ГАЖЕЊЕ ПРАВА СРПСКОГ НАРОДА: Ћосић износи тешке оптужбе на рачун владавине младих каријериста и безначајних људи жудних власти и богатства

Миливоје Павловић

16. 10. 2020. у 19:49

ГАЖЕЊЕ ПРАВА СРПСКОГ НАРОДА: Ћосић износи тешке оптужбе на рачун владавине младих каријериста и безначајних људи жудних власти и богатства

Добрица са унуком Миленом и унуком Николом / Фото Из књиге "Писма са двоструким дном"

КЊИГА У туђем веку је последње за живота објављено дело Добрице Ћосића. Она садржи дневничке записе од почетка 2000. до средине марта 2003. Почетак новог века и новог миленијума Ћосић је по много чему сматрао туђим што се, осим у наслову, види и из психолошке нелагодности да у почетним записима стави бројку са три нуле.

Тако, први запис с почетка новог доба има темпоралну ознаку 4. јануар 1999+1, што траје током читавих дванаест месеци. Нуле се појављују тек на 121. страни, изнад белешке под датумом 1. јануар 2001. године. Ћосићево расположење види се из прве реченице тог записа:

"У мени безнађе, мрзовоља према новој цивилизацији која настаје". Ново "српско време", како напомиње, он не може сматрати и својим добом. "Ја сам човек двадесетог века, а мој век је минуо."

ОВА књига је део можда најимпозантнијег дневничког опуса у историји српске књижевности; Ћосић води дневник више од шест деценија! У тим записима регистровани су и коментарисани преломни, а често и најкритичнији тренуци новије српске политичке историје. У најдиректнијем виду, то се односи и на период омеђен споменутим датумима. У дневничке записе објављене у књизи У туђем веку унета је прва озбиљнија и методолошки утемељена критика постоктобарске парадигме. Иако је ценио Ђинђићев динамизам, интелигенцију, храброст и енергију коју уноси у обављање јавних послова, Ћосић у овом дневнику, не без горчине, износи тешке оптужбе на рачун "владавине младих каријериста и безначајних људи жудних власти и богатства". Ђинђић је - пише Ћосић 31. маја 2001. -"у свом недомишљеном прагматизму пао у беспринципијелност дајући војвођанским аутономашима Чанку и мафији власт у Војводини". Око себе је, у кабинету, окупио "људе сумњиве прошлости". Нова власт показује неспособност на многим друштвеним подручјима, петооктобарска лажна револуција "кадровски је обогаљила Србију претварајући је у мултипартијску, али партитократску државу" (запис од истог датума). Оштар према себи и према другима, Ћосић веома критички пише о Ђинђићевом тиму "младих лавова" у власти, најоштрије ипак о Млађану Динкићу. "Читавом државом, установама и привредом завладали су људи неспособнији од оних који су смењени".

За Ђинђићево "реформисање Србије" (наводници су Ћосићеви) писац дневника каже да га због изразите подршке Немачке подсећа на Стојадиновићево! Замера српском премијеру што се не ослања на домаћу науку већ на иностране "експерте". Пише Ћосић: "Криминализован Милошевићев режим, "патриотски" покривен санкцијама и блокадом, Ђинђић је оголио и прекрио транзицијским реформисањем и ослањањем на младе коруптивне лавове". С посебном мучнином Ћосић региструје и коментарише недостојанствено понашање дела српске интелигенције, "њено ропско улизивање и додворавање српским непријатељима, њен рајински дух". У наставку бележи:

БОЛЕСТ ЛЕВОГ ОКА

ТОМ "У туђем веку" почиње записом од 1. јануара 2004. године, кад је, уместо на дочек Нове године, Ћосић морао на болничко лечење на ВМА. Признаје да је његов најдубљи страх ипак долазио од болесног левог ока, на које није видео још од седме године живота. Читавог века читао је и гледао на једно, десно око. Присећа се пријатељске опаске Б. Михајловића Михиза: "Срећа је за српску књижевност што Добрица види само на једно око. Да види на оба ока, шта би он књига нарољао!"

