БОРБЕНИ ВОЈВОДА ЖИВОЈИН: Улазак Бугара у Качаник зауставио је Мишићеву офанзиву

Милош Ковић

09. 03. 2021. у 18:00

КЛОД и Алис Аскју, брачни пар познат у Британији и САД по веома читаним романима, у Србији су боравили као новинари "Дејли експреса" и добровољци у једној од британских медицинских мисија.

БОРБЕНИ ВОЈВОДА ЖИВОЈИН: Улазак Бугара у Качаник зауставио је Мишићеву офанзиву

Фото Архив Београда

У књизи "Опустошена земља" (1916), објављеној по преласку Албаније, мало пре него што ће заједно пронаћи смрт у Плавој гробници, описали су свој ратни пут са српском војском. Док су боравили у Пироту Клод и Алис још су веровали да је долазак савезника из Солуна био само питање дана. Шалили су се на рачун власнице куће у којој су становали, која се "мудра у свом незнању", плашила бугарског насиља над цивилима. Веровали су да су се савезници већ увелико пробијали ка Нишу, па су се чудили вестима у грчким новинама, по којима су солунске кафане биле препуне британских и француских војника.

Отрежњење је потрајало "једва нешто више од недељу дана" од тренутка напада на Србију. Клод и Алис Аскју оставили су упечатљив опис проласка непобеђене Друге армије, у повлачењу, кроз Пирот:

"АРМИЈА се спуштала са брда, напуштајући положај који је тако храбро држала и који је могла држати да није било претње са севера која је претила да је одсече - пролазила је кроз град. Поредак је био савршен, дисциплина такође, врло мало буке - само непрестано трупкање хиљада ногу. Чак је и коњица, у бескрајној поворци полако пролазила суморним улицама, под ћутљивим погледима оно неколико цивила који су остали - оних који су им тако гласно клицали када су прошли тим путем, поносни и самоуверени, пре мало више од три недеље. "

Клод и Алис Аскју стигли су у Пирот у резервисаном купеу прве класе; напустили су га последњим возом који је успео да се пробије до Ниша, покисли и гладни, у вагону за угаљ, препуном избеглица које су се гушиле због недостатка ваздуха.

У ПОЛУНАПУШТЕНОМ Нишу, још украшеном савезничким заставама, један "веома стар господин", који је у рату већ био изгубио синове, рекао им је "са мирном резигнацијом":

"Не знам зашто нас је ваша велика земља изневерила, али мора да постоји неки разлог - неки јак разлог - који ћемо разумети касније".

Албанци помажу Бугарима

ДРУГА бугарска армија заузела је Качаничку клисуру уз помоћ локалних Албанаца. Под заштитом кише и магле, они су 26. октобра планинским стазама провели око 150 бугарских војника иза леђа српских бранилаца, при чему је дошло и до побуне дела албанских села. Брегалничка дивизија убрзано је одступала, док је кроз клисуру пролазио остатак бугарских трупа. Падом Качаника у руке Бугара пресечена је најважнија веза Срба са Македонијом и Савезницима и отворен још један пут за продор непријатеља на Косово.

Сер Ралф Пеџет, главни комесар за британске мисије у Србији, јурио је тих дана својим колима кроз земљу у покушају да сакупи и збрине све њихове чланове. После пада Врања и Скопља, када је постало јасно да ће повлачење водити ка беспућима Црне Горе и Албаније, Пеџет није могао да им обећа ни основну безбедност ни редовно снабдевање. Осим тога, српска Врховна команда није могла да им обезбеди превозна средства којима би пребацили пацијенте и медицински материјал. Уместо тога, наређено је да се тежи пацијенти оставе у болницама. Већина британских мисија је, међутим, остала са пацијентима и пала у заробљеништво. Тако су одлучиле управнице највећих британских болница на територији Србије, докторка Елзи Инглис, која се налазила у Крагујевцу, потом у Крушевцу, и Пеџетова супруга леди Лејла Пеџет у Скопљу. Ралф Пеџет ју је посетио у напуштеном, небрањеном, полупустом Скопљу, дан пре уласка Бугара у град.

