NEMI JEZIK GOVORI IZ CELINE DELA: Nobelovac Jun Fose održao predavanje pred dodelu priznanja Švedske akadermije

U IZVESNOM smislu oduvek sam znao da pisanje može spasiti živote, možda je čak i meni spasilo život. I ako moje pisanje može pomoći da se spasu životi drugih, ništa me ne bi učinilo srećnijim.

Blum

Ovim je rečima norveški pisac Jun Fose, laureat Nobelove nagrade za literaturu koja mu je uručena u nedelju,zaključio svoje predavanje naslovljeno "Nemi jezik", održano u Švedskoj akademiji.

Autor posve osobenog stila, senzibliteta, pa i pristupa pisanju, otkrio je kako, da je pre 40 godina slušao (njegovim prvim delima vrlo nenaklonjene) kritičare a ne svoj unutrašnji glas, ne bi nastalo gotovo ništa od njegove, često kultne i prekretničke, dramske literature, proze niti poezije. Odlučan je Fose i dalje u nameri da se drži pisanja i samo pisanja, nezavisno od ma kakve kritike i nagrada, pa makar se radilo i o Nobelovoj.

Svoje je predavanje otpočeo prisećanjem na sliku iz gimnazijske učionice, događaj iz srednjoškolskog doba koji je umnogome odredio njegov životni put i poziv. Fose razotkriva trenutak kada ga je, na molbu nastavnice da čita naglas, preplavio iznenadni sveprožimajući osećaj straha, koji će ga pratiti godinama, parališući ga sa jedne strane, ali i inspirišući ga sa druge - podstičući ga da piše. Naučio je iz tih iskustava nešto što mu omogućava da danas stane pred publiku i gotovo bez straha pročita naglas - sopstvene reči!

- Bilo je to kao da mi je, na neki način, strah oduzeo jezik i da sam ga, da tako kažem, morao vratiti nazad. A ako to uradim, to ne bi moglo biti pod tuđim uslovima, već po mom - opisao je nobelovac motiv svog "postajanja piscem", i otkrio:

- Počeo sam da pišem svoje tekstove, kratke pesme i priče. I otkrio sam da mi to daje osećaj sigurnosti, onaj koji je suprotan strahu. Na neki način, otkrio sam u sebi mesto koje je samo moje, i sa tog mesta sam mogao da pišem nešto što je samo moje. Sada, pedesetak godina kasnije, i dalje sedim i pišem - i još pišem sa istog tajnog mesta u sebi, mesta o kome, iskreno, ne znam mnogo više od toga da ono - postoji.

Naučio je Fose, kako veli, iz tog svog velikog, pokretačkog, mladalačkog straha i to: da, bar za njega, postoji velika razlika između govornog i pisanog, odnosno između govornog i književnog jezika. Prvi je, smatra pisac, prenošenje poruke ili informacije, dok književni jezik ne informiše, on je više značenje nego komunikacija, ima sopstveno postojanje, zbog čega je dobro pisanje očigledno suprotnost u odnosu na sve vrste propovedi, bile one verske ili političke.

- Zahvaljujući svom strahu od čitanja naglas stupio sam u usamljenost koja manje-više i jeste život pisca - i od tada ostajem tu - zaključio je autor mnoštva proznih i dramskih dela.

Fose, koji nikada nije želeo da piše drame - radio je samo to deceniju i po, a drame su mu igrane mnogo i rado:

- Još uvek ne mogu da verujem u to. Život nije baš uverljiv. Kao što ne mogu da verujem da sada stojim ovde i pokušavam da kažem neke manje-više razumne reči o tome šta znači pisati, a povodom dodele Nobelove nagrade za književnost. A to što sam dobio nagradu, koliko razumem, ima veze i sa mojim dramama i sa mojom prozom.

Tiho obraćanje, ili nemi jezik, veruje Fose, govori uglavnom iz celine dela, bilo da je reč o romanu ili komadu - ako dovoljno pažljivo slušamo, čućemo tišinu, a "Samo u tišini se može čuti Božji glas. Možda."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije