FRANCUSKI PISAC BEGBEDE ZA "NOVOSTI": Nije na Briselu da odlučuje u ime nacija kakva treba da im bude teritorija

Čovek je postao greška prirode. Čak i kada bismo shvatili zbog čega ona želi da nas se oslobodi, nemamo izbora, moramo da se branimo.

Begbede sa knjigom "Ispovesti jednog heteroseksualca", Foto profimedia

To poručuje čuveni francuski pisac Frederik Begbede čija će se knjiga "Brana na Atlantiku" uskoro pojaviti u našim knjižarama u srpskom prevodu. U ekskluzivnom intervjuu za prvomajski broj "Večernje Novosti" Begbede govori o ovom svom romanu, šireći sliku na teme koje trenutno zaokupljuju ljudski rod.

- U toku smo da poremetimo red stvari na planeti koja zbog toga pokušava da nas se otarasi. Sada moramo da se reorganizujemo da bismo preživeli – ističe Begbede.

• Hoćemo li uspeti?

- Ima primera, kao što je to Benoa Barterot, čovek koji u mom romanu u mestu Kap Fere održava teritoriju koja bi normalno već trebalo da bude pod vodom, tako što u more ubacuje kamenje. Postoje, dakle, ponekad ljudi koji uspevaju da pobede prirodu. Ali, istina je da će to biti dosta komplikovano.

• Za taj poduhvat potrebni su nam moderni Sizifi?

- S tom razlikom što moj junak baca stene svakoga dana u vodu, a Sizif ih gura uz planinu. Ali, na kraju sve ispadne isto.

• Činimo napore, ali uzalud?

- Potrošačkim društvom na putu smo da izvršimo kolektivno samoubistvo. Govorio sam o tome pre 23 godine, u romanu "99 franaka". Reklame sada oblikuju naše želje i ukus, formiraju veštačke potrebe i mi jednostavno ne uspevamo da se izvučemo iz tog sistema.

Foto: Profimedia

• Priroda će se zato osvetiti?

- Upravo to nam se sprema. Sada smo pred izborom: ili ćemo promeniti način života, ili ćemo povesti rat protiv sopstvene planete i tako nestati.

• Postati moderni dinosaurusi?

- U stvarnosti, trenutno je zaista u igri opstanak ljudske vrste. Mnogo je oko nas primera čovekovih aktivnosti koje svedoče o borbi protiv prirode, u pokušaju da se preživi. Mi smo kao paraziti kojih Zemlja želi se oslobodi.

• I zbog toga se javljaju tako žestoki protesti, kao nedavno u Sent Solinu u Francuskoj?

- To je deo postupka određenih ljudi koji su sve ovo razumeli. Prilični sam pristalica ekologije. Imam troje dece. Mislim na njih i verujem da mora pod hitno da se reaguje.

• Ističete u romanu da je život ranije bio slobodniji?

- Odrastao sam tokom sedamdesetih. Bilo je to vreme raznih sloboda, oslobađanja žena, seksualne revolucije. Porodica mi je propatila zbog toga jer su se moji roditelji rastavili, ali u isto vreme imam nostalgiju prema tom periodu apsolutnih sloboda. Čudan je osećaj biti rođen šezdesetih i svedočiti rastu sloboda, a danas, 2023. godine, prisustvovati njihovom smanjivanju.

• Pisali ste o tome u vašim pismima tokom najžešćeg perioda kovida...

- Neverovatno je na šta smo sve pristali, da bismo pokušali da se zaštitimo od jednog virusa! Jednostavno, odustali smo od života u društvu. To je, zaista, začuđujuće. I način na koji se to odigravalo, na koji su građani na to pristali, više je nego zabrinjavajući.

• I možda opasniji od virusa?

- Upravo tako. Ljudi su prihvatili da ostanu uskraćeni za sve javne slobode, bez izuzetka, tokom gotovo dve godine, bez protesta. Zaista iznenađujuće.

• Život u romanima danas je lepši nego u stvarnosti?

- Istina je. Što se mene tiče, povukao sam se u kućicu na obali, što me je inspirisalo da napišem knjigu "Brana na Atlantiku". To me je nagnalo da se preispitam u vezi s mojom generacijom, o tome odakle dolazim, da razmislim postoji li budućnost.

• Šta je rešenje za čovečanstvo?                                                         

- Jedno od njih bi moglo da bude upravo to, da se živi više u kontaktu s prirodom, a manje u histeričnoj urbanoj konzumacijskoj frenetičnosti što je bio stil života u 20. veku. Sada moramo ponovo da učimo da živimo. Možda siromašnije. Promenio sam život 2017, nastanio sam se u malom selu na obali mora. Možemo da budemo mnogo srećniji trošeći manje novca i živeći u kontaktu sa godišnjim dobima, drvećem, pticama.

• Jesmo li, s osećajem da se nekada bolje živelo, možda samo nostalgični za prošlošću u kojoj smo bili mlađi, ili se svet zaista promenio nagore?

- Rastao sam u libertinskoj zemlji. Istina je da sam, s godinama, nostalgičan, kada se setim sedamdesetih i osamdesetih, jer su to bile godine moje mladosti. Ali, ima takođe i istine u tome da je slobode bilo više. Nazori sedamdestih i današnji ni u kom slučaju se ne mogu porediti. Ono kroz šta trenutno i sam prolazim, samo je mali primer za to.

• Zbog čega ste na meti feministkinja? Šta im je toliko zasmetalo u "Ispovestima jednog heteroseksualca"?

- Ništa posebno nisam rekao u mojoj najnovijoj knjizi. Kazao sam samo da muškarci vole žene, da pripadam toj "čudnoj" grupi ljudi koji ih voli i imao mnogo problema zbog toga.

• Govori o tome i teško iskustvo s nedavne promocije u Bordou?

- Bilo je, zaista, mnogo nasilno. Knjižara je, dan pre promocije, bila ispisana grafitima i porukama punim uvrede. Održao sam konferenciju u prepunoj sali sa deset odsto feministikinja koje su vikale, i devedeset odsto ljudi koji su bili na mojoj strani. Morao sam da govorim pod policijskom zaštitom. Ispred se nalazilo troje policijskih vozila da bi sprečili da ne unište knjižaru. Uzeli su i podatke od aktivista da bi ih nadgledali da me eventualno ne napadaju.

• Pa, jeste li "ženomrzac"?

- Smatraju da sam napravio apologiju silovanja, dok u svojoj knjizi radim upravo suprotno, govorim o tome da treba poštovati žene. Dodajem i da imamo želju, koja s jedne strane može da bude veoma zastrašujuća, ali je s druge veoma privlačna. Samo sam rekao da smo ranije, bez sumnje, imali toleranciju na opasnost, imali smo više ukus rizika, dok sada stičem utisak da ljudsko biće po svaku cenu želi da bude zaštićeno. Traže od Vlade da ih zaštiti kao otac porodice. To ranije nije bio slučaj.

• Kako gledate na sve ovo što se trenutno dešava u Francuskoj?

- Iznenađen sam time što mladi, koji imaju dvadeset godina, protesuju da bi mi ranije platili penziju! Ne znam da li su toga svesni. Umesto da primim prvu penziju sa 64 godine, traže da je dobijem već za tri godine, sa 60. Jer, mladi plaćaju za starije.

• Je li to pobuna samo protiv penzijske reforme, ili i zbog načina na koji vlast vlada?

- Mislim da treba promeniti institucije. Peta republika u Francuskoj više ne funkcioniše. Potrebne su promene.

• Je li ovo i protest protiv liberalnog kapitalizma?

- Vrlo moguće. Među demonstrantima ima mnogo pristalica krajnje levice. Nešto od onoga što kažu mi se veoma dopada. Ideja da treba usporiti naš način života, da bi prestali da pregrevamo planetu, mislim da je veoma tačna. Nije lako razabrati sve te ideje i pronaći se u njima.

• Daje se primer celom svetu u vezi sa socijalnom pravdom?

- Mi u Francuskoj volimo revolucije! Imamo i nacionalni praznik koji slavi revoluciju. Uvek smo ohrabreni da kritikujemo vlast. Takva smo zemlja. S tim što bi nekada trebalo da napravimo račun i vidimo da li imamo novaca za sve to.

• Zadatak pisaca se menjao kroz istoriju. Šta je njegova uloga danas?

- Što se mene tiče, pokušavam da opišem svet onakvim kakav je trenutno. Da to uradim na zabavan način, ako je moguće uz emocije. Mnogo govorim iz subjektivnog ugla. Takva vrsta romana postoji još od Montenja i Rusoa, da analiziramo ko smo i kako da gledamo na spoljni svet. Teško je reći koja je misija pisca. Neki od mojih romana su satirični, neki gledaju na stvari cinično ili brutalno. Ima i drugih, koji su nežniji, topliji, poput "Brane na Atlantiku" koji je, nadam se, humaniji od ostalih. Ali, uvek se trudim da ostvarim originalnu formu. U ovom romanu sam na primer, ostavio beline između rečenica, da bi pustio čitaoca da lebdi između njih.

• Ovu knjigu niste napisali, već ste je naslikali. Reči kao da su deo akvarela...

- Lep način gledanja na stvari. Dok sam je pisao, pokušao sam da to radim u talasima, gledajući okean kako dolazi i odlazi. Zamišljao sam svoje rečenice kao talase u moru. Akvarel je lepa slika za to.

• Šta bi čitalac trebalo da zadrži, posle čitanja "Brane na Atlantiku"?

- Ideju da se čovek pomiri sa samim sobom i s ljudima koje voli. Rečenice koje su razdvojene belinom na stranicama progresivno se tekom romana smanjuju, poglavlje po poglavlje. Na kraju se spajaju. Možda sam time hteo da dam simboliku da na kraju treba da se okupimo oko naših roditelja, dece, porodice, prijatelja. Nadam se da će čitaoci na kraju knjige ostetiti ljudsku toplotu i solidarnost.

• Jeste li nešto od toga osetili tokom vaših boravaka u Srbiji?

- Više sam puta bio u Beogradu. Fantastično sam se provodio na splavovima. Imam prelepe uspomene. Pre trideset godina, za nas Francuze, slika te zemlje bile su užasne scene rata. Kada sam došao, osetio sam kontrast između te slike i realnosti u prelepoj zemlji s ljudima koji mnogo liče na nas Francuze, zainteresovane za kulturu, muziku, umetnost. Svaki put su me primili veoma toplo.

• Da li biste zamenili vaš život u Getariju na obali mora za život u Briselu?

- Nikad u životu! Čemu to pitanje?

• Srbija bi na putu u EU trebalo da se administrativno udalji od jednog dela svoje teritorije...

- Protiv sam ideje da se zemlje na taj način prekrajaju. Bilo bi fantastično da Srbija uđe u EU, kao što bi bilo izvrsno da uđu i Ukrajina i Gruzija i neke druge države. Nije na Briselu da odlučuje u ime nacija kakva treba da im bude teritorija.

PODMLAĐIVANjE

• Pišu o vama kao o "čoveku koga treba eliminisati"?

- Nalazim se na zaista komplikovanoj turneji predstavljanja romana "Ispovesti jednog heteroseksualca". Istinu govoreći, to me donekle i podmlađuje. Sećam se skandala koje je izazazvala moja knjiga "99 franaka" kada je objavljena i imam utisak da sam se podmladio tri decenije, jer ponovo živim tu vrstu borbe pisca za slobodu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije