OKO MENE SU GORELA TELA: Ispovest Tamare koju su sekunde spasile od smrti u eksploziji u Bejrutu

D. SAVIĆ

petak, 07. 08. 2020. u 10:00

ОКО МЕНЕ СУ ГОРЕЛА ТЕЛА: Исповест Тамаре коју су секунде спасиле од смрти у експлозији у Бејруту

Privatna arhiva

SA dve drugarice u srcu Bejruta, u Mar Mikaelu, popularnom mestu za izlaske, oko šest po podne sedela sam u bašti restorana "Bros".

 Ulice su bile prepune ljudi, a nas tri smo komentarisale grafite na zidu prekoputa, a onda se i slikale ispred njega. Ni slutila nisam da će za nekoliko trenutaka nestati i on i sve oko nas.

Ovako mlada Libanka Tamara Homsi (22) opisuje, za "Novosti", sekunde pre eksplozije koja je razorila dobar deo njenog rodnog Bejruta, u koji se upravo vratila iz Bostona, gde studira, pošto je izbegla tamošnju tešku epidemiju virusa korona.

- Završavale smo obed, kada smo čule snažan udarac. Pomislile smo da je bomba pa smo zgrabile stvari i pojurile prema mestu gde su mi kola bila parkirana. Ali, jedva da smo načinile pet koraka, kad se desila nova, mnogo snažnija i razornija eksplozija.

Sledeće čega se seća bilo je, kaže, da leži na pločniku.

- Silina udara me je bacila na zemlju. Gledala sam se i opipavala, proveravala da li sam dobro, a onda sam zvala prijateljice. Bilo je toliko prašine u vazduhu da nisam videla ni nekoliko centimetara ispred sebe - opisuje scenu sa ulica Bejruta Tamara. - Pipala sam kroz ruševine, tražeći telefon, jer sam znala da nam je to jedino sredstvo za spas. Onda sam kroz prašnjavi vazduh ugledala moje drugarice. Sari je niz lice tekla krv, dok je Aju vazdušni udar izbacio iz cipela, ostala je i bez naočara. Išla je bosa, ali je od razbijenog stakla koga je bilo svuda po zemlji, zadobila posekotine po stopalima i jedva je hodala.

Privatna arhiva

Tamara Homsi

Mar Mikael je bio potpuno uništen. Nijedna prodavnica, zgrada ili kola nisu ostali celi, dok su ljudi vrištali, preplašeni za svoje živote. Skoro ništa nije ostalo od zida ispred koga smo se čas pre slikale. Stigle smo do mojih kola i shvatile da su potpuno uništena od eksplozije. S užasom smo shvatile kakva bi sudbina zadesila i nas tri da smo, kojim slučajem, uspele da stignemo do auta posle prve eksplozije - priča nam Tamara.

Na sve strane su, kaže, ležala tela na ulici. Miris spaljenih tela i krvi ispunjavao je vazduh.

- Nas tri smo se zagrlile, zahvalne što smo žive - kaže Tamara.

Peške su krenule ka mestu gde su uspele telefonom da se dogovore da ih sačeka prijatelj i odveze do bolnice. Na putu su videle mnogo ranjenih, ali i tela na ulici oko kojih u panici hodaju deca.

- Tela su odvozila vojna vozila, putevi su bili prekriveni staklom i potpuno blokirani za saobraćaj. Strujni dalekovodi ležali su na zemlji. Zaustavljale smo se da pomognemo svima kojima smo mogle, čak ako je to značilo samo da pozovemo pomoć.

Privatna arhiva

Ispred zida koji je nestao


Na kraju su stigle do kola kojima su ih prijatelji prevezli u bolnicu.

- A tamo, slika je bila još gora. U oblaku zadaha krvi i ranjenih tela zatekli smo ogroman broj ranjenika. Čuli smo jecaje ljudi koji su tražili svoje bližnje, kako nestale, tako i mrtve - seća se Tamara.

TUGA I NADA

OSEĆAJ tuge danas ispunjava Bejrut, dok žalimo za izgubljenim životima. Ipak, nada ispunjava srca Libanaca, jer nacija je solidarna, ujedinjena da pomogne onima kojima je to potrebno, kao i izlečenju cele zemlje - zaključuje naša sagovornica.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)