ФЕЉТОН - РАСКОЛ У ЕМИГРАНТСКОЈ ВЛАДИ: Ко је крив за тако брзи пораз југословенске војске и губитак државе?

Никола Станковић

28. 05. 2022. у 18:15

НАКОН стабилизације прилика по изласку из земље, почела се умиривати и динамика живота југословенских изгнаника, до тада узбуркана ратним дешавањима.

ФЕЉТОН - РАСКОЛ У ЕМИГРАНТСКОЈ ВЛАДИ: Ко је крив за тако брзи пораз југословенске војске и губитак државе?

Фото: Википедија

 Дуго очекивани смирај са собом је донео питања. Ко је крив за тако брзи пораз југословенске војске и губитак државе? Догађаји од 27. марта и надаље, почели су се постепено рационализовати. Слава двадесетседмомартовског преврата, готово да је ишчилела у потпуности, а иза ње остао је само мучни утисак војног слома и вратоломног бекства из земље. На дневни ред дошло је питање одговорности. Међусобно оптуживање војника и дипломата за узрок пропасти у априлском рату и потоњим збивањима, узело је маха и у свој пуноћи исказало противречности заступљене у југословенском емигрантском апарату.


 „Велика гужва се направила око тога што је Влада Милановић, на примедбу Симовићеву да се дипломате нису лепо понеле у овој нашој несрећи, одговорио да се ни сви официри нису најбоље понашали… Симовић је питао од куда то Милановић зна а овај му је одговорио да је то чуо од Милутина Мирковића. Иако војници нас дипломате могу стално да нападају, они су врло осетљиви кад се о њима што рђаво каже. А мора се признати да је држање официра било много горе…“  Због оваквог тврђења председник владе тражио је преко министра иностраних послова да дотични Мирковић да службени исказ о својој изјави: „молио сам Вас да саветник г. Милутин Мирковић образложи своје исказе дате Вашем помоћнику г. Вл. Милановићу, поводом држања нашег пређ. Војног изасланика у Риму ђенерала г. Велимира Раносовића и још једног официра истог изасланства, чије је држање г. Мирковић окарактерисао као врло кукавичко.“


САВЕТНИК министарства иностраних послова Милутин В. Мирковић дао је службени исказ. Радило се о евакуацији дипломатско-конзуларног особља из Италије. Наиме, чланови војног изасланства у Италији, жалили су се по доласку у Лондон на држање посланика Христића и чиновника Мирковића, оптужујући их да су хтели са државