ČASNO JE STAJATI U SENCI MITRINOVIĆA: Vladimir Kopicl, laureat priznanja fonda "Ars longa"

Marina Mirković

23. 02. 2021. u 14:24

ЧАСНО ЈЕ СТАЈАТИ У СЕНЦИ МИТРИНОВИЋА: Владимир Копицл, лауреат признања фонда Арс лонга

Foto V. Danilov

JOŠ uvek čuvam broj časopisa "Delo" u kom smo kao klinci premijerno čitali Mitrinovića i o Mitrinoviću.

Bio je i ostao ljudska gromada čiji lik danas tek naziremo iz njegovih dela i njihovih nehermetički prozirnih tumačenja. A kako se budu otvarale književne, filozofske, političke, gnostičke i druge globalno skrivene arhive njegove i naše epohe, taj lik biće nam ne samo izoštreniji nego i bliži. Nikad se nisam osećao kao nekakav miš, ali steći u senci takvog imena bilo kakvo mesto, pa i nagradno, časna je i otmena ljudska stvar.

Ovako o Dimitriju Mitrinoviću, toj jedinstvenoj ličnosti čije ime nosi nagrada kojom je upravo ovenčan, kazuje Vladimir Kopicl, naš ugledni pesnik, prevodilac, publicista...

Priznanje Fonda za očuvanje lepih umetnosti "Ars longa" pripalo mu je, ipak, za roman "Purpurna dekada" ("Dereta"), i to prvi u Kopiclovoj bogatoj i raznovrsnoj bibliografiji, o čemu kaže:

Foto Promo

- Što reče Frensis Bejkon - znanje i ljudska moć su sinonimi, a kad se uz mojih pedesetak spisateljskih godina nešto od toga nakupilo - prirodno se javila i faustovska želja za novom, obimnijom formom. Kad su to videli dar i muze, pravilno su procenili da nam se vredi pridružiti, pa posle i izdavač. A kako i ne bi? Autor svež penzioner s dosta životnog iskustva, svakojakog književnog prtljaga i vremena da im nađe pravo mesta u tekstu, a tema večno žensko i aporije najslađeg međuljudskog odnosa u osvit posthumanog doba. I eto romana za godinu dana. Ili nekoliko, da budemo precizniji bez rime.

Kako sad, sa iskustvom romanopisca, sagledavate domete poezije, u odnosu na prozu i sam roman? Da li roman lakše doseže ipak, do šire publike, u poređenju sa poezijom?

- Poezija je prvi i najčistiji oblik pisanog izraza, ples u vazduhu dovoljno retkom da i autor i čitalac budu podjednako opijeni u osnovi trezvenim instrumentom kakav je jezik. Tu majstorisanje ne pomaže, a puka virtuoznost najčešće škripi, sve dok im se ne pridruži i štogod sasvim retko, delom i neuhvatljivo, pred čim i gologlav skida kapu. A za roman nije dovoljno samo to, dakle kreacija sa velikim K, nego i čitava, gotovo modno kreatorska skalamerija. Sa bogatim jezičkim kostimima, pistom, likovima-manekenima, najširom dobrostojećom publikom, pa umalo i generalnim sponzorom. I naravno - umetnikom, što se sve češće previđa. Nažalost.

"Purpurna dekada" nosi podnaslov - gotski herc roman 3D, po čemu "predstavlja izvesnu posebnost na polju srpskog romana 21. veka". Kako biste "preveli" ovaj podnaslov, ovu sintezu žanrova?

- Ovaj moj romančić, na svojih tri stotine strana, govori raznolikim jezicima 21. veka, od spektakularno pinkujućih do cerebralno poetičnih, erotski edukativnih, digitalno snovnih i ezoterično opominjućih. On teče ničim obuzdano i fragmentarno strastveno razlaže opsesivnu romansu jednog uzrasno sasvim asimetričnog ljubavnog para, uz koji je, kao večiti treći, zalegao i sam pripovedač. Taj pripovedač je, srećom, svaštoznalac, pa u romanu pored ljubavi ima svega i svačega, od naučne apstrakcije i magične slikovnosti do vodiča za zavođenje odraslih. A ima i divnih citata i mesta za prepisivanje. Rečeno u tri-četiri reči - za svakog po nešto. Ili - o ponečemu skoro sve.

Žanr, odvajkada i globalno, važi za potcenjen u odnosu na tzv. mejnstrim literaturu. Kako ga sagledavate kao čitalac ali i stvaralac - da li su uzusi žanra za autora ograničenje ili dodatni izazov?

- Slično svakom temelju u našem planetarnom cunami kompleksu, i žanr je uz naslojavanje medijskih igara pojmovno i teritorijalno uzdrman različitim logikama pisanja i plasmana napisanog, o čemu vrapci danas radije pričaju nego pisci. Kao nekadašnji pesnički Robespjer, a danas i prosvećeni romansijer, nisam zbog toga posebno uznemiren, jer s vremenom i tržište i publika uoče da ni književnost nije stvar oblika, nego dometa. Mada je moguće da mi, po svemu sudeći, kako to lepo provocira jedan savremeni ruski mislilac, možda živimo u izvesnom međuvremenu, nekakvoj kratkoj pauzi. A pauza je obično više opredeljena za zabavu, nego za umetnost.

Tokom protekle godine objavili ste i novu pesničku knjigu?

- Sto strana pesama u kojima pesnik poput mene piše o prebogatim čudesima i ispraznim prazninama savremenog nam sveta; od MMF, zemnih i nadzemnih stvari, šumskih vila i zacementiranih Aida, pa sve do mog pesničkog kalendara koji sažima mesece u godine i obrnuto. I niti kuka, niti se bruka.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)