Kultura

POZORIŠNA KRITIKA: Kao u ogledalu - svet je pozornica

Драгана Бошковић

11. 03. 2024. u 06:25

PREDSTAVU "Strah u operi" (dramaturg Isidora Milosavljević), autorka pozorišnog komada, Jelena Mijović je zasnovala na prozi Dina Bucatija, punoj fantastike, alegorije i apsurda.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Као у огледалу - свет је позорница

Jedna majka, Đilda, čistačica u operi, u večeri premijere, prisiljena je da se bori za svoju oklevetanu kćer (Milica Trifunović), a ta se borba preliva i na svu decu, sve ljude, sav svet koji grca u nepravdi potrošačkig društva. Majku igra Svetlana Bojković, pa je "pozorište potkazalo život" (D. Kovačević) i revolucionarnost Bojkovićeve učinio savremenijim na sceni, nego što to kod Bucatija biva.

Reditelj Ivan Vuković je srčano vukao konce ovim dramaturškim funkcijama, gotovo do poslednjeg šarmantno šablonizovanih - direktorka opere (Dragana Đukić), slavni dirigent (Nenad Ćirić), gradonačelnikovica (Jelena Đokić), manipulativni umetnik (Vladislav Mihailović)... Svoje poznato umeće da oživi i manje uverljive likove pokazao je na primeru gradonačelnikove kćeri, koja je prisiljena da peva, iako ne želi (odlična Suzana Lukić), kćeri čistačice, kao i dva smešna sveca, koji pate od ovozemaljskih sujeta (Tihomir Stanić i Luka Grbić). I tu je uveliko propuštena šansa da se od šaljivog novopečenog sveca, Svetog Gončila Luke Grbića, sačini čitava jedna predstava u predstavi, jer ovaj glumac to može, i zna kako da svoje mnoge talente upotrebi savršeno. Iako je do kraja bio neodoljiv, njegov lik je na kraju, kao običan čovek, kome je zbog dobročinstva oduzet "čin", bio pomalo neuverljiv u svojoj dobroti i nekako nevoljno smušen. A Grbić je mogao i to briljantno da odigra. Nije, iz nepoznatih razloga.

"Strah u operi" je mogla da bude ubitačna alegorija na strah onih o kojima se na demonstracijama izvikuju pogrdne parole. Na pola puta između apsurda i naturalizma, sa skretanjem u melodramu i komediju koju je proslavio italijanski nobelovac, Dario Fo, ova predstava je ostala zabavno veče u Ateljeu 212, koje i samo zna da pokrene revoluciju, što se i događalo u istoriji ("Kosa). Dobra podela, veliki trud glasovitih umetnika, potpomognutih mladim snagama, u operetskoj scenografiji Andreje Rondovića i šablonizovanim kostimima Velimirke Damnjanović izazvali su efekat uspeha, kakav se i očekivao, koji mnogo duguje i živoj, atraktivnoj pojavi performerke i kompozitorke, Irene Dragović... Mnogo asocijacija na današnju situaciju klasne i partijske borbe, istinitost neznanja roditelja, šta rade i kako žive njihova deca, sloboda izbora i, na kraju, i ljudska prava - svega toga je bilo u tom pozorištu, gde se igrala opera o ubistvu dece od pre Hrista...

Suviše atrakcija za integralan doživljaj i ozbiljnu analizu i te, i ove sad situacije. n