"То јесте српска срамота: традиционална спремност појединаца да се улагују и 'љубе скуте' српским непријатељима,са данашњим изговором да је то доказ еманципације и демократије; то су они који тврде да представљају некакву 'Другу Србију' и који су равнодушни према патњи српског народа, а чине то у име свог антинационализма, а на страни су свих српских непријатеља. А то није безначајан део српске интелигенције данас. Реч је о гажењу истине, правде и права српског народа. Реч је о неразумевању узрока његовог страдања и пристајања да он постане америчка и немачка колонија на Балкану, део некакве 'евроатлантске интеграције' без националног и државног суверенитета, као анахронизма који угрожава глобалистичку 'демократију'! Оно што изазива очајање јесте то што људи од значаја и угледа не дижу глас против интелектуалног олоша који читавој нацији нагрђује лик својим слугерањским понашањем и сарадњом са мрзитељима српског народа. Србофобија је њихова идеологија. На њихову несрећу, то су недаровити људи."

У својим записима Ћосић се очитује у вишеструкости својих функција и разноликости сопствених ликова. За разумевање његове сложене и вишеслојне личности отуда је веома знаковит ауторов особени, интимни и исповедни дискурс у ком се препознаје његово најдубље унутрашње биће. Писац, за многе неочекивано, именује представнике културног живота које је сврстао у "интелектуални олош". Међу њима, право говорећи, нису само недаровити људи већ и неки писци, редитељи, универзитетски професори и новинари којима су припале најугледније јавне награде и одличја.

Ћосићева књига У туђем веку била је најпродаваније издање "Службеног гласника" у 2011. години. Штампана је, иначе, у рекордних 20.000 примерака. Упркос доброј рецепцији код читалаца, о овој књизи се није писало и говорило у медијима. То је био повод да у дневном листу "Правда" од 11. августа 2011, у колумни "Из мог угла", напишем следеће:

Дуго сам мислио да је Добрица Ћосић толико значајан писац и сведок драматичне епохе да се његове књиге не могу игнорисати. Нажалост, удружено ћутање јавности о Ћосићевој књизи дневничких записа "У туђем веку", објављеној код "Службеног гласника", уверава ме да је и то могуће.

Садржај књиге објасниће природу и порекло ћутања. Реч је о веома горким и истинољубивим записима, о перверзијама доба које се сматра демократским, о наравима "политичке булументе" (Ћосићев термин) која се најавила као спаситељ Србије и судбинама оних који су им поверовали. Ту власт, у којој предњаче лажни домаћи експерти и прави страни шпијуни, у почетку је, како признаје, подржао сам Ћосић. Као писац и јавни делатник уморан од лажи, неправди и понижења, он се искрено каје.

Зашто грађани не желе да се суоче са својим заблудама, читаћемо можда у наредној књизи записа овог поузданог сведока.

Сазнавши од неког пријатеља из новинарских кругова (ако се не варам, од Петра Мићковића, уредника "Политикиног", викенд издања) за тај мој прилог, Ћосић ми се истог дана увече јавио телефоном, задовољан што је неко коначно приметио и јавно обзнанио "глуви зид" око његовог дневника. Тада ми је дао до знања да дневник више не води, али да је - уз Анину помоћ - приредио за штампу други део дневничких записа о српским поразима у веку који је и другима туђ, а не само њему. "Обавезао сам Ану да тај том изађе из штампе тек после моје смрти", рекао ми је Ћосић, напоменувши да се осећа као човек коме је биографија претоварила живот, и коме богатији дани измичу, па се неће дуго чекати ни услов који је поставио за објављивање наставка дневника.

У пролеће 2015, годину дана после Ћосићеве смрти, у издању београдске "Лагуне" појавила се књига У туђем веку II у тиражу од 30.000 примерака. Осим о културним и друштвеним актуелностима, Ћосић у њој износи и занимљиве детаље о свом детињству и младости, о родитељима, болестима, сазревању, ратовању, надама и стрепњама. Његова супруга Божица је, можда, најприсутније име у овим записима.

СУТРА: У МНОГИМ ЖИВОТИМА СМРТ ЈЕ СПАС

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)