VELIKAN KOJI JE VEROVAO U DOBROTU: Sećanje na velikog jugoslovenskog filmskog reditelja i scenaristu Zdravka Velimirovića (1930-2005)

P. Karanović

08. 11. 2020. u 16:21

DOBROTA, ljudskost, dostojanstvo čine suštinu života, i u svim svojim filmovima strasno sam se bavio sudbinama usamljenih pojedinaca, hrabrih i časnih ljudi našeg mentaliteta koji su se s antičkom snagom borili za ove vrednosti, govorio je Zdravko Velimirović.

ВЕЛИКАН КОЈИ ЈЕ ВЕРОВАО У ДОБРОТУ: Сећање на великог југословенског филмског редитеља и сценаристу Здравка Велимировића (1930-2005)

Zdravko Velimirović / Foto Iz monografije

Veliki jugoslovenski, crnogorski i srpski filmski reditelj i scenarista rođen je pre 90 godina na Cetinju (11. oktobra 1930), a iza njega su ostala remek-dela koja su obeležila ovdašnju kinematografiju. Čak dva Velimirovićeva filma, "Umir krvi" (dokumentarac iz 1971) i "Derviš i smrt" (1974) bila su nominovana za Oskara, a njegova igrana ostvarenja "Lelejska gora", "Vrhovi Zelengore", "Dorotej"..., takođe su osvajala mnogobrojna priznanja. Izuzetni sineasta koji je ostao upamćen po ekranizaciji velikih književnih dela među nagradama ima dve "Zlatne arene" za režiju i jednu za scenario, "Srebrnu arenu" za najbolji film, Povelju za doprinos svetskoj kinematografiji koju mu je dodelio Savez filmskih stvaralaca Ruske Federacije, Trinaestojulsku nagradu Crne Gore...

Sećanje na Zdravka Velimirovića predstavlja i svojevrsni vremeplov kroz kontroverzna društvena i politička prelamanja u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, ali i u godinama "razlaza" koje su došle kasnije.

Velimirović je odrastao na Cetinju, družeći se sa Borislavom Pekićem, Pavlom Vuisićem i njegovim bratom Dujom, Minjom Dedićem, i ova "družina" budućih velikana i idealista nastavila je svoje prijateljstvo tokom studija u Beogradu.

ZABRANJEN U CRNOJ GORI

U BEOGRADU je, kako je svedočila njegova supruga Ranka, imao problema jer nije bio čovek klana, a u Crnoj Gori, gde je bio redovni član CANU, zbog toga što se izjašnjavao kao Srbin - njegoševski Crnogorac.

- To je imalo odjeka. NJegovi filmovi koji su bili posvećeni srpstvu nisu prikazivani na TV Crne Gore, a on je crnogorski reditelj koji je za "Zublju grahovačku", i za "Lelejsku goru" dobio nagradu "13. jul", najveće priznanje crnogorske države. Potpuno je sklonjen što se tiče prikazivanja igranih filmova - govorila je Ranka Velimirović.

Kako je svojevremeno, za "Novosti", svedočila njegova supruga i saradnica iz brojnih filmova, Ranka Velimirović, naročito je bio vezan za Pekića, sa kojim se blisko družio sve do kraja njegovog života, 1992. u Londonu. Zajedno su snimili političku dramu "Dan četrnaesti" (1960. u produkciji "Lovćen filma"), koja je po mnogo čemu ušla u istoriju - ona je prvi Velimirovićev igrani film u karijeri, prvi scenario koji je Pekić napisao, i prvo ostvarenje jugoslovenske kinematografije koje je prikazano u glavnoj konkurenciji Kanskog festivala. Radnja filma događa se u zatvoru, i bavi se jednom od Pekićevih opsesivnih tema - prati sudbinu zatvorenika. Pekić, koji je zbog pripadnosti ilegalnoj organizaciji Savez demokratske omladine Jugoslavije od 1948. do 1953. bio na izdržavanju kazne u kazneno-popravnim domovima u Sremskoj Mitrovici i Nišu (bio je osuđen na 15 godina, ali je pomilovan), u scenariju "Dan četrnaesti" prvi put počinje da piše ono o čemu će kasnije pisati celog života - zatvoru.

O nastajanju ovog filma svedočio je sam Velimirović, u dokumentarcu koji je napravila njegova supruga:

- Do ideje za film došao sam na čudan način - na teleksu u "Večernjim novostima" pročitao sam da je izašao predlog zakona da osuđenici koji se dobro vladaju mogu da dobiju četrnaest dana godišnjeg odmora - neki uz krug samog kaznenog doma, a neki i da odu kućama. Onda se srećnim slučajem pojavio Pekić, tada mladi, talentovani pisac, moj prijatelj i drug sa kojim sam odrastao na Cetinju. Moram kazati, bila je još jedna povoljna okolnost za film - Pekić je imao veliko lično iskustvo za ovu temu, robijao je pet i po godina, i kad sam mu predložio da napiše scenario znao sam da će to biti najbolja priča.

Jedna od prvih premijera filma bila je upravo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, ali Pekić nije došao na projekciju, bilo mu je veoma teško.

- To je bio kritički film, ironično orijentisan, provokativan i pomalo poetičan, koji je naša publika lepo primila. Ali je negde i uzdahnula - ne treba zaboraviti da je to bila 1960. godina, iz svesti ljudi još nije iscurila priča o Golom otoku, partiji, i strah od toga, a još nisu bile završene priče ni o drugim političkim utamničenjima. Ovaj film bio je dah slobode, dah slobodnog iskaza u filmovima - svedočio je Velimirović.

U Kanu, žiri kome je predsedavao čuveni Fred Cimerman, od 33 ostvarenja iz sveta koja su 1960. bila u trci za "Zlatnu palmu", film "Dan četrnaesti" rangirao je na peto mesto.

On je danas i svojevrsni "spomenik" velikom prijateljstvu Velimirovića i Pekića, stvaralaca koji su u svojim umetnostima dostigli internacionalne visine, intelektualaca i idealista koji su imali integritet, i koji su kroz život išli sami, svojim putem.

ISKRENI LEVIČAR

 

KAO i neki drugi naši velikani, ni Velimirović nije dobio mesto koje zaslužuje u našoj kinematografiji. Kako je zabeležio Tomislav Gavrić u monografiji "Zdravko Velimirović: Život i film", ovaj iskreni levičar, komunista-idealista, radio je bez pomoći čaršije, politike, klanova, i za to je platio visoku cenu. NJegove pauze u snimanju trajale su i po osam godina, a da bi mogao da radi ono što želi, njegova supruga je 1990. osnovala producentsku firmu "Libra film". Dokumentarci koje su uradili zajedno doneli su im nagrade na najprestižnijim festivalima u svetu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)