НЕКОЛИКО већих група Британки ће ипак кренути у повлачење. Поред осталих, водиле су их управнице крагујевачких и младеновачких болница Српског потпорног фонда, госпођа Мејбел Синклер Стобарт и докторка Беатрис Мек Грегор. Немци су госпођу Стобарт, неколико месеци раније, у Белгији, иако је била хуманитарни радник под заштитом Црвеног крста, већ били осудили на смрт као британског шпијуна.

Све чланице мисија знале су за ризике које је доносило аустро-немачко и бугарско заробљеништво. Докторка Каролина Метјуз, која је, о свом трошку, стигла у Србију и прикључила се Болницама шкотских жена, одлучила је да остане са својим пацијентима у Ужицу. Била је огорчена када је видела да су, после наређења да тежи болесници и рањеници буду остављени због непостојања превоза, жене српских официра у возове и кола товариле намештај и скупоцене кућне предмете. У својим сећањима оставила је занимљив опис заробљеништва и искушења кроз која је прошла у рукама аустроугарских власти. Поред осталог, успела је да избегне стрељање због сумњичења да је британски шпијун. Заробљене чланице британских мисија у Србији биће, у току 1916, после вишемесечних интернација, ослобођене и враћене у своју земљу.

У Нишу је по савету кнеза Трубецког, остала руска московска Александријска болница. Скоро сви чланови руских и француских медицинских мисија кренули су, међутим, у повлачење са српском војском.

ПРЕСЕЦАЊЕ долина Јужне Мораве и Вардара код Врања и Скопља означило је почетак краја одбране Краљевине Србије. Да би са савезницима усагласио појединости окончања операција, начелник немачког генералштаба, генерал Ерик фон Фалкенхајн, стигао је 23. октобра у Тешен, на сусрет са генералом Францом Ксавером Јозефом Конрадом фон Хецендорфом; сутрадан, 24. октобра у Темишвару, срео се са фелдмаршалом Августом фон Макензеном.

Фалкенхајн је желео да се борбе у Србији што пре окончају. У директиви издатој после тог састанка, Макензен је наредио обухватан продор своје Групе армија и присиљавање главнине српских снага на одлучујућу битку код Крагујевца. У исто време, да би се спречило пробијање Срба ка југу, наредио је брз покрет бугарске Прве армије ка немачкој Једанаестој армији и бугарске Друге армије у дубину Македоније и Старе Србије. Аустроугарска 62. дивизија требало је да од Вишеграда избије на Западну Мораву. На тај начин, обруч око Срба био би коначно затворен.

ВОЈВОДА Радомир Путник није могао да предвиди потезе савезника, али је, као у партији шаха, наслућивао намере противника. Он ће избегавати одлучујућу битку и настављати повлачење Прве армије, Трупе одбране Београда и Треће армије ка југу. Од Сараја је 24. октобра поново затражио да се пробије ка Скопљу и отвори пут ка Солуну. Добио је, међутим, одговор да би српска војска требало да напусти северну Србију и да се потпуно посвети пробоју ка југу.

Војвода Путник није хтео да спречава борбеног војводу Живојина Мишића да учини оно чега се Макензен прибојавао. Бочним нападом на непријатеља у наступању Дринска дивизија другог позива у саставу Мишићеве Прве армије 26. октобра повратила је Тополу. Пад Качаника је, међутим, зауставио Мишићеву офанзиву. Он је узалуд, у наредна два дана, тражио дозволу да крене у противудар правцем Чумић - Наталинци. Путник је од Мишића захтевао да се врати свом задатку, заштити правца према Краљеву и да своју Дунавску дивизију другог позива хитно упути на Косово.

СУТРА: Противудар код Лесковца

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)