ПРЕПИСКА ИЗМЕЂУ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА И СТРУГАРА: Једино нисам помогао Дражи Михаиловићу

Миливоје Павловић

20. 09. 2020. у 20:00

ПРЕПИСКА ИЗМЕЂУ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА И СТРУГАРА: Једино нисам помогао Дражи Михаиловићу

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном"

ДОБРИЦА Ћосић је романсијер и јавни радник чије дело импресионира обимом, садржајем, разуђеношћу и домашајима.

Својим књижевним опусом и јавном речју обележио је кључне токове у преломним деценијама културног и друштвеног развоја Србије и Југославије. Рођен је у Великој Дренови (код Трстеника) 29. децембра 1921, у породици која је пореклом из Херцеговине.

Крштено име му је Добросав, али се од своје прве књиге, романа "Далеко је сунце" (1951), потписује као Добрица, по свом хипокористику из ране младости. Осим споменутог, аутор је следећих романа: "Корени" (1954), "Деобе" (1961), "Бајка" (1966), "Време смрти" I-IV (1972-1979), "Грешник" (1985), "Отпадник" (1986), "Верник" (1990), "Време власти" I-II (1996-2007). Објавио је и више томова есејистичких, публицистичких и мемоарских текстова (Акција, Моћ и стрепње, Промене, Стварно и могуће, Пишчеви записи, Лична историја једног доба, Писци мога века, Пријатељи, У туђем веку, Косово, Босански рат итд).

ОСИМ што је као романсијер често уметао кореспонденцију унутар приповедног тока ("увођење гласа споља"), Добрица Ћосић је и сам написао више хиљада писама, која тек чекају да буду систематизована и обрађена. У нацрту издања целокупних дела Добрице Ћосића, над којима бди др Ана Вукић, пишчева кћи, Ћосићевој кореспонденцији биће посвећен бар један обиман том. Поред приватних, личних, Ћосић је написао и много јавних, отворених писама.

У њима је указивао на отворене друштвене и политичке проблеме, или се заузимао за помоћ и ослобађање из затвора појединих писаца или јавних радника који су имали спорове са влашћу (од Војислава Шешеља и Вука Драшковића, преко Гојка Ђога, до Алије Изетбеговића и Јанеза Јанше). Касније је признао да је, у својим проценама о људима којима треба да помогне често грешио пошто су га многи разочарали. "Једино нисам помогао Дражи Михаиловићу", рекао је у једном разговору, признајући да је "лош кадровик".

ЋОСИЋ је своја писма углавном потписивао пуним именом и презименом, изузимајући неколико руком исписаних порука Оскару Давичу, из времена њихове блиске сарадње и пријатељства, које су потписане са "Жале". Занимљиво је (и још необјашњено) да се Ћосић из Будимпеште - где је извештавао о бурним политичким догађајима које је назвао "класичном револуцијом" - 30. октобра 1956. Давичу обратио са "Жоле". Девет година касније, 3. октобра 1965, у писму послатом из Београда Оскару Давичу који се одмарао на Палићу, Ћосић пријатеља ословљава са "драги мој матори безвезниче"; у писму Ћосић замера Давичу што "заошијано троши и расипа" књижевни капитал на идеолошке расправе о функцији литературе и најављује раскид пријатељства, "уз сву своју љубав и оданост".

Поједина писма Живораду Стојковићу, и друговима из клуба у Симиној 9а у Београду, Ћосић је парафирао са "Геџа", што је надимак остао из партизанских дана (као човек који потиче са села и који је познавао и волео српског сељака, Ћосић овај надимак није доживљавао као увреду).

ПОЈЕДИНА опширнија писма, у којима могу да се препознају трагови одређених програмских замисли, Ћосић је слао прекуцана на писаћој машини, с обавезним ћириличним својеручним потписом. Такво је, на пример, његово писмо Удружењу књижевника Србије од 1. октобра 1974, у којем образлаже разлоге због којих не жели да се врати у чланство еснафске организације српских писаца (пошто, како наводи, нису престали разлози због којих је иступио из Удружења).

"Ако се сећате, ја сам још 1958. јавно изрекао уверење да демократизација културе као друштвени циљ подразумева темељиту измену карактера и смисла свих постојећих, на познатој доктрини заснованих организација интелектуалаца и стваралаца", пише Ћосић, и наставља:"Упрошћено речено, слобода уметничког и интелектуалног стваралаштва, по мом уверењу, претпоставља и узрокује и слободу сталешког и јавно-делатног организовања стваралаца, наравно, на социјалистичкој и југословенској друштвеној основи".

ПОНЕКАД је Ћосић потписивао и супругу Божицу, као нпр. у писму Меши и Дарки Селимовић, послатом у Сарајево 23. августа 1968. из викендице у Гроцкој (Црвени брег). Оно се од остале његове кореспонденције разликује по наглашеној топлини и непосредности, а почиње необичним и у Ћосићевој преписци ретким описом природе:

"Вечерас стигосмо у наш виноград да слушамо зрикавце и лађе, да ћутимо пред светлошћу Дунава и звезда, да се сећамо људи и бранимо од бриге и неизвесности..." Због крупних политичких догађаја који су се тог лета збили (XIV пленум ЦК СК Србије на ком је извршен стаљинистички обрачун с њим, потом студентске демонстрације, немири на Косову, упад совјетских трупа у Чехословачку итд.) Ћосић у писму напушта лирски тон и наставља с описом невеселих друштвених прилика у земљи:

"Просто ми се чини да ваздух базди, смрди од разочарања, уздаха, вајкања. Идеологија се распада коначно. Није више реч о слободи, ни о отаџбини, ни о социјализму; реч је о распаду и умирању последње велике општељудске наде... Треба нам оно чега најмање имамо. Ја сам принуђен да можда у овим данима жртвујем и оно што сам био спреман по сваку цену да браним. Покушавам да се прикупим и ових дана започнем, после петомесечног прекида, рад, односно рат".

ЧОВЕК НЕ ЖИВИ САМО ОД ХЛЕБА

У ДНЕВНИЧКОМ запису из августа 1991. године, поводом Милована Ђиласа, Ћосић констатује да је Историја - лудница, и да смо "сви ми у лудници". У својим романима, а потом и у изговореним или написаним фрагментима, Ћосић је често преиспитивао утопијску димензију нашег односа према историји. Сматрао је да су друштвене утопије нека врста неопходног регулатива (па и коректива) сваке хумане цивилизације, пошто нас већ од Библије подсећају да "човек не живи само о хлебу". Први је унео у јавни дискурс термин разисторија, а по много чему читаво његово дело може се читати као слојевита слика српске разисторије; под овим појмом Ћосић је, с осматрачнице ДОС-овске Србије, почев од 2002. подразумевао "расрбљивање и недемократску европеизацију српског народа".

ИНТИМАН тон задржан је и у писму глумцу Љуби Тадићу, поводом смрти његове мајке: "Драги Љубо, у свету овом у ком се зна о човеку све сем оног што једино треба знати, ми смо три дана потом сазнали за смрт твоје Радмиле. Оста сироче, човече! Иза тебе никог више, језа и даљина. Ако не знаш шта ти је све била, ја знам шта сад немаш. И не могу да те тешим. И не волим то, јер не смемо ништа чинити да нам бол која нас највише твори - мине. Плачи, мој човече, кад год си тужан. Твој бол учиниће твој живот, твој дар дубљим, умнијим".

Живећи интензивно и дуго у стваралаштву и у епоси, Добрица Ћосић оставио је незаобилазна сведочанства о друштву, држави и појединцима. Именицу "историја" увек је писао великим почетним словом. Понављао је како у Историји не постоји само једна истина.

СУТРА: ПОКОЛЕЊЕ ПОРАЖЕНО ОД ИСТОРИЈЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)