НЕЋЕ МОЋИ: Инциденти у Београду

Филип Родић

29. 05. 2022. у 07:26

За помирење неопходно је суочавање с прошлошћу, говоре нам непрестано. Заступници западних интереса у нашој земљи том питању приступају исто као и њихови ментори - применом двоструких аршина. А онда "инцидентом" проглашавају Устав Србије

НЕЋЕ МОЋИ: Инциденти у Београду

Приватна архива

Срби "стално имају неки 27. март", исправно је приметио председник Хрватске Зоран Милановић и онда, у складу са заслепљеношћу карактеристичном за највећи део хрватског пука, додао "и онда се чуде што су их Немци бомбардовали". Не чуде се Срби томе, врло добро знају да је то због тога што окупаторе никада нису дочекивали цвећем. Проблем је што Милановић и његови не разумеју 27. март и што га никада у својој тисућљетној историји нису имали. Не чуде се Срби ни што су их усташе клале, али се сваки нормални човек мора зачудити какво је то друштво у којем је за изборни успех и на левици потребно позивати се на деду који је учествовао у том покољу, што је Милановић учинио 2016, а испоставило се лажно. Али и то је могуће у држави чија академија наука и уметности од Србије тражи да се одрекне "мита о Јасеновцу".

Милановић је свој бисер о 27. марту и немачком бомбардовању изговорио поводом вести да је српско тужилаштво за ратне злочине подигло прву оптужницу за злочине почињене током хрватске акције "Олуја" против четири официра Хрватске војске, због сумње да су наредили бомбардовање избегличке колоне на Петровачкој цести 7. августа 1995. Тим поводом амерички медиј на српском језику "Њузмакс Адрија" оцењује да Србија "наставља рат из деведесетих правним средствима" и додаје да "док подижемо оптужбе против Хрвата, истовремено са њима преговарамо о гасном повезивању и енергетској сарадњи".

Две ствари су овде врло битне. Прво да ли би водитељ на тој телевизији исто рекао и за Хашки трибунал? Да ли је и то био "наставак рата правним средствима" или неопходна потреба за правдом за жртве и процес суочавања с прошлошћу? Друго, шта је погрешно, тражење правде за жртве, или преговарање о енергетској сарадњи? Није ли и та утопија од Европске уније с нама преговарала о свему и свачему, док је Хашки трибунал тужио и судио комплетном државном и војном врху Србије? Уосталом, не сарађују ли и данас енергетски са Русијом док јој уводе санкције и сатанизују је као некад Србију?

Још бизарније је што Марија Ристић, регионална директорка БИРН-а, "која је годинама пратила суђења за ратне злочине и са колегама радила на утврђивању истине о ратовима у бившој СФРЈ која је тренутно у Берлину", сматра да се овде ради о "политици", а не потреби за правдом. "Имамо процесуирање људи који нису доступни српском правосуђу, значи суђења у одсуству, што сигурно није пример добре праксе и ниједна европска држава нема такав пример", каже особа која "је годинама пратила суђења за ратне злочине". Чек-чек. Зна ли она да се овде ради о подизању оптужнице, а не о суђењу? Још битније, зна ли она да је и тај еталон правде, Хашки трибунал, подизао оптужнице против људи који му нису били доступни, па су по десет-петнаест година гањали оптуженике по региону? Колико им је био доступан Слободан Милошевић 27. маја 1999. године када је против њега подигнута оптужница? Овим се потврђује да се заправо "одређена правила којима се судови воде", како то каже Ристићева, примењују само у односу на то да ли је оптужени Србин или припадник неког другог народа из бивше Југославије.

Ту долазимо и до "инцидента" који се неко вече догодио у Београду, по извештају новинара овог медија који су једва дочекали да се грађанима Србије обрате на албанском језику. "Мirmbrma t dashur shikues", рекао нам је Жељко Вељковић започињући свој извештај о почетку Фестивала "Мирдита, добар дан" и додао "замало да све прође без инцидената", међутим, пре неких пола сата овде је дошла једна госпођа која непрекидно узвикује "Косово је срце Србије". Ето, да у Србији нема америчких медија, никада не бисмо сазнали да је "инцидент" када неко усред српске престонице узвикује да је Косово најважнији и неотуђиви део Србије, што пише и у нашем уставу, а не независна држава, што је записано у скриптима, али и главама неких случајносрпских новинара. "Покушаћемо да се боље разумемо са онима који живе у ономе што госпођа испред назива срцем Србије, дакле с Албанцима", додао је просветљени Вељковић. На страну то што у Уставу пише да је Косово Србија и што то исто сматра не једна госпођа, него мало више од осамдесет одсто грађана ове земље, питање је има ли на том "Косову" и неких Срба и је ли "косовска култура", како организатори овог догађаја називају то што представљају грађанима Београда, само албанска, што би се дало закључити по њиховом програму.

Пре би требало да је инцидент чињеница да се у Београду већ годинама одржава фестивал којим се промовише сецесија јужне српске покрајине и "уметност" произашла из терористичке ОВК. Исто тако, инцидентом би пре требало сматрати да тај фестивал предводи особа која каже да изложбу "Све наше сузе" чине дела фотографа "из Србије, Косова и Северне Македоније". Фиона Јелићи, програмска координаторка Иницијативе младих за људска права, која организује овај фестивал, дакле, сматра да је "Косово" одвојено од Србије, и то сматра усред Београда. Како наводи приштински "Бота сот" (21. јануар 2021), Фиона је једна од 1.000 Албанаца који живе у Београду, упркос "изазовима" с којима се суочава. Биће да је један од тих изазова госпођа која верује да је Косово срце Србије. Што би рекла уредница "Њузмакс Адрије" Јелена Обућина, "shum faleminderit".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (7)

МАТИ СЕ БОРИЛА КАО ЛАВИЦА: Мама Наташе Миљковић у затворској болници, тата у новинама - а она је живела сама са собом