ФЕЉТОН - СРБИ У ДВОСТРУКОМ ПРСТЕНУ: У главном граду Босне и Херцеговине формиране су одбрамбене линије око националних територија

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

24. 04. 2021. у 18:00

НАКОН што су посљедње јединице ЈНА напустиле Босну и Херцеговину, Скупштина Републике Српске усвојила је одлуку о стварању Војске Републике Српске (ВРС). Као дио ВРС-а, Сарајевско-романијски корпус створен је 19. маја 1992. године на основу коришћења преосталих елемената Четвртог корпуса ЈНА.

ФЕЉТОН - СРБИ У ДВОСТРУКОМ ПРСТЕНУ: У главном граду Босне и Херцеговине формиране су одбрамбене линије око националних територија

Лорд Педи Ешдаун / Фото Н. Фифић

Завршни извјештај Комисије стручњака Уједињених нација процијенио је да су у артиљеријском посједу Сарајевско-романијског корпуса између 600 и 1.100 комада теренске артиљерије и минобацача. Ова процјена је грубо преувеличана. Према изворима ЦИА, Корпус је садржао до 80 тенкова, 70 артиљеријских оруђа и 120 минобацача (ЦИА, 2002, стр. 153).

ЗАКЉУЧНИ извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године процјенио је према студији ЦИА "Балканска бојишта", снага Корпуса износила је 15.000 официра и војника (ЦИА, 2002, стр. 153). Његове бригаде држале су линију фронта 55 километара унутрашњег прстена окружења и 220 километара спољашњег прстена.

Лорд Педи Ешдаун је у свом извјештају о посјети Палама у августу 1992. године забиљежио: "Мишљење посматрача Унпрофора било је да је ситуација у пат-позицији, при чему се одржава равнотежа између већег броја пјешадијских снага на муслиманској страни и веће тежине ватрене моћи и тешког оружја на српској страни."

ШЕФ угледне невладине организације "Демократска иницијатива сарајевских Срба" Душан Шеховац, објаснио је Комисији: "Доминантна нарација у свијету је да су Срби дошли негдје у Сарајево и опколили Сарајево, да су то били неки дивљаци из села, који су однекуд дошли и заузели брда око Сарајева. Анализа показује да само 625 од 15.000 српских ратних жртава није имало пребивалиште у Сарајеву. То значи да су они били грађани Сарајева, који су формирали одбрамбене линије на ивицама своје етничке територије. Није тачно да су опколили Сарајево, али истина је да су формирали одбрамбене линије око сопствених националних територија.

Секундарни циљ Сарајевско-романијског корпуса био је спријечити пробој АР БиХ из Сарајева на исток, преко Трнова у долину Дрине, и на сјевер из правца Зенице.

ХРВАТСКА АРТИЉЕРИЈА НА МИЉАЦКИ

АРМИЈА БиХ је из Хрватске довезла и тешка артиљеријска оруђа. Лорд Педи Ешдаун је током посјете Палама 2. августа 1992. године забиљежио: "По први пут је против Срба кориштено неко тешко наоружање, углавном топови 120 мм и 155 мм, и више ракета. Сматра се да су их на линију фронта донијели Хрвати који су се сада борили заједно с Муслиманима у Босни."

ТРЕЋИ циљ био је спасти што већи број Срба који су остали у граду под контролом Армије БиХ. Званичник ВРС-а Благоје Ковачевић изјавио је: "Главни циљ СРК-а био је сљедећи: да не дозволи муслиманским снагама да се пробију из Сарајева и да им се не дозволи да се ангажују на другим ратиштима. То је био приоритет. Други циљ је био заштитити српске држављане на подручју Сарајева и околине. Трећи циљ је био да се спаси што већи број грађана који су боравили у граду под контролом Муслимана. Пробој првог корпуса Армије БиХ из Сарајева под контролом муслиманских власти имао би огроман утицај на свим осталим фронтовима и на ток рата у БиХ, а не само на Сарајево и околину. Ситуација на ратиштима драстично би се промијенила на штету ВРС. У ствари, око Сарајева су постојала два прстена. Један је био унутрашњи прстен који је држао Сарајевско-романијски корпус ВРС, а окренут је Првом корпусу АРБиХ у градским општинама Стари Град, Центар и дијеловима општина Нови Град и Ново Сарајево. Други, спољни прстен, држали су 2, 3. и 4. корпус АРБиХ. Ови корпуси вршили су непрестани притисак на Сарајевско-романијски корпус ВРС са леђне стране."

