INTERVJU Labud Dragić: Naši medicinari su kao olimpijski tim

Dragana Matović

28. 11. 2021. u 10:15

OTKAKO je pre četiri godine objavio roman "Kukavičja pilad", za koji je dobio nekoliko uglednih književnih nagrada, među kojima je i "Pečat vremena", pisac Labud Dragić se nije oglasio novom knjigom.

ИНТЕРВЈУ Лабуд Драгић: Наши медицинари су као олимпијски тим

Foto D. Milovanović

U razgovoru, za "Novosti", kaže da ju je napisao, i ne samo jednu, ali "uređaj na kome radi je hirovit i često mu utamniči sve urađeno". Onda ga valja nositi kod majstora, a oni se čude zašto piše na tako starom računaru.

- Navika, kažem. Navika. Sve na njemu mi savršeno odgovara osim tog što se ugasi i u snu i sve proguta, deli svoju muku sa nama - kaže Dragić. - Sve nestane u dubinama njegovog bunara zvanog hard disk. E, u početku je bilo trauma, ali čovek se na sve navikne, i samo čekam zgodan trenutak da se bunardžije pojave i oslobode romane iz tame. Onda ih brže-bolje stavim na papir i nastavim sa radom. Tako i od ovoga postoji jedan stari otisak, ali od onda do poslednjeg bekstva rukopisa prošla je godina. Moram to potražiti! Tako nastaju nove knjige. Sad je počeo da se gasi i kad je isključen, odnosno kontrolna lampica za napajanje izdahne i uređaj umre u snu. Ali, navika!

Navika ne želite da se odreknete, one su deo vas?

- Sećam se u detinjstvu koliko su klesari i drvodelje svojim alatima pripisivali natprirodna svojstva. Jedan je tvrdio kako je njegova bradva iskovana od posebnog komada damaskijskog čelika i da samo još jedna takva postoji u svetu. Isto je sa raznim dletima, teslama, dubačima... Otuda valjda i moja navada da radim na olupini uveravajući sebe da je reč o starom stradivarijusu. U stvari, navikao sam na taj program! Kada otuda iščupam svoje knjige, on živne i obećava poslušnost. Zapitam se šta će kome moje knjige? Trebaju meni i krenem da ih čitam. Tako priredim sebi veliko veselje!

Nedavno ste izašli iz bolnice. Koliko vas je korona omela u realizaciji vaših planova?

- Naravno da jeste, ali se nakon izvesnog vremena to izgubljeno vreme vrati prošireno i učetvorostručeno! Više od nje same omele su me sve ove minule godine besomučne propagande sa jasnim a vrlo podmuklim ciljem da se svet utera u tor i postupa po zamisli psihopata. To su nedelje, meseci, godine strepnje, neumornog kevtanja sa svih medija, upozorenja, pretnji, medijskog pritiska i programiranog širenja straha idiotskih predloga i preporuka. Kao da su došla poslednja vremena. Kako to, uvek se pitam, da Japan već duže od godinu dana nema nijedan slučaj korone - zemlja od 127 miliona stanovnika?!

A, mi jedva da imamo sedam.

Foto D. Milovanović

Kakva su vaša iskustva iz borbe sa koronom?

- Raznovrsna! Najvažnija su ona višega reda. Delimično sam osetio dah prosvetljenja. Apsolutno ništavno stanje ljudskog bića. S druge strane čovek nema nijedan argument da uputi ikakav prigovor onima koji su mu spasili život. Tamo gde sam bio, u tom kafkijanskom zamku, ostalo je mnogo ljudi kojima bih se javno zahvalio. U prvom redu mislim da medicinsko osoblje deluje kao olimpijski tim. Neverovatno je šta ti ljudi postižu, sve uglavnom mlade devojke, sve lepotice, sve neumorne. Pomisliš:

Neverovatno je šta ima Srbija! Drugo je pitanje kako je teklo to spasavanje. Moj komšija i prijatelj, Đorđe Milović, mlad i blagorodan čovek, zaslužan je što pišem ove odgovore na vaša pitanja. On je pozvao ekipu Hitne pomoći i spremio me u auto. Bio sam u polusvesnom stanju. Kiseonik u mojoj krvi bio je na izdisaju.

Možemo li da očekujemo da ćete pisati o onome kroz šta ste tih dana prolazili?

- To je toliko netipično i brutalno iskustvo da sam na trenutke, tamo još, osetio potrebu da štogod zabeležim, ali sam shvatio da je to grebanje prutom po debelom moru. To je proces koji je nezavisan od nas. Prođe ponekad znatno vreme i odjednom uskrsnu slike u novom ruhu s novom porukom. Dolazi do zrenja onoga što ste videli. A video se užas! Prva tri dana bila su u ždrelu Danteovog pakla. Na Svetog Luku sam tražio otpust na svoju odgovornost, i istoga dana su me premestili na intenzivnu negu.

Šta mislite, kako će svet izaći iz ovog haosa?

- Teško. S raznim posledicama. Izići će oštećen, deformisan, destruiran, razoren. Ovo je pre svega udar na ljudski integritet, na sve ono što se zove i smatra dostojanstvom čoveka, velika proba i strašan, brutalan atak na sve ono što čini duševni sistem ljudskog bića.

Kako da znamo kome i u šta da verujemo?

- U Boga se uzdaj! Time se lišavaš lažnih rešenja i nebrojenih zamki. Ovo je moja preporuka. Nema drugoga spasenja. Molitvom se branite od zla. Molitva je svemoćna! Uvek imajte na umu svetitelje i mučenike koji su založili svoj život i dušu za spasenje svoje pastve. Kad sam stigao na prijemno odeljenje batajničke bolnice zaiskali su mi zdravstvenu knjižicu. Posegao sam u džep i u novčaniku je bila samo ikonica Svetog Đorđa!

Da li je korona razotkrila mane civilizacije?

- Pre bih rekao da ih je samo nagovestila. Korona je pupoljak zla. To još nije cvet. A cveće zla će tek da bukne! Toliko se namnožilo psihopata koji sebi pripisuju božanske osobine; čak i sušta priviđenja, utvare i paučina u ljudskom liku kakvih je puna Prestonica zla hoće da nas uveravaju o svojoj svemoći, da raseljavaju planetu i naseljavaju međugalaktičke prostore

Situacija ni na Balkanu nije sjajna. Verujete li da se u vašoj rodnoj Crnoj Gori, koja je često i vaša inspiracija, strasti, ipak, smiruju?

- Tamo je počeo eksperiment 1941. Prosuta je nevina krv i razgoropadio se zločin. Od onda traje eksperiment u planiranim etapama. Druga faza počela je devedesetih, a to je duže od tri decenije. Trećina veka. Ona je sada u poslednjem stadijumu rastakanja, raspadanja onoga što je integrisalo njenu istorijsku svest. Sada smo svedoci širenja kužnih isparenja nad prostorom koji je bio uzor narodima! To je sad smetlište koje se puši s koga se ni u dimu ne mogu prepoznati tragovi negdašnjih vrednosti. Ostalo je sećanje na ljude, na plemstvo koje je negovalo najviše vrednosti: čast, slobodu, istinu, pravdu i svoju istorijsku utemeljenost. Bilo je jednom vreme u Crnoj Gori kad se znalo ko je lažov a ko lupež! A danas? To što je danas Crna Gora je apsolutna negacija svega onoga što je ona suštinski bila!

Kako?

- Ovde sam se nagledao ljudskih olupina čovekolikih mešina svedenih na puku fiziologiju A kada se setim tih veličanstvenih staraca koji su poznali tamu austrougarskih logora od Arada do Nađmeđera i Buldogasona; kada se setim njihovih priča; znali su da čuvaju i sačuvaju svoje dostojanstvo. Svi su se smerno pripremali za poslednju uru i svi su primakli stotoj; ako bi neko osetio da ga organizam izdaje, on bi prestao da uzima vodu i hranu i sačekao da se ugasi. Bilo je to poslednje plemstvo. Ili ako su zapazili da ih izdaje um oni bi jednostavno zaćutali. I tako otišli. Zato u tim glavicama i planinskim grobljima ljudi pronalaze netruležna tela naših svetih staraca.

A ovo što diše - prazni se kroz creva - šta je to? To je oteta zemlja od onih koji su je stvorili i istorijski uobličili. Nismo ni mi daleko. Odavno osećam da ova sveta zemlja koju utemeljiše najbolji naši, oni što sada leže u plavim grobnicama, biva sve više tuđa. Nečija, samo ne naša.

NEPISMENI VIŠE VOLE LATINICU

ZBUNJUJE li vas činjenica da još ima ćirilice u Srbiji?

- Ne. Ali stvar je duboko propala. Imena na svim krevetima u bolnici behu ispisana latinicom. Ne razumem zašto je tako! Možda nepismeni radije koriste latinicu. Ona je uprošćena i delimično kljasta. Izgon ćirilice počinje ovde kod najnižih slojeva, kod zanatlija i ljudi sa najnižim obrazovanjem, gde se koristi neka vrsta hibridnog pisma i latinice i ćirilice u okviru istog imena i prezimena. I naravno, u krugu takozvane elite. Ima među njima nešto suštinski zajedničko.

ŠKOLSTVO NAM JE UNIŠTENO

- NAŠE školstvo je uništeno i dalje se uništava - kaže Dragić.

- Otvoren je prostor za uljeze i mešetare, za izaslanike nevladinih demona, sejače vradžbina, šegrte Stanailove i vojske noći. Poznata je doktrina okupatora: ako hoćeš da porobiš jedan narod, onda mu vaspitavaj decu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)