ИСТОРИЈА НЕКИХ СРПСКИХ БОЛЕСТИ: Пекићу, комунизам нас је учинио смешнима - реванширајмо му се, такорећи истом мером и силином

Миливоје Павловић

19. 09. 2020. у 20:00

ПИСАНА покаткад као "пригушени шапат", писма истакнутих писаца, филозофа, историчара и јавних радника су прилично безбедна од цензуре, поготову она која нису настала с намером да би била публикована.

ИСТОРИЈА НЕКИХ СРПСКИХ БОЛЕСТИ: Пекићу, комунизам нас је учинио смешнима - реванширајмо му се, такорећи истом мером и силином

Фото: Из књиге "Писма са двоструким дном"

Нимало случајно, Ролан Барт у писмима препознаје "знак слободе" а знак је, учи нас семиологија, увек некоме упућен с очекивањем да буде "дешифрован" и протумачен.

Писма су, дакле, знакови на путу. Њихова поузданост већа је од оне коју налазимо у објављеним дневничким и мемоарским записима, који су настали с друкчијом наменоми често пате од "накнадне памети".

Поједина писма уверљиво сведоче о искреним и топлим пријатељствима, о благости, осетљивости и заинтересованости за проблеме других, па и о сензибилитету за деликатна друштвена збивања. Да нема сачуваних писама, неке важне истине никад не би угледале светло дана. Из писама великих људи спознајемо како они неки важан друштвени проблем, покаткад виде и предлажу решења пре него што он већини људи буде очигледан (нпр. Ћосићеве идеје о решењу косовског проблема).

Из будуће упитаности, далековида писма побеђују пролазност времена виђену као човеков фатум.

Писма могу да одведу читаоца у непознате светове и међу људе с којима никад није био. Она не сведоче само о ономе што се збило, већ понекад говоре и о ономе што ће се догодити.

Најбољим својим страницама - посебно кад је преписка двосмерна, као у примеру који испуњава ову књигу - писма писаца, филозофа, историчара и уметника најразличитијих опредељења могу се читати као прецизни геополитички сеизмограф откуцаја повесног часовника.

На трагу познатог стиха Ивана В. Лалића о гласовима мртвих, могло би се рећи и да писма мртвих, ипак, нису мртва писма. Смрт кореспондената, чак, даје додатну вредност симболичком капиталу преписке.

Кад је реч о књижевницима, писма су извориште појединости битних за реконструкцију стваралачких биографија њихових аутора.

Из преписке се боље разазнаје не само културни и књижевни, већ и политички амбијент, главни ослонци, али и баријере у духовној култури. Виде се кључни јунаци литерарне сцене, али и они који се крећу око њих. Из писама која су из Београда стизала Б. Пекићу у Лондон, као и из оних која је он оданде слао, може се објективније закључивати о политичким превирањима у Србији током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Многе идеје о демократизацији друштва слате су из седишта УКС у Француској 7, те их данас налазимо у текстовима, беседама и кореспонденцији истакнутих српских писаца.

У примарну грађу на основу које ће се писати "историја неких српских болести" тако спада, на пример, писмо Предрага Палавестре Бориславу Пекићу од 8. августа 1972. у коме се детаљно објашњава зашто касни часопис "Савременик", чији је Палавестра био главни уредник. После низа перипетија, од јавног тужиоца је стигло одобрење за објављивање приче Милована Ђиласа "Губавац" у јулском броју часописа, а онда су настали проблеми о којима Палавестра овако извештава Пекића:

- Усред штампања, из неког вишег комитета, радничка класа је упозорена на своја самоуправна права, па се догодило као кад су "Тикве" скинуте с репертоара: штампари су одлучили да прекину штампање док се не избаци та прича, а кад редакција није хтела да је избаци, избацили су је сами. Сад се против "Савременика", као и против "Праксиса", води јавна политичка хајка, држе се говори итд., у чему много помажу и наши млади књижевни другови, препоручујући се комитетима на свој начин...

ПРЕДСМРТНО ПИСМО БРАНКА ЋОПИЋА

САМ је крив за своју смрт. Вадили су га из Јована многи добри другови па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић и Ратко Новаковић, и Цица, бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће.

Збогом лијепи и страшни животе!

Март мјесец, 1984. године!

Бранко Ћопић

(Р.S. Бранко Ћопић извршио је самоубиство скочивши са Савског моста у Београду 26. марта 1984. године. Ово писмо пронађено је у кутијици на његовом радном столу.)

 У истом писму Палавестра стрепи над могућим проблемима око своје књиге Послератна српска књижевност, поуздано најављујући да ће она изазвати "немир духова и пандура" - што се уистину и догодило (повучена је из књижара).

У Пекићевој кореспонденцији, у наведеној књизи преписке, сачувани су портрети читаве галерије живописних ликова, од којих неки имају дубљи траг у књижевности и јавном животу. Занимљиво је пратити валидност Пекићевих оцена збивања на српском духовном попришту - контекст, кулисе и позадину сцене од које је био удаљен више хиљада километара.

За многе делује попут открића да су се блиски пријатељи обраћали Пекићу са "Драги Душко", што му је било првобитно име, пре крштења. Миодраг Булатовић га је редовно тако ословљавао. Више је од пикантерије текст који је, на полеђини дописне карте с ликом маршала Тита, Булатовић из Љубљане послао Пекићу у Ловран (Хрватска) августа 1965. године: "Пекићу, комунизам нас је учинио смешнима - реванширајмо му се, такорећи истом мером и силином."

На дописници је, на месту за име и адресу примаоца, било написано: "Господин Борислав Пекић, књижевник и првоборац, Железничко одмаралиште, Ловран."

На дописници послатој 1978. из Словеније Пекићу у Београд, адреса је била исписана овако:

"Monsieur. Borisl. Pekić

Književnik graditelj, autor, "Cveća zla" od Balzaka, učitelj Tomasa Mana, i drugih,Beograd, Prote Mateje 20"

Из Булатовићевог пера датирају многа знаковита писма, од којих као посебно занимљиво наводимо оно из јануара 1976, као одговор на Кишову честитку поводом НИН-ове награде за роман Људи с четири прста (Киш је тада био у Бордоу, на месту лектора српскохрватског језика):

- Даниле, било је шик добити честитку од тебе. А надам се да си и ти моју добио. Пишеш, виђу, да се тамо изградило... Пишем теби, лауреату... који је прошао кроз сва ова срања! Одговори, јебем му јаде... ко да нијесмо заједно расли... е не може све једна јатка родити!"

Миодраг Булатовић/Фото: Из књиге "Писма са двоструким дном"

У епистоли Младену Лесковцу од 17. маја 1947, Исидора Секулић пише: "Ја не волим аутобиографије и не читам туђа писма. Као мој отац, бацам нечитана у ватру и писма покојника..." Као млад песник, познат по својим духовитим ескападама, Матија Бећковић наводно се жалио пријатељима овим исказом: "Нема ми писма од Хомера, а мора да ми је писао..." У дијалекталној фази свог певања, Бећковић је објавио књигу Хлеба и језика (1997) која почиње подужом песмом "Писмо".

Пажњу привлачи и писмо Коче Поповића, поводом смрти Душана Матића, његовој супрузи:

- Лела Душкова, Читам и чујем, ваљане и истините речи о Душку. А мислим да знам да је изузетно најлепше то што је створио себе: онаквог, таквог, јединственог. И свеједно је да ли је то само открио у себи, па замахнуо у цело једно стрпљење, или је смислио, или, чак, измислио. Постао је тај човек, чудан, уман и несташан, увек мирно немиран, драг: Душан Матић.

За нас, његове пријатеље, ма и сувише ретко, саговорнике, тај цели човек, живи и живахни Душко, остаје, изнад свега осталог што је створио и дао, неизбрисиво присутан. Стекао је, без икаквог усиљавања, умење да отклони и превазиђе сваку своју завршеност. Све остало његово стваралаштво било је нужна случајност, природно и непосредно остваривање човека кога је у себи и собом постигао, за себе и за друге, и зато на његовој висини...Бгд.16. 9. 1980."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

НАЈЛАКШИ И НАЈТЕЖИ ЈЕЗИЦИ ЗА УЧЕЊЕ: Постоји пет категорија - видите у којој се налази СРПСКИ