POGLED ISKOSA: Od apstraktnog do realnog - Mila Gvardiol, Prodajna galerija "Beograd"

Dejan Đorić

15. 12. 2020. u 18:15

ПОГЛЕД ИСКОСА: Од апстрактног до реалног - Мила Гвардиол, Продајна галерија Београд

Radovi Mile Gvardiol / Foto promo

Nove slike Mile Gvardiol (Beograd, 1979), profesorke na dva umetnička fakulteta, u Beogradu na Fakultetu primenjenih umetnosti i u Sremskoj Kamenici, mogu se razumeti dvojako, kao dva odvojena estetička sistema, paradoksalno ili ne, sjedinjena slikom.

Još je Vasilij Kandinski čvrsto ubeđen (prenebregnuvši iracionalizam nadrealizma koji nije bilo teško predvideti) pisao da će u budućnosti postojati samo "veliki realizam i velika apstrakcija". Zbilja bi se cela (post)moderna umetnost mogla vrednovati kao problematizacija te dve ključne paradigme, kao kretanje od figure ka nepredmetnom i nazad, kao veliki raspon ideja i likovnih rešenja, najčešće međusobno isključivih. Slikarka Gvardiol u novom delu svog opusa nastoji da prevaziđe te ključne razlike, suprotnosti realizma i apstrakcije, u svojevrsnoj sintezi tih osnovnih stilskih formacija, koje postoje mnogo pre pojave moderne umetnosti.

NJena se dela mogu shvatiti dvostruko, kao samostalni, apstraktni govor slike u čistom likovnom stanju i kao realizam, odraz stvarnosti, tačnije, njeno tumačenje, jer nije reč o banalizovanju u vidu (hiper)realnog. To bi možda bilo i opšte mesto u sagledavanju ovih platana da izložba nije posebna po uvođenju momenta stvarnosti, isečka realnog sveta, koji je u ranijim ostvarenjima bio tek povod ili daleki odraz u njenim apstrakcijama. Pošla je od večnog motiva stepenica, a stigla do slike izrazitih likovnih kvaliteta čistih linija, promišljenih kompozicija, pastelnog kolorita i iz današnje umetnosti prognane renesansne problematike perspektive i skraćenja. Bez prisustva senki i trodimenzionalnosti, naglašene mimetičnosti i definisanja stvarnog prizora, Mila Gvardiol razvija samostalne moći slike kao proizvoda svečanog čina stvaranja, zato su njene boje tako pročišćene i oduhovljene. Tu gde je prisutan predmet, arhitektonski element (stepenište), negde u pozadini je i figura, čovek, kao nevidljivi sjedinitelj i davalac smisla. Slikarka je sada možda i na prekretnici, svakako dalje humanizuje svoje apstraktne slike dugih linija, čistih površina i naglašenih dijagonala. Ulazeći diskretno u predmetno ne želi da se mnogo intimizuje sa njim, ona nije slikarka atmosfere koja vodi nekom uosećavanju i povišenim emocijama. Cerebralno, hladno i sa neophodnom udaljenošću ispituje svojstva predmetnog i arhitektonskog na slici, između podražavanja stvarnosti i konceptualnog. Time nastoji da preispita same osnove daljeg mogućeg prisustva slike, njenu harizmatičnost, koja magično treba da prevlada silnu poplavu, inflaciju, piktureju savremene vizuelnosti medijskih i ideoloških slika. Digitalnom mulju elektroapokalipse, prevlasti tehnorobotskog od nanostruktura do megastruktura, slika rađena rukom može da se suprotstavi samo magičnošću i/ili nadmoćnom izvođačkom tehnikom, što Mila Gvardiol uvek ima u vidu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)