ISTORISKI DODATAK CARSKA RUSIJA I OBNOVA SRPSKE DRŽAVE: Karađorđe jedini saveznik Rusije u ratu protiv Turske

IAKO su ruske diplomate, zbog straha od potencijalnog jačanja austrijskog i francuskog uticaja u Srbiji, bile suzdržane pri oceni Karađorđeve spoljnopolitičke pozicije, najviši ruski zvaničnici nisu skrivali svoje poštovanje prema voždovoj ličnosti.

Foto: Vikipedija

Počev od prvih meseci ustanka pa nadalje, ruske diplomate u brojnim službenim depešama izražavaju veru u odanost Rusiji srpskog naroda, ali ne i apsolutno poverenje kada su u pitanju spoljnopolitički kontakti u ustaničke starešine i Karađorđa.

Tako je diplomatski predstavnik Rusije u Carigradu A. J. Italinski u depeši od 17. juna 1804. godine, u kojoj obaveštava ministra Čartorijskog da se među ustaničkim starešinama izdvojio po ratobornosti „neki Đorđe“, preneo svom pretpostavljenom da je od poverljivih i pouzdanih turskih izvora saznao, da su se srpske ustaničke starešine vrlo brzo po izbijanju ustanka obratile austrijskim vlastima sa predlogom „da celu svoju zemlju i celokupno naciju stave pod pokroviteljstvo bečkog dvora i tek ukoliko poslednji odgovori negativno na njihov predlog, pod opravdanjem da je u miru sa Portom, oni će se obratiti drugoj državi“. Italinski dalje obaveštava Adama Čartorijskog, ministra spoljnih poslova, da je od visokih turskih zvaničnika saznao da su Srbi dobili negativan odgovor Beča, te da su se tek nakon toga ustaničke starešine obratile ruskoj državi, pismom koje su 3. maja 1804. godine poslale njemu, a ovaj ga je potom prosledio svom ministarstvu. (Članovi prve srpske deputacije, koja je s jeseni 1804. godine boravila u Peterburgu, u razgovorima sa ministrom Čartorijskim nije ni krila da su se ustanici u martu iste najpre obratili za pomoć Austriji.)

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

U instrukciji koju je 12. jula 1806. godine od cara Aleksandra I, posredstvom Ministarstva spoljnih poslova, dobio Konstantin Rodofinikin, ruski vladar je naložio novoimenovanom agentu da se uveri „do koje mere pobunjeni Srbi mogu da se suprotstavljaju Porti, ima li među njima kakav uticaj francuska vlada, ima li kakav udeo u njihovim poslovima austrijski dvor i kakve su stvarne namere srpskog naroda i njihovog vođe Crnog Đorđa“.

INAČE, RUSIJU SU ove informacije bile važne, pošto je očekivala da će ubrzo biti prinuđena da naruši krhki mir sa Turskom i stupi s njom u rat. Stoga je i Rodofinikin bio poslat u Jaši u tajnu misiju, gde je, uz pomoć ruskog generalnog konzula u Moldaviji trebalo da stupi u kontakt sa predstavnicima srpskih ustanika. Pritom mu je bilo preporučeno da u kontaktu s njima bude „krajnje oprezan“, čak i „nezavisno od toga što se njihovoj privrženosti Rusiji, zbog jedinstva vere, može verovati“, i to tako što će se „uzdržati od bilo kakve prepiske“ i ograničiti se na „usmene sugestije“. S tim u vezi, glavni zadatak Rodofinikina sastojao se u tome da utiče na ustaničke starešine da se spreči mogućnost „bilo kakvog uticaja drugih država“ u Srbiji.

Kako bi u iščekivanju rata sa Turskom ustaničke starešine na čelu sa Karađorđem vezala za sebe, a srpskom narodu otvorila put ka pokroviteljstvu „jednoverne“ države i njenog vladara, Rusija je tokom 1806. godine redovno izlazila u susret Karađorđevim molbama za novčanu pomoć ustanku. Tako, primera radi, ministar inostranih poslova A. J. Budberg obaveštava 12. septembra 1806. komandanta moldavske armije, zaduženog za kontakte sa Srbima, feldmaršala I. I. Miheljsona, da je car Aleksandar I odobrio novčanu pomoć u iznosu od 13 hiljada zlatnika. Pritom se Miheljson u januaru naredne godine u pismu Karađorđu žalio što od njega dugo nije bilo odgovora, te stoga nije znao ništa o ratnim planovima srpskih ustanika, njihovoj vojnoj spremi, kao i materijalnim potrebama koje je Rusija bila spremna da obezbedi.

POVERLjIVA I TAJNA PREPISKA SA SLAVJANO-SERBSKIM VOŽDOM

IZ DEPEŠE KOJU JE 1. oktobra 1806. godine K. Rodofinikin uputio ministru inostranih poslova A. J. Budbergu, vidi se, s jedne strane, briga ruskog agenta za Karađorđev život, pošto je ovaj mogao pasti kao žrtva francuske zavere u izvođenju fanariote i kneza Vlaške Aleksandra Sucoa, ali se, s druge strane, iskazuje strahovanje da bi sam Karađorđe, zbog svog vlastoljublja, mogao da napusti Rusiju i pređe pod zaštitu Francuske. Za tako nešto, po Rodofinikinu, bilo bi dovoljno „jedno pismu njemu (Karađorđu) od Bonaparte, adresovano na Gospodara i Velikog kneza srpskog naroda“.

Zanimljivo je da je u isto vreme, 12. maja 1806. godine, specijalni diplomatski emisar Rusije u Crnoj Gori i Boki Kotorskoj S. A. Sankovski, u depeši ministru Čartorijskom izneo mišljenje da se ovaj „slavjano-serbski vožd još uvek nije odlučio da stane ni pod naše pokroviteljstvo, niti pod francusku vlast“. Na osnovu prepiske mitropolita Petra I Petrovića Njegoša sa voždom Karađorđem, koju je crnogorski mitropolit pružio na uvid ruskom diplomati, Sankovski je zaključio da Karađorđev odgovor mitropolitu Petru I Petroviću Njegošu ne „sadrži ništa protiv Francuza“, i da umesto toga on „samo traži pomoć (vojnu) Crnogoraca i pokazuje svu mržnju koju ima spram bosanskih i drugih Turaka“. Ovim je S. A. Sankovski zapravo odgovorio na prethodno postavljeno pitanje ministra Čartorijskog - da li se sa „ovim voždom slavjano-serbskim može voditi poverljiva i tajna prepiska?“

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

U INSTRUKCIJI KOJU je dobio od ministra inostranih poslova A. J. Budberga uoči svog odlaska u Srbiju, 11. maja 1807. godine, markizu Filipu Osipoviču Paulučiji je savetovano da prema Karađorđu pokaže onaj stepen otvorenosti i poverenja kakav i on bude pokazao prema njemu: „Po tomu, kak on Vas vstretit i naskolьko ohotno poželaet soobщitь Vam svoi planы i namereniя, Vы opredelite, v kakoй stepeni Vы možete emu doverяtь“. A Pauluči je od Karađorđa pre svega imao da sazna sve o njegovim vojnim planovima. I u instrukciji koju je Konstantin Rodofinikin u junu 1807. godine dobio od komandanta Moldavske armije feldmaršala Miheljsona, od novog ruskog diplomatskog agenta u Srbije se tražilo da utvrdi da li Srbi imaju sa Francuzima „posredne ili neposredne kontakte“, i to kako u prošlosti, tako i u tom trenutku.

Nasuprot ovakovoj rezervisanosti prema potencijalnim spoljnopolitičkim kontaktima ustaničkih starešina na čelu sa Karađorđem, ruski konzul u Jašiju I. F. Bolkunov u izveštaju Čartorijskom, od 10. maja 1806. godine, izražava uverenje da osim ruskog, „nijedan drugi uticaj nema i ne može imati mesta u srpskoj naciji,“ jer „njena dokazana čvrstina i nepokolebljivost u sopstvenim načelima“, kao i bliski odnosa sa velikom sveruskom Imperijom, „ne dozvoljavaju ni najmanje sumnji u jednodušnu privrženost celog naroda Rusiji, koju on poštuje i obožava“. Takvu tvrdnju konzul Bolkunov je potkrepio i najnovijom informacijom koju je dobio iz Srbije posredstvom specijalno upućene misije, a prema kojoj su ustaničke vlasti na čelu sa Karađorđem, čim su saznale za prisustvo trojice francuskih emisara među njima, dvojicu „odmah ubili“, dok se treći spasio bekstvom u Bosnu, gde je nedugo potom pogubljen od strane lokalnih turskih vlasti.

SRPSKI USTANICI KREĆU KROZ PLANINE DA BI IZBILI NA JADRAN

DA U RUSKOJ DIPLOMATSKOJ službi nije bio usamljen stav I.F. Bolkunova, konzula u Jašiju, da bi Rusija trebalo da ima puno poverenje u pouzdanost i odanost, ne samo srpskog naroda, već i ustaničkih starešina na čelu sa Karađorđem, pokazuje izveštaj koji je pukovnik Poco di Borgo, tadašnji specijalni diplomatski izaslanik Rusije u otomanskim i balkanskim poslovima, u aprilu 1807. godine uputio ministru A. J. Budbergu. Ovaj Korzikanac u diplomatskoj službi Rusije javio je iz Trsta svom šefu u Peterburgu, da je čuo da se „Karađorđe kreće kroz planine, kako bi se sjedinio sa Albancima i izašao na Jadransko more“. U nastavku depeše Poco di Borgo opisuje Karađorđa sledećim rečima: „Ta značajna osoba zaista je naš jedini iskreni saveznik u ratu protiv Turaka“. S obzirom na to, Poco di Borgo zaključuje kako su za Rusiju u ratu protiv Turske, koji je započeo krajem prethodne 1806. godine, „operacije na donjem Dunavu manje važne, pošto nas one udaljavaju od Srbije, koja u ovom momentu predstavlja realnu snagu“.

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

Iako su ruske diplomate, zbog straha od potencijalnog jačanja austrijskog i francuskog uticaja u Srbiji, bile suzdržane pri oceni Karađorđeve spoljnopolitičke pozicije, najviši ruski zvaničnici nisu skrivali svoje poštovanje prema voždovoj ličnosti. To se, između ostalog, vidi iz epiteta koji su navedeni uz Karađorđevo ime u internoj diplomatskoj instrukciji koju je ruski diplomatski agent Konstantin Rodofinikin dobio od komandanta Moldavske armije feldmaršala I. I. Miheljsona. Prema instrukciji Rodofinikinov prvi korak u Srbiju imao se preduzeti „u mestu prebivanja hrabrog vožda srpskog Crnog Đorđa i Narodnog sovjeta“.

SADRŽAJ DEPEŠE ruskog ministra inostranih poslova A. J. Budberga feldmaršalu Miheljsonu iz marta 1807. godine pokazuje da zvanični Peterburg u tom momentu nema nikakvu rezervu u pogledu savezničkih odnosa srpskog naroda sa Rusijom. Rečju ministra Budberga, „sadašnji naši odnosi sa Srbima, čini mi se, već ne ostavljaju nikakvu sumnju u iskrenost njihove želje da zajednički s nama deluju“. Istovremeno, ruski ministar inostranih poslova sugeriše feldmaršalu Miheljsonu da komunikacija sa Srbima bude što slobodnija, kako bi se postigla uzajamna saglasnost oko mera koje bi se zajednički preduzele. Iz diplomatske instrukcije koju je dobio Konstantin Rodofinikin, vidi se i da je rusko Ministarstvo inostranih poslova bilo zainteresovano da više sazna o glavnim motivima srpske rusofilije. Pritom je i sam Konstantin Rodofinikin, kao Grk-fanariota po poreklu, stekao utisak da srpski „narod svom dušom ljubi rusko ime i obožava vsemogućeg svog pokrovitelja“. Što se starešina tiče, jedan dobar deo njih, po Rodofinikinu, nije bio naklonjen nijednoj stranoj sili. Međutim, pošto „vole samo svoj interes“, onda će prihvatiti pokroviteljstvo Rusije, pod uslovom da ih ova ubedi da, s jedne strane, neće biti brana njihovom vlastoljublju, a da, s druge strane, politički opstanak Srbije, pa time i njihova vlast nad narodom, zavisi od podrške Rusije. Istovremeno, Rodofinikin je u svojim diplomatskim izveštajima pominjao i jedan mali broj Austriji naklonjenih starešina, kakvi su po njemu bili Mladen, Miloje i knez Sima, koji su severnog suseda pretpostavljali Rusiji isključivo vođeni svojim trgovačkim interesima.

Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk

TRADICIONALNA BLISKOST JEDNOVERNA I JEDNOKRVNA DVA NARODA

RUSIJA JE SMATRALA da joj je tradicionalna bliskost sa jednovernim i jednokrvnim srpskim narodom, glavna prednost u odnosu na Austriju i Francusku u borbi za uticaj na ustaničke vlasti u pobunjenom Beogradskom pašaluku. To jasno potvrđuje stav cara Aleksandra I iz instrukcije koju je početkom februara 1809. godine komandantu Moldavske vojske knezu Prozorovskom uputio pomoćnik ministra inostranih poslova A. N. Saltikov. Glavnom ruskom pregovaraču u srpskom pitanju, knezu Prozorovskom, car je između ostalog poručio, da „Rusija ne bi trebalo da se neposredno meša u unutrašnji poredak Srbije“ i da je umesto toga „potrebno najpre saznati misli i želje Srba, a potom se starati da se one realizuju po meri kooperativnosti turskih predstavnika na kongresu“. U odgovoru cara Aleksandra I na predloge iz izveštaja Konstantina Rodofinikina o mogućem modelu organizacije vlasti u ustaničkoj Srbiji, car je ukazao na rukovodno načelo koga bi ruska diplomatija morala uvek da se drži u odnosima prema Srbiji, naročito zbog njene fizičke udaljenosti od ruskih granica. Reč je o načelu - očuvanja međusobnog poverenja. Polazeći upravo od tog tog načela, car je odbacio predlog Konstantina Rodofinikina da se Karađorđe pozove u Peterburg, te da se tokom njegovog boravka u Rusiji, po modelu „svršenog čina“, u Srbiji izvede nova organizacija vlasti, kojoj bi on eventualno bio protivan. Iako je smatrao da bi za učvršćivanje ruskog uticaja u Srbiji bilo od koristi da se u Rusiji, o trošku ruske države, školuju Karađorđev i sinovi pojedinih uticajnih Srba, car Aleksandar I se sa ovom idejom Rodofinikina saglašavao samo pod uslovom da se prethodno dobije dobrovoljna saglasnost srpskog vožda.

VOĐENA JOŠ OD KUČUK-kajnadžijskog ugovora iz 1774. godine težnjom da štiti pravoslavno stanovništvo Otomanske imperije, Rusije je odmah obratila pažnju na ustanak Srba koji je 1804. godine izbio u Beogradskom pašaluku. Kako su vojne akcije ustanika bile sve ozbiljnije, tako je raslo i interesovanje ruske diplomatije za ustaničke starešine na čelu sa voždom Karađorđem. Brojne diplomatske depeše i izveštaji iz perioda 1804-1808. godina svedoče da je ondašnja ruska diplomatija umela da sačini minuciozne analize karaktera i politike vodećih ustaničkih starešina. Suptilnoj diplomatiji Peterburga nisu mogle promaći razlike koje su postojale, ne samo u karakterima, već i u političkim pogledima i interesima, Karađorđa i drugih starešina, kao i između starešina i srpskog naroda.

Mada je uočavala da koristoljublje pojedinih ustaničkih starešina otvara vrata za mogući uticaj drugih evropskih sila u Srbiji, ruska diplomatija onog vremena bila je uverena u neprikosnovenost svog uticaja, bazirajući takvo uverenje pre svega na apsolutnoj podršci koju je uživala u srpskom narodu, kao i na taktičkom poštovanju ličnih karaktera i ambicija ustaničkih starešina, a pre svega vožda Karađorđa. Sledstveno tome, model organizacije vlasti u Srbiji za koji se zalagala ondašnja Rusija - nasledna ograničena monarhija, računao je podjednako sa lokalnim srpskim prilikama i karakterima, kao i sa tadašnjim dominantnim ideološko-političkim gledištima zvaničnog Peterburga, te njegovim geopolitičkim interesima na Balkanu.

(Tekst je rezultat naučnoistraživačkog rada autora u okviru Programa istraživanja Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu za 2024. godinu, koji se finansira iz sredstava Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije)

(Nastavak: Rusofobija zapadnih sila podrazumevala je i srbofobiju)

Preporučujemo

Društvo

0 1

ISTORISKI DODATAK CARSKA RUSIJA I OBNOVA SRPSKE DRŽAVE: Srpsko-ruski odnosi nisu prekidani ni u najtežim istorijskim zbivanjima

04. 02. 2026. u 16:06

Društvo

0 2

ISTORISKI DODATAK CARSKA RUSIJA I OBNOVA SRPSKE DRŽAVE: Karađorđe i ustaničke starešine u očima ruske diplomatije

05. 02. 2026. u 16:43

Društvo

0 0

ELIXIR GRUPA I TURSKI SANKO DOGOVORILI ZAJEDNIČKU INVESTICIJU U SRBIJI: Dva mini pogona za proizvodnju cementa u Prahovu i Šapcu

06. 02. 2026. u 17:58

Društvo

0 0

POSTAVLjEN NOVI KOMANDANT POSEBNE JEDINICE Dragan Selaković zbog postignutih rezultata više puta nagrađivan

06. 02. 2026. u 17:55

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije