ФЕЉТОН - УБИСТВА ПРЕД СТАНИЦОМ МИЛИЦИЈЕ: СРБИ су оптуживани да су терористи и "пета колона"

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

09. 05. 2021. у 18:00

САМОВОЉНА хапшења, притвори и полицијска бруталност над Србима били су уобичајена појава у Сарајеву. У априлу 1992. године, замјеник начелника ЦСБ Сарајево, Златко Бећкановић у свом дневнику је оставио сљедећи значајан запис:

ФЕЉТОН - УБИСТВА ПРЕД СТАНИЦОМ МИЛИЦИЈЕ: СРБИ су оптуживани да су терористи и пета колона

Ликвидације српских цивила су биле свакодневне / Фото из извештаја Независне међународне комисије

- Дана 9. 4. 1992. ...нешто мало прије 8.00 у ходнику испред моје канцеларије на другом спрату (гдје су биле смјештене и канцеларије начелника ЦСБ-а и секретара СУП-а Сарајево, клечала су на кољенима четворица људи лицем окренутим према зиду и рукама везаним жицама на леђима. По главама изубијани, окрвављени, раздрте одјеће, с мањим локвама крви око њих... Около њих стајали су мени непознати људи с оружјем у рукама без икаквих униформи или ознака и непрестано мотрили четворицу везаних, повремено вичући и ударајући по њима... Претходног дана по подне некакви наоружани младићи, углавном познати оперативи као криминалци, почели су приводити мушкарце, а по именима углавном српске националности, наводно због тога што су петоколонаши или снајперисти. Сваки од приведених био је исцијепане одјеће, изубијан по глави и тијелу, док неки од њих нису могли ни да стоје на ногама, а већини су руке биле везане. (...) Поподне су уводили у зграду једно такво лице са бијелом, разбијене грудне кости, с окрвављеном кошуљом. Особу су, батинајући кундацима, уз степенице попели на други спрат, а један оперативац ми је рекао да га је привео тешки криминалац Кокора Јасмин. (...) Нисам знао ко је овластио и организовао те људе да приводе, претходно туку, муче та лица или да претресају станове и друге просторије, с могућношћу подметања инкриминисаног материјала, јер су упадали без судског налога и без присуства свједока, тако да су практично владали градом.

ПЕТАК, 10. 4. 1992. (...) као и претходног дана, ходник на другом спрату био је испуњен испребијаним "петоколонашима", о чему на састанку колегија није било ни ријечи... из канцеларије, која је до рата служила референту за издавања путних исправа, сада су се чули повици, пријетње и јецај. На средини просторије стајао је старији човјек, изударан по лицу с лијеве стране, држао је главу мало спуштену. Испред њега на радном столу сједио је милиционар одјевен у маскирну униформу (касније сам сазнао да је пратилац Јусуфа Пушине, тадашњег помоћника министра за унутрашње послове), који је "лакше" шамарао тог старца. Када је маскирани почео са јачим ударцима, нисам то могао да гледам, као ни остали присутни оперативци и изашао сам ван.

Субота, 11. 4. 1992, након 22.00, мушкарац на кољенима пузао је ка столици. Изнад њега је стајао оперативац, који је овог човјека ударао лијевом ногом у бубреге, а потом поново по глави. Старом човјеку је расјечена лобања, окрвављена коса, да му се види бјелина мозга (Бећкановић, 2016, стр. 103-111).

РАДИО ПОЗИВА НА ЛИНЧ СРБА

БИВШИ члан Предсједништва Републике БиХ Ненад Кецмановић описао је антисрпску хистерију у граду: "Након лажних вијести да су Срби убили 300.000 Муслимана, Муслимани су постали опсједнути осветом. Водеће свјетске медијске агенције преносиле су ове лажне вијести широм свијета. Након лажних вијести, сарајевски Радио Хајат спровео је уживо телефонску анкету и питао слушатеље како Муслимани треба да се понашају према Србима након тако страшног злочина. Већина оних који су назвали студио рекли су да би 'требало да убију своје комшије Србе на улицама у којима живе'."

ДОЛАСКОМ рата, Срби који су из различитих разлога одлучили да остану у Сарајеву били су подијељени у три групе: они који су били несклони политици Алије Изетбеговића, али су били насукани на погрешној страни линије фронта; они који су јавно изразили лојалност Републици БиХ; и они који су покушали да остану неутрални. Међутим, постојала је једна ствар која је свима била заједничка. Сви су били "погрешне националности", подложни шовинизму и терору босанских Муслимана. Према мемоарима Манојла Чалије, "Сви ми били смо етнички таоци, под етничким угњетавањем, и наши су животи зависили од Алијиних месара и њихове воље" (Чалија, 2005, стр. 227).

Као и сви остали грађани у граду, Срби су били изложени опасностима због борбених активности у граду, артиљеријског гранатирања и ватре из оружја мањег калибра. Али Срби су колективно оптужени да су "терористи" и "пета колона". Сматрало се да Срби остају у граду као "кртице", како би припремили "Српско освајање Сарајева изнутра", и слали сигнале џепним лампама српским артиљерцима у брдима. То је био алиби за проваљивање у српске куће и станове и вршење пљачки, за произвољна хапшења, премлаћивања и убиства Срба. Тјерани су из својих станова и кућа, отпуштани са посла и прогањани из редова за хљеб и воду (Пејановић, 2002, стр. 138-140).

ТВРДЊУ Мирка Пејановића поткрепљује изјава судије поротника Марка Микервића који је учествовао у многим суђењима у Сарајеву: "Што се тиче суђења, пошто сам на њима учествовао као судија поротник, примијетио сам да су Србима измишљана кривична дјела, као што су слање разних сигнала. Докази о посједовању оружја били су фингирани јер су позивани војни полицајци да свједоче против оптужених. То су били управо они војни полицајци који су оружје подметнули у њихове домове и учествовали у претресима и хапшењима оптужених.

Суђења Србима за исте злочине била су много строжа од суђења Муслиманима и често су оптуживани за злочине које уопште нису починили. Почињене су разне махинације и кршења закона, а све у циљу што строжег осуђивања Срба. Било је лажних оптужби на основу којих су Срби осуђени. На примјер, Ждрале Горан је био оптужен за касапљење и убијање Муслимана у Ахатовићима, што није доказано, али је ипак осуђен на три године затвора.

СДА ЕКСТРЕМИСТИ су почели да сакупљају Србе без икаквих критерија и одводе их у локалне затворе. Десетак ненаоружаних Срба убијено је из ватреног оружја испред полицијских станица првог дана рата, што је било масовно убиство с предумишљајем које није довело до хапшења. Наизглед насумично насиље убило је још десетине Срба, како је прољеће прелазило у љето. Многа убиства су била хладнокрвна и била су намијењена застрашивању Срба ван града. У типичном случају, Душана Ђукића су његове комшије Муслимани изболи ножем у мају 1992. године; његову жену су комшије којима је вјеровала и вољела их звале "четничком кучком" док је њен муж лежао на самрти. Она и остали Срби из комшилука разумно су напустили град прије него што су и они убијени (Schindler, 2007, стр. 104).

Истакнути српски спортиста и члан југословенске гимнастичке репрезентације Манојло Чалија (1995. описао је ситуацију у којој су се сарајевски Срби изненада нашли: "Страдалништво грађана Срба у Сарајеву не може се мјерити ни са једним другим страдалништвом минулог рата. О њему се најмање зна. Ова патња је најмање позната. Нико се није бринуо о патњама Срба (...) Оно се прикривало. И данас се заташкава. Свијет је Сарајево прихватио и запамтио као град страдалништва Муслимана. Зато је, још увијек, тешко прихватљива једина истина да су у њему највише страдали Срби."

СУТРА: ПУЦАЛИ НА ЉУДЕ ДОК СУ РУЧАЛИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)