АСОВИ СТАРОГ КРАЉА ПЕТРА: Како су српске тобџије биле јаче од три непријатељска пука

Арчибалд Рајс

11. 01. 2021. у 18:00

АСОВИ СТАРОГ КРАЉА ПЕТРА: Како су српске тобџије биле јаче од три непријатељска пука

Фото архива

ПУТЕМ Ваљево-Лајковац-Уб-Трстеница стигли смо у Обреновац. Аустро-Мађари су хтели да пређу преко Саве, без успеха уосталом, и бомбардовали су варошицу, али штета није велика.

Неколико пробушених зидова и неколико огреботина од шрапнела. Једино црква и неколико околних кућа прилично су страдале! Црквени звоник могао би бити осматрачница и зато су војници Франца Јосифа хтели да га разруше. Али његове тобџије нису "асови" као тобџије старог краља Петра. Они су га промашали и порушили зидове мирних суседних кућа. У Обреновцу има коњице из независне бригаде и артиљерије првог и другог позива. Коњички мајор Ђорђевић, човек врло образован и диван, који је погинуо касније на пољу части, дочекао ме је.

Поред све близине непријатеља, обреновачки становници нису напуштали своју драгу варошицу и код једног од њих спремљен је за мене готово раскошни ручак. Ту, и у много других прилика за време Великог рата, упознао сам лепу старинску гостољубивост српског народа коју је, чак у најтежим околностима, строго одржавао. Авај, данас у овој ружној послератној епохи у којој живимо, она је нашла уточишта на селу, напустивши велике вароши које су постале егоистичне и фриволне.

ПОШТО смо се поткрепили, идемо да обиђемо положаје. Ту је најпре Шумарица, артиљеријски положај. Четири стара Дебанжова топа који пале само један метак у минути и који одскачу уназад као коза сваки пут кад пуцају, брижљиво су заклоњени иза правих зидова од земље. Ипак артиљерци су посвршавали леп посао са својим старомодним топовима. Они су спречили три непријатељска пука да пређу преко Саве. Војници су направили колибе од грудава земље које су напола под земљом. Они су весели и добро се хране у својим рупама.

На неколико стотина метара налази се обала Саве. У пољима кукуруза који још није обран, пешадија је ископала дуге змијолике ровове. С друге стране реке, једва на 500 метара, Швабе су се укопале исто тако. Треба се крити у кукурузу, не говорити гласно и, кад падне мрак, не припаљивати цигарету, ако човек не жели да буде одмах нишан пушкама Његовог апостолског величанства. С времена на време са обеју страна се опали по неки метак. Мислили су да нешто виде и пуцањ има да обавести непријатеља да се не спава, а у исто време и да каже друговима како треба бити на опрезу.

ПАЛА је ноћ, враћамо се у Обреновац где нас чека обилата вечера код нашег одличног домаћина и угледног човека господина Мишића. Човек би помислио да је у Француској или код нас у Швајцарској, јер цео свет говори француски и по зидовима висе лепе фотографије Лозане и Женеве. Резервни поручник Јовановић, данас високи чиновник у министарству финансија, свира нам на клавиру до касно у ноћ булеварске песмице и српске мелодије.

Поред добрих кревета - човек није често налазио такве за време рата - устајемо рано и крећемо за Забреж на обали реке. Ту су непријатељи хтели да пређу, водећи са собом пет батерија. Железничка станица и царинарница напола су разрушене од пројектила који су их погодили. Свуда ровови и трагови канонаде и пушчане паљбе показују огорченост борбе.

Аустријски ровови су с друге стране воде и они су пуни војника. Не треба се показивати, јер Швабе пуцају на све, били то војници, жене или пси. Војници су направили целу мрежу ходника где човек може пролазити само погнут, истина, и доћи до ровова или зграда које, са својим избушеним зидовима, чине одличне осматрачнице. Заиста, одатле поглед захвата ровове с друге стране и, често, виде се плаве капе.

ОД ЗАБРЕЖА пут нас води у Скелу. Скела је један од јаких положаја. Овде су, пошавши од овог села, српске трупе прешле Саву и држале девет дана пристојан део мађарског земљишта. Исто тако, у Скелу трупе су се повукле, јер српска војска није била довољно многобројна да себи дозволи раскош да може да пређе границе своје сопствене земље.

Јадно село Скела! Узастопна бомбардовања порушила су или веома оштетила све куће из којих је, уосталом, евакуисано становништво. Тако је 1. августа пало на село и непосредну његову околину преко 2.000 граната. Сада је затишје. Изгледа да, преко, у Купинову, нема више много света. Има, по аустро-мађарском обичају, осматрачница на сеоском звонику, али наши не воле да пуцају на цркве. У Скели се свет слободно креће, поред све непријатељске осматрачнице, и војници пецају рибу да им прође време.

У Звечку се налази штаб независне коњичке дивизије. Да човек тамо стигне, треба ићи Савом неких од пет до шест километара, сасвим под оком непријатеља. Они не пуцају и ми се искрцавамо код пуковника Антића и његовог помоћника, потпуковника Маринковића. Ту не остајемо дуго, јер још треба стићи до Дебрца, где логорује главнина бригаде с њеним командантом, пуковником Бабићем који нам долази у сусрет. Дебрц је мало село, сасвим налик на остала мачванска села. Његови становници нису напустили своје куће, поред све близине непријатеља, и кад не би било војника с њиховим коњима, човек би могао веровати да живи усред мира. Наравно, деца су радознала и хоће да све виде. Она живе у великом пријатељству са коњаницима који их пуштају да се пењу на њихове коње, док их чисте.

ЛОГОР ЦРВЕНА МЕХАНА

ОТПРИЛИКЕ на седам километара од Дебрца налази се Црвена механа, логор пешадије трећег позива. Стари војници носе сељачко одело, бајонет и пушку која је често руског порекла.

Старешине не носе никакву видну значку, али њихови другови познају их и слушају их и ако не виде њихове звездице.

Официри су такође стари и њихове униформе су биле већ ношене у другим ратовима. Официри и војници чине једно. То су пријатељи, сви синови земље, али најтврђе пријатељство не искључује строгу дисциплину, која је усвојена од свег срца, јер ови старци знају из искуства да, једино, ова дисциплина дозвољава да се извојују велике победе. Цео овај свет живи у колибама, направљеним од кукурузовине, почупане у пољима, и од грања. То није толико удобно као соба једног модерног "Гранд хотела", али овако војник може да простре своје ћебе на сувој земљи и да се завије, не бојећи се много оних капи воде које цуре са стропа. Уосталом, храна је добра и више него довољна: 1 килограм хлеба, 400 грама меса, супа са пасуљом дневно. Не знам зашто, али за време целог рата ови логори старих трећепозиваца увек су ме привлачили. Било је нечега сређеног, неког спокојног поверења у овој средини, која је често умиривала живце младих људи кадгод и сувише узрујаних од пренагљене акције и младалачког жара.

Најпространија кућа резервисана је за пуковника Бабића и за официрску "менажу". Ја станујем код попа који ми је спремио кревет у својој најбољој соби. За вечером, сви официри су на окупу. Морал је одличан, и конверзација жива. Остајемо дуго за столом и, док се ја затим повлачим да легнем у удобни попов кревет, дотле неколико официра остаје да игра карата до касно у ноћ.

СУТРА: Аустроугарска зверства у Шапцу

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)