ФЕЉТОН - ПРИЗИВАЊЕ ГЕНОЦИДА У ЈАСЕНОВЦУ: Једна од порука је била да нема разлике између католика и комуниста

ПИШУЋИ о злогласном логору Јасеновац, Надежда Винавер, професорка Београдског универзитета и снаха знаменитог Станислава Винавера (1891-1955) трагала је и откривала подстицаје који су му претходили, мамили његове геноцидне актере.

Један од бројева "Пролетера", Фото Википедија

Професорка је открила да су му, међу најзаслужнијим подстрекачима, били југословенски комунисти, припадници КПЈ.

Ова партија је основана у првој послератној години (1919) и запловила је на таласима Октобарске револуције. Већ на првим изборима била је и највеће изненађење, у парламенту је била трећа по снази. Парламент је био узан простор за деловање њених острашћених присталица. Странка је и у програм уградила тероризам као метод борбе за власт. Њу је требало и исказати...

Спасоје Стејић, млади молерски радник, одлучио се да мрску државу удари у главу, да убије престолонаследника Александра. Сам је сачинио план, набавио бомбу. Херојство није ни са ким желео да подели. У тренутку кад је Александар потписао указ о проглашењу првог Устава Краљевства (Видовдански) и изашао из Скупштине, Спасоје се извукао из грма, кренуо... Бацио је бомбу, она се одбила од банкине, откотрљала на другу страну...

Спасоје је брзо ухваћен и знало се шта му следује.

Храбре и срећа прати? Женидба, сада већ краља, Александра била је велики догађај, спектакл који су пратили новинари и сниматељи од Америке до Јапана. Режирао га је Бранислав Нушић. Да би тадашњи осуђеници, робијаши, запамтили кад им се краљ женио, сачињен је и подужи списак помилованих. Како се на том списку нашао и атентатор, комуниста - пролетер Стејић?

ПОСЛЕ венчања и свадбеног славља, капија двора се није затварала, а ни улази у његове одаје. Ту се формирао ред дама и обожаватељки које су чекале да искажу своје одушевљење Њеном краљевском височанству. Међу тим женама је била и једна, ни дама ни позната. Била је то Спасојева мајка. И она је честитала, а онда, плачним гласом и уз бујицу суза, од краљице замолила милост - да јој спасе живот сина јединца! Очевици су записали да је и краљица пустила сузу, да је секретар уписао Спасоја у списак помилованих.

Спасоје је жив и здрав изашао из Сремскомитровачког затвора 1941., али је погинуо као партизан на Сутјесци.

Терористички вид борбе комунисти су наставили. Промашили су краља, али не актуелног министра унутрашњих послова, демократу Милорада Драшковића, кога су убили у Делницама. После тога, у страху од масовног презира, врх партије је осудио тај вид херојства својих "неодговорних чланова" који нису тражили сагласност руководства. Било је већ касно, КПЈ је забрањена. Њено руководство се разбежало, а главнина је доспела у Москву где је, под утицајем Коминтерне, мењала циљеве и видове борбе. Под чудним околностима 1938. године био је лишен живота и њен оснивач Филип Филиповић.

КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА је од 1929. издавала, илегално, лист "Пролетер", као званично гласило. Штампао се на више места, најдуже у штампарији у Бечу. Текстови објављивани у њему данас звуче нестварно. О Србији и Србима говорили су и писали, као да су били при поремећеној свести. На Петом конгресу Коминтерне, 1924. у Москви, прихваћен је став - да Југославију треба разбити, прихваћена је тако крилатица држава поражених у Првом светском рату, да је она "вештачка творевина". Прва фаза разбијања је требало да започне захтевом Хрватске, Словеније и Македоније за иступање из Југославије.

На конгресу КПЈ, одржаном 1928. у Дрездену, захтев је био допуњен и одлуком - да Косово и Метохија мора припасти Албанији, што су подржали и српски комунисти.

Комунисти су дуго (посебно преко "Пролетера") призивали и на крају дозвали геноциде и јасеновце за српски народ. Како су реаговали на званично прокламовану Југославију 1929?

"... Србија је објавила крвави рат свим потлаченим народима Југославије - Хрватима, Словенцима, Албанцима, Црногорцима, Немцима, Мађарима... итд. ("Пролетер" у броју за октобар, 1929)

АНАЛИЗИРАНЕ су и прилике у првих десет месеци Југославије и то исцрпно:

Доле са крвавом србијанском монархијом! Доле велико-српска политика националног угњетавања!" (1. децембар, 1929)

У једном тренутку (ту је био "Пролетер") комунисти су сагледали прилике у краљевини и проценили да су Хрвати животно угрожени: "... Интереси хрватског народа, то су интереси комуниста и само будала може бити против својих интереса. (...) Тко напада комунисте тај ради против интереса хрватског народа, тај је савезник београдских властодржаца и војно-фашистичке диктатуре. Тко напада комунисте тај из заседе пуца у леђа најбољим синовима хрватског народа". (бр. из маја 1937)

ПАРТИЗАНСКУ (ратну) лозинку - "братство и јединство" уопште нису помињали и никад нису народ и никад нису презентовали податке - колико је у време краљевине грађана (милом или силом) променило националност; нису понудили статистичке податке из којих се могло закључити како су Београд и Србија опљачкали Хрватску, а управо је она у краљевини постала најразвијенија област.

Брига комуниста нису били само Хрвати - радници и сељаци - већ и Хрвати - католици.

"Пролетер" у броју из 1936. се упитао: "Шта раздваја комунисте и католике", два крупна друштвена покрета?

"Главну масу католичких организација сачињава сељаштво, малограђани, сељачка и градска сиротиња и омладина тих слојева... Социјално-економске разлике између маса из католичких комунистичких организација нема, оне су упућене на сарадњу...".

"Што ближе народу, што тешње раме уз раме са свим слојевима хрватског народа против главног непријатеља: великосрпске хегемоније ...".

ЛАКО је уочити да су "Пролетер" и врх КПЈ своју активност усмерили на Хрвате и догађања на њиховом простору. Срба нема ни међу ауторима, а ни догађајима који су се збивали, на Београдском универзитету. "Раме уз рамена Хрвата" постао је успешнији мамац од оног - "Пролетери свих земаља уједините се".

За трасирање усташког пута и НДХ комунисти су дали свој допринос, па отуд настојања да партија пролетера уђе у коалицију са усташама 1941.

Хрватска и Словенија су имале своје комунистичке партије (Србија ју је заслужила тек после Другог светског рата), доста чланова и припадника руководства каљено је у Москви и Шпанији, па је чудило што нису, у Жумберку или Кумровцу, испалили прву устаничку пушку?

САРАДЊА УСТАША И КОМУНИСТА

ПОВОДОМ усташког устанка 1932. године на Велебиту "Пролетер" из 1932. пише: "Комунистичка партија (не каже се која?) поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе... Свако устајање против великосрпске војно-фашистичке диктатуре комунисти поздрављају и чак се нуде да предводе тај покрет".

СУТРА: КРОЈАЧИ ВЕЛИКЕ ХРВАТСКЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације