НЕЋЕ МОЋИ: Твитер бомбардовање

Филип Родић

22. 08. 2021. у 09:29

"ЊУЈОРК пост" је један од најстаријих и најтиражнијих америчких дневних листова. Основао га је Александер Хамилтон још давне 1801, а од 1976. је у власништву Руперта Мердока (опет тај Мердок!) и као већина медија у његовом власништву, нагиње десници.

НЕЋЕ МОЋИ: Твитер бомбардовање

Приватна архива

Средином октобра прошле године, у самом финишу америчких председничких избора, тај дневник објавио је на насловној страни ексклузивну причу поткрепљену доказима о томе како је Хантер Бајден, син Џозефов, трговао утицајем свога оца, тада потпредседника у администрацији Барака Обаме, и у замену за 50.000 долара месечно нудио помоћ украјинској енергетској компанији "Бурисма". Нећемо сад улазити у детаље ове врло интересантне афере, јер они нису битни за контекст ове приче. Оно због чега сада подсећамо на њу је чињеница да се "Њујорк пост" тада сударио са два ентитета која су, упркос његовом трајању, моћи и утицају, очито далеко снажнија од њега. Ради се о "Фејсбуку" и "Твитеру" који су, свега неколико сати пошто се прича о Хантеру појавила на интернету, реаговали и "смањили домет" ове приче ("Фејсбук"), односно потпуно спречили "дељење" тог текста ("Твитер") очигледно из страха да би она могла смањити изгледе за успех председничког кандидата дубоке државе.

ОВО је само један пример отворене цензуре којој прибегавају ова два гиганта, а најчувенији је, свакако, срамотно брисање налога Доналда Трампа са "Твитера". Од тада, ове две компаније повукле су читав низ мањих или већих потеза који под плаштом веће демократије и боље информисаности јавности у ствари уводе цензуру. Та цензура, иако је углавном у рукавицама, опет је цензура и опет је потпуно супротна идеалима и стандардима којима тврде да се воде. Пре неколико месеци су, тако, ове две мреже увеле ознаку која стоји испод објава одређених медија у којој се наводи да се ради о медијима под контролом руске, кинеске, иранске, или неке друге државе која се сматра непријатељском.

Да се не ради о неком правичном принципу "разоткривања" медија који би зарад интереса неке државе могли манипулисати информацијама са искључивим циљем да се одбрани јавност, недвосмислено говори чињеница да медији под недвосмисленом државном контролом попут америчких пропагандних сервиса Глас Америке, Радио Слободна Европа, немачког Дојче велеа, или катарске Ал џазире немају такву ознаку.

КОЛИКО су и "Фејсбук" и "Твитер" заиста посвећени објективности и истинољубиви са једне стране, а колико су алергични на било какав државни, или институционални утицај показује и чињеница да у тим компанијама на важним функцијама раде људи до гуше умешани управо у пропагандне активности државних, или парадржавних ентитета. Тако је, на пример, у име "Фејсбука" у причи око Хантера Бајдена и "Њујорк поста" јавност о цензури обавестио њихов службеник Анди Стоун, који је пре доласка у ову компанију радио као "официр за комуникације" у Демократској странци. Још је језивији (у најмању руку) пример који нам долази из "Твитера" где се испоставило да је њихов главни човек за Блиски исток (званична функција "шеф уредништва") Гордон Макмилан истовремено официр у 77. бригади британске војске формираној 2015. године за "несмртоносно" психолошко ратовање "уз употребу друштвених мрежа укључујући "Фејсбук" и "Твитер" у рату у информационој ери" ("Индипендент", 31. јануар 2015). Бригаду, поред осталих, чине "15. група за психолошке операције" и "Група за медијске операције". Паметном довољно.

КАО што је јасно да ужасна кршења људских права Америци не сметају када се спроводе у некој "пријатељској" држави, као што је то, на пример Саудијска Арабија, али су неприхватљиве када се ради о некоме ко се не повинује у потпуности америчкој вољи, тако је и са медијима. И управо због тога су неки од домаћих медија, укључујући и РТС, дошли на "Твитеров" списак непожељних. Не ради се ту о њиховом професионализму, или непрофесионализму, објективности, или необјективности, него о спремности да се задовољи амерички интерес.

ИНТЕРЕСАНТНО је, али не и неочекивано, у најмању руку одушевљење које је ова мера "Твитера" изазвала код "објективних", "професионалних" и "независних" медија који делују код нас. То одушевљење иде дотле да се чак изражава нада да ће "листа бити проширена", пошто је "Твитер" понеког и заборавио. Раде Вељановски нам тако на луксембуршкој Н1 објашњава да је овај потез "Твитера" у ствари образовног карактера да би грађани знали о каквом се медију ради. Не замера, међутим, телевизији на којој наступа што га гледаоцима представља као професора Факултета политичких наука, а не као потпредседника Грађанског демократског форума која се, између осталог, залаже за независно Косово и да ставови које он износи нису можда ставови једног професора, него политичког активисте.

Чисто да се образује јавност, односно што би ЛГБТ итд. активисти рекли, "да се зна".

КАД смо код тога, чудно је и што су се колеге са Н1 ономад силно буниле што им је председник Вучић лепио етикету америчке телевизије, а сада им је лепљење такве етикете другима добродошло. Напад на њих су биле налепнице "добро дошли у Луксембург", али ова етикета некима другима је израз врхунца демократичности и, по њиховом мишљењу, треба је доделити и онима који је још нису добили. Занимљиво је и да се овим поводом уопште није огласило Удружење новинара Србије. Да нешто каже. Чисто онако, реда ради.

Ако су ту када се једном новинару лажно припише страначка припадност, где су када се то учини читавим редакцијама?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)