posvećen dvojici pripadnika RV i PVO koji su poginuli tokom NATO agresije 1999. godine, a koji se sastoji iz delova njihove radarske opreme.

- Spomenik istom ratu iz 1999. godine postoji na Tašmajdanu, zove se Bili smo samo deca, a sa njega je ukradena bista - dodaje Kovačević. - Ostali su mermerni delovi, a ukradena je bronzana glava koja je predstavljala Milicu Rakić. Slična je sudbina i Večne vatre na Ušću, koja ne gori, jer su samo nekoliko meseci posle postavljanja 2000. godine odneti gasna instalacija i laserski reflektori, kao i velika spomen-tabla na kojoj su bile precizno navedene zemlje NATO koje su bombardovale Srbiju.

Kosturnica u kuli

Pored onih spomenika koje smo (slučajno ili namerno) zaboravili, pod pritiskom dnevnopolitičkog bremena, postoje i oni koji su ostali skriveni i zabašureni u pukom nemaru. Kako objašnjava naša sagovornica, tako su prošli Stevan Filipović, skriven između zelenih površina između solitera, kod Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića, ispod Muzeja istorije Jugoslavije, a u Opservatorijskom parku Vasa Pelagić je okružen drvećem tako da se jedva vidi.

- Mogli smo bolje da označimo spomenik Aričibaldu Rajsu u Topčiderskom parku i obeležje ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku - dodaje Kovačević. - Rajsov spomenik nije lako naći jer je u šumovitijem delu parka, dok je knežev monument udaljen od glavnog puta, u šumi.

Malo sugrađana zna da je pored Crkve Ružice na Beogradskoj tvrđavi, u Jakšićevoj kuli smeštena spomen-kosturnica palim herojima za odbranu Beograda iz 1915. godine u Prvom svetskom ratu.

Sa druge strane, neki su spomenici iz neshvatljivih razloga oskrnavljeni. Takva je bila sudbina monumenta Pet vešala na Novom groblju, u okviru memorijala „Aleja streljanih rodoljuba“.

- Ovaj spomenik sastojao se od originalnih delova terazijskih bandera, na koje su u avgustu 1941. godine nacistički okupatori povešali streljanu petoricu rodoljuba - objašnjava Kovačević. - To je bilo jezivo upozorenje onima koji bi se drznuli da udare na nemačku okupacionu vlast. Kada je 2003. godine došlo doba da spomenik bude obnovljen, vešala su bila demontirana, u doba kada je aleja trebalo da bude obnovljena. Svoju priliku su uočili trgovci sekundarnim sirovinama, i na opštu sramotu zapregom su odneli dragoceni spomenik krišom, noću kad ih niko nije video. Nisu imali pojma o tome šta su ukrali, pa su dragocenost prodali u bescenje kao staro gvožđe. Kada je policija pronašla ostatke bandera na otpadu bile su uništene do te mere da obnova nije bila moguća. Novi spomenik izgrađen je 2005. godine, prema sačuvanim fotografijama iz doba okupacije.

Tragikomičnost i razočaranje

Postoje i druge, „tipično beogradske“ priče, pa je tako skulptura despota Stefana, koja danas krasi Beogradsku tvrđavu, prvobitno urađena po narudžbini pirotskog „Prvog maja“, 1981. godine. Kako objašnjava Kovačević, vajar Nebojša Mitrić napravio je o svom trošku još jednu kopiju sa željom da je pokloni rodnom Beogradu, ali je grad odbio da je primi, a kritičari su se negativno odrazili prema ovom vajarskom delu.

- Pokrenut je pravi rat pod izgovorom da je „skulptura previše smela“, da „ne može predstavljati despota“... - pominje detalje svojih istraživanja Neda Kovačević. - Tada autor Mitrić uz pomoć Dragiše Gileta Đurića, tadašnjeg direktora „Parking servisa“, natovari nesuđenog despota na „pauka“. Pod okriljem noći njih dvojica su ga, navodno, odnela i postavila na Kalemegdanu, gde i danas stoji.

PRVO PREDSTAVLjANjE U JAVNOSTI

Prvi deo projekta kratkih dokumentarnih filmova „365 spomenika u Beogradu“, DVD pod nazivom „Veliki rat u beogradskim spomenicima“ autora Nede Kovačević biće predstavljen sutra, u četvrtak, 6. novembra, u biblioteci „Milutin Bojić“ u 18.30.

SKRIVENA NADEŽDA

Lepa skulptura Nadežde Petrović, slikarke, postavljena je u istoimenoj školi na Novom Beogradu. Kako kaže Neda Kovačević, neobično je da je spomenik postavljen unutar zgrade, pa monument ne mogu da vide Beograđani koji poštuju ovu umetnicu.

VUKOVO „PUTEŠESTVIJE“

Vuk Karadžić dobio je spomenik izliven u Pragu 1932. godine, a u Beograd je stigao godinu kasnije. Autor je bio Đorđe Jovanović, a inicijator Srpska književna zadruga.

- Odmah je krenula nedoumica gde postaviti monument - objašnjava Kovačević. - Zadruga i autor Jovanović tražili su da bude u Univerzitetskom parku, između Dositeja i Pančića, ali je zahtev odbijen jer bi zbog unošenja spomenika u park morala da bude srušena jedna od kapija ili deo dragocene ograde.

Gradske vlasti su predložile da Vuk bude postavljen izvan ograde parka, ali su to autor i Zadruga odbili, pa je Vuk pune četiri godine čamio u dvorištu SKZ. Konačno je pronađen kompromis 1937, kada je spomenik postavljen na uglu Aleksandrove i Grobljanske (kako se zvala Ruzveltova), a budući da je nerado prihvatio ovo rešenje, autor Đorđe Jovanović iz protesta nije došao na svečano otvaranje.