ФЕЉТОН - ПЛАТАН СВЕДОК БОЕМСКОГ ЖИВОТА: Београд се немарно понашао према чубурским кафанама

Радослав Лале Вујадиновић

30. 03. 2021. у 18:00

МИ СРБИ кафану називамо још и највећом школом живота, да не кажем универзитетом, а и да кажем, не бих погрешио.

ФЕЉТОН - ПЛАТАН СВЕДОК БОЕМСКОГ ЖИВОТА: Београд се немарно понашао према чубурским кафанама

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Јер, Срби се могу похвалити да је Београд први добио кафану у Европи, још 1522. године. Истине ради, захваљујући Турцима, и због тога смо Турцима велики дужници... Турци су на Дорћолу отворили прву кафану, у којој су гости могли да наруче само кафу, јер се пиће није точило. Срби су одмах схватили да им је кафана друга кућа.

Поређења ради, Лондон је добио прву кафану тек 1652, значи 132 године после Београда, а Беч је прву кафану угледао много касније, 1694, дакле, 152 године после Београда.

Као што је данас тешко побројати све чубурске кафане, још је теже набројати све славне људе, научнике, професоре, глумце и певаче, интелектуалце, боеме, који су били њихови стални гости. Док није срушена кафана "Кикевац", која је била чубурски центар боемије, никада се није говорило: "Идем на Чубуру", већ: "Идем на Кикевац".

Процват Чубуре се нарочито огледао у убрзаном отварању кафана. Од 1900. године Чубурци су били поносни на све своје кафане: "Трандафиловић", "Савиначка касина", "Топлица", "Орач", "Задруга", "Соколац", "Млава", "Табор", "Кикевац", "Каленић"...

ЈЕДНА од најстаријих кафана на Чубури помиње се 1888. године. Од дана постанка била је позната као "циганска кафана", а звала се "Чубура". У то време убрзо су почеле да ничу познате и бројне чубурске кафане. Све су се налазиле у истој улици, у низу: кафана "Чубура" била је у броју 1, кафана "Куманово" у броју 2, кафана "Струга" у броју 3, кафана "Врањанац" у броју 7, кафана "Душанова круна" у броју 9, кафана "Српска краљевина" у броју 12. Тако је почео да се ствара "ривалитет" за кафански примат између Чубуре и Скадарлије, јер Скадарлија је одувек важила за престижан боемски кутак у срцу Београда.

Београд се немарно понашао према чубурским кафанама. Са лица Чубуре преселиле су се у заборав некада славне култне кафане, које су красиле не само Чубуру већ и наш стари Београд. Неко ко у њему није био последњих двадесетак година, данас би га познао само по његовом природном положају на две велике реке. Тим поводом један стари Београђанин забележио је: "Данас је то грабежљив град без психичке целине."

ЗА РАЗЛИКУ од Чубуре, постоји Скадарлија, која је сачувала свој првобитни изглед, скупа с турском калдрмом из 19. века. Она траје и данас, дуже од века. Ово је једина боемска четврт српске престонице. Скадарлија је препуна познатих кафана, од којих су "Три шешира" и "Има дана" најстарије и на најбољем гласу по добром вину и сјајним српским специјалитетима. Њихове зидове красе слике познатих српских сликара, на којима су ликови највећих боема који су некада у њима седели: Чича Илије Станојевића, Раше Плаовића, песника Ђуре Јакшића, чија је кућа у непосредној близини ових кафана претворена у мали културни центар, Раке Драинца, Тина Ујевића, Густава Крклеца, Десанке Максимовић.

Многи су и данас убеђени да у скадарлијским кафанама још царују духови бројних српских великана из света уметности. На њих нас сваке вечери подсећају глумци, причајући бројне истините и измишљене легенде и анегдоте о њима. За знамените госте били су резервисани конобарски доајени, међу којима је Таса из "Има дана" важио за најбољег шефа сале у Београду, ако не рачунамо "госпара" Иву, цавтатског Београђанина у "Клубу књижевника", и његовог конобара-доајена Буду Благојевића, који је још за живота постао београдска кафеџијска легенда.

Аљехин на Чубури

МАЛО је познато да је у то време у Београду гостовао светски првак у шаху Александар Аљехин. Он је прихватио позив Чубураца да одигра симултанку у кући Анта Грубишића, у Улици војводе Драгомира број 12. Те вечери, на молбу шахиста, приказао је неке своје чувене партије, које су сви са великим уживањем посматрали. Одиграо је симултанку на десет табли. Ремизирао је само једну, са Жарком Ступаром, који се годинама после тог ремија са прваком света Аљехином правио важан због тога.

КАФАНА "Трандафиловић" је вољени део српске културе. Ово је једна од најстаријих и најзнаменитијих кафана. У току свог постојања више пута је реновирана. Браћа Милан и Никола Трандафиловић су 1900. године дошли из Скопља у Београд, у намери да уче кафански занат. Заједно су закупили велику кафану "Код сложне браће", на углу Његошеве и Цветног трга, где су успешно пословали. Када су се разортачили, Милан је од неког жандармеријског поднаредника на углу Макензијеве и Мутапове купио стару ниску кућу, коју је срушио и на њеном месту сазидао једноспратну, са улазом у броју 43 Мутапове улице. У башти је постојао велики платан који је засадио претходни власник, а који постоји и данас.

"Трандафиловић" је постао за оно време модеран ресторан, с богатим ентеријером, украшен српским фолклорним мотивима. Био је познат по првокласној храни, пићу и музици, у њемусу певали најбољи српски певачи Анђелија Милић, Даница Обренић, Зорка Буташ, Ружица Протић, чувени тенор Вуле Јефтић, и свирао ништа мање чувени виолиниста Властимир Павловић Царевац.

Гости за удобним столовима у "Транду" одувек су припадали "бољем свету". Чинили су их интелектуална друштва песника, књижевника, лекара, архитеката, научника, глумаца, адвоката и обавезних шаховских боема са Чубуре. Власник Милан Трандафиловић био је заљубљеник у шах и у својој кафани окупљао је најбоље шахисте Београда. Њих су предводили шаховски велемајстори: Чубурац Петар Трифуновић из Мачванске улице, дебељушкасти Банаћанин Бора Костић, интернационални мајстори Савица Вуковић, Озрен Недељковић и мајстори Василије Томовић, Сава Вуковић и Жарко Ступар. Мечеви су играни углавном у преподневним часовима. Они би започињали своје партије док је кафана још била полупразна, али препуна љубитеља шаха и "кибицера" за све њих најлепше игре на свету, у којој нема насиља, већ само лепоте и ферплеја.

МЕЂУ гостима које не смемо да заборавимо био је и акробата Алексић, који је постао познат у европским и светским оквирима као први човек који је прелетео канал Ламанш висећи испод авиона на конопцу за који се држао зубима. Снимио је два филма - "Невиност без заштите", великог режисера Макавејева, и "Десант на Дрвар" Фадила Хаџића.

Када је култна кафана променила намену, на њеном месту никла је парфимерија, па је мој школски друг Зоран Ђуверовић заједљиво коментарисао:

"Сад имамо парфимерију, срећом није кафилерија!"

Он је постао познат као "борац за опстанак платана". Заиста, стари платан је опстао у башти највећим делом захваљујући њему. Успео је чак и да се на њега постави спомен-плоча, и то на српском и на енглеском.

Гле ироније! Плоча постоји у спомен-платану, а за саму институцију каква је била кафана "Трандафиловић" ни спомен-плоче, ни речи, ни обележја! Брука за све нас.

СУТРА: МУЗИЧКИ ЦАР ОТВАРА КАФАНУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)