НЕНАД Кецмановић, бивши члан Предсједништва БиХ је Комисији изјавио: "Два прстена затворила су сарајевску депресију. Спољни прстен су држали Срби који су живјели у селима и приградским насељима у близини града. Интерни прстен су држали Муслимани, који су били већина у градским општинама. Срби су имали стратешке предности у одбрани својих територија и нису покушавали да освоје центар града, док су Муслимани покушавали да се пробију, без икаквог успјеха."

Блокада Сарајева произашла је из војне потребе за изолацијом Првог корпуса АРБиХ. Документи ВРС говоре да је Главни штаб ВРС очекивао да ће Први корпус АРБиХ избити из окружења, заузети читаво Подриње и пресјећи Посавски коридор.

ПРОЦЈЕЊУЈУЋИ значај сарајевског фронта, Радован Караџић је рекао: "Ако би била пробијена сарајевска линија фронта, они (Муслимани) би дошли до Дрине и пресјекли посавски коридор, Република Српска Крајина би се срушила, а Изетбеговић никада не би ушао у преговоре (Ковић, 2015, стр. 83)."

У почетку су се Сарајевско-романијском корпусу ВРС супротставиле формације јединица које су ушле у Армију БиХ слабо организоване Територијалне одбране, "Зелених беретки" и "Патриотске лиге". Предсједник Алија Изетбеговић је 18. августа 1992. године потписао одлуку о формирању Првог корпуса Армије БиХ (Сарајево) (Радиновић, 2004, стр. 17). Први корпус Армије БиХ подигнут је и формиран до 1. септембра 1992. године. Структура Првог корпуса обухватала је пет моторизованих бригада, три брдске бригаде, једну механизовану бригаду, једну артиљеријску бригаду, командну бригаду, бригаду ХВО-а и независну специјалну јединицу "Делта" (Каравелић&Рујанац, 2009, стр. 191-193).

ПРВИ корпус Армије БиХ, који је попуњаван из етнички мјешовитих урбаних подручја земље, имао је снагу од 27.000 војника и официра: 92% Муслимана, 2,6% Срба, 3,7% Хрвата, и 1,7% осталих. До 1995. године, проценат Муслимана порастао је на 95%,а проценат Срба пао на 0,5%, док је проценат Хрвата порастао на 4,7% (Ајнаџић 2002, стр. 123).

Крајем 1992. године, кадровска снага Првог сарајевског корпуса порасла је на 60.442 мушкараца и жена (Каравелић, 2011, стр. 94). Корпус је имао импресивну палету наоружања, укључујући полуаутоматске пушке 7,62 мм (рађене у Крагујевцу "Црвена застава"), аутоматске пушке 7,62 мм, лагане митраљезе 7,62 мм, 7,9 мм, полуаутоматске снајперске пушке, 7,62 митраљези М-84, разне врсте пиштоља и бомби, ракетни бацачи од 64 мм и 90 мм, све врсте минобацача (60 мм, 82 мм, 120 мм), 76 мм, топове ЗИС, 100 мм противтенковски Т-12 топове и Б-1 бестрзајне топове.

ПРВИ сарајевски корпус Армије БиХ имао је, поред великог броја оружја малог калибра, и бројне минобацаче, теренска артиљеријска оруђа и тенкове. Читав низ система наоружања евакуисаног из Артиљеријске школе ЈНА у Задру у Хрватској био је смјештен у касарни Маршал Тито, а заплијењен је од стране ТО АРБиХ након што је ЈНА евакуисала касарну.

Завршни извештај Комисије експерата УН не спомиње било какву артиљеријску имовину Првог корпуса Армије БиХ, што ствара утисак да јединице Армије БиХ у Сарајеву једноставно нису имале никакву артиљерију. Међутим, према студији војних официра Републике БиХ, Артиљеријски батаљон Првог корпуса био је опремљен са до 30 артиљеријских оруђа и минобацача: два топа 100 мм, три топа ЗИС 76 мм, два топа Б-1 од 76 мм, три хаубице 120 мм Д-30, једна хаубица "нора" 152 мм и 18 минобацача 82 мм (Чекић 2017, стр. 84). Према студији ЦИА, "Балканска ратишта", оклопна јединица Корпуса имала је 10 исправних тенкова (ЦИА, 2002, стр. 408).

СУТРА: САРАЈЕВО У РАТУ НИЈЕ ГЛАДОВАЛО

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)