ŠMEK SVETOG ĐORĐA I BEOGRADA DEVEDESETIH

Igor Marojević

25. 05. 2021. u 10:21

OTKAKO sam se nedavno vratio iz Barselone, upućena su mi mnoga nagađanja kojima se podrazumevalo da sam se u glavnom gradu Katalonije izvrsno proveo.

ШМЕК СВЕТОГ ЂОРЂА И БЕОГРАДА ДЕВЕДЕСЕТИХ

Foto Ž. Knežević

Ona opreznija i upućenija manjina s tim u vezi mi je pristupila rezervisanije. Iako sam u Barseloni boravio povodom tamošnjeg Sajma knjiga, koji počinje kad i Svetski dan knjige i grad živne jer tadašnja lokalna slava Sveti Đorđe podrazumeva poklanjanje štiva i cveća, provod se sveo na sedeljke u privatnim prostorima posle potpisivanja primeraka odnosno promocije, te na ručkove s prijateljima.

Provod je postao manjinski pojam grada. Štaviše, za bivšeg žitelja Barselone, koji prati njenu (d)evoluciju duž dvadeset prvog veka, okolnosti kakve sam zatekao bile su ekstremnije i od onih iz 2008, kad su mi se u katalonskoj prestonici brojni poznanici i prijatelji koji su izgubili posao, učinili otprilike kao moji drugovi i moja neznatnost u Beogradu 1993. godine. Početak svetske ekonomske krize mi je prvi put u praksi pokazao da i dugo razdoblje mučnog iskustva može predstavljati priličnu prednost. Naime, za nekog ko je proživeo znatan period ratova, sankcija i lokalne ekonomske krize, ona svetska je bila samo dodatna neprijatnost, dok je nekim barselonskim prijateljima i poznanicima bila prvi udar na lični budžet i mogućnost dugoročnog planiranja.

Kovid je pak možda jedini sasvim globalan fenomen, koji nije poštedeo nijedan kutak planete, za razliku i od Prvog i Drugog svetskog rata, pa čak i od španskog (sic!) gripa. U disciplini zaraženosti odnosno umiranja od tekuće pandemije dotična država je, procentualno gledano, jedno vreme bila planetarni šampion. U skladu sa tako katastrofalnim posledicama, za mog poslednjeg boravka u Barseloni kafići i restorani, tačnije terase, radili su do pet poslepodne, a policijski čas je trajao od deset uveče do šest ujutro.

Kada bih u sitne sate izašao ispred hotela da zapalim cigaretu i usput bacim pogled na ulicu, retki prolaznici su mi po izvesnoj panici i uvređenom izrazu lica delovali maltene kao dobar deo Beograđana neposredno posle bombardovanja 1999. godine. Pa čak i po danu, smesa opuštenosti i veselosti koja makar na prvi pogled krasi većinu žitelja Barselone, kao da se retko gde mogla primetiti. Tim pre što su ulice bile praznije nego ikada, kao i aerodrom, kafei i restorani. Uprkos tome, bilo je, kažem, i izvesnog provoda.

Ukoliko sam posle potpisivanja primeraka španskog prevoda svog romana "Šnit" (Corte) u prostorijama izdavačke kuće Trampa ediciones i ispred njih, te "afterpartija" koji se na španskom kaže sobremesa imao sreću da za vreme policijskog sata brzo nabasam na taksi koji me je odveo do hotela, mogao sam kudikamo gore da prođem nakon promocije knjige u bašti Centralne knjižare u četvrti Raval, gde su sem moje neznatnosti govorili Milica Vukčević iz hispansko-srpske asocijacije "Ivo Andrić" kao koorganizatora književne večeri, Đon Botas u ime izdavača, ekspertkinja za istočnoevropsku literaturu, književnica i prevoditeljica Marta Rebon, francuski gonkurovac Matijas Enar, španski pisci Huan Treho i Robert Huan-Kantavelja i argentinski, Matijas Nespolo.

Potonji, tvorac svetskog bestselera "Sedam načina za ubijanje mačke" na banderoli "Šnita" je napisao da njegov autor od groteske pravi vežbu lucidnosti, što je jedan od većih komplimenata koji je moja neznatnost dobila. Za čitaoce "Kulturnog dodatka" "Večernjih novosti" možda neće biti suvišan ni podatak da je na promociji spominjana i knjiga "Ostaci sveta", koja je ove godine ovenčana nagradom "Meša Selimović". Tek, kada je posle književne večeri deo učesnika i publike u znak provoda ispio pivo na klupi, sa svojom najboljom prijateljicom iz Barselone, a možda i inače, i zajedničkom poznanicom otišao sam kod potonje na večeru. Sobremesa je potrajala do posle ponoći. Prijateljica je uspela da telefonom poruči taksi.

Uskoro mi se javila s obaveštenjem da je policija zaustavila vozilo i uzela joj podatke i molbom da ne napuštam stan u kojem sam se zatekao, kako bih izbegao slične neprijatnosti, a možda i kaznu od najmanje dvesta evra za kršenje policijskog sata, koja me kao stranca u vlastitom gradu svakako ne bi mimoišla. Srećom, zajednička poznanica se pokazala izrazito gostoprimljivo. Sa druge strane, na nesreću, boravio sam u Barseloni pre nego što će policijski sat biti ukinut, kao i - uz mnoge ostale mere - neophodnost dozvola za kretanja iz grada u grad. Međutim, i sa takvim ograničenjima se pokazalo da je ono što je na kratki rok mučno, često na dugi korisno. Smotrenim se ispostavilo što je uvođenje antipandemijskih mera zavisilo od autonomne zajednice; pošto je Katalonija, srazmerno, po ugroženosti među pet od sedamnaest njih u Španiji. Verovatno i zbog takve organizacije, država je ispala sa svetske top-liste deset srazmerno najstradalijih, i u kategoriji obolelih, i preminulih. Još samo da trend opadanja pogubnosti kovida sazri, pa da moja neznatnost sledeći put nastupi u Barseloni kakvu bih lakše prepoznao ili bi mi bar manje ličila na Beograd iz najneprijatnijih trenutaka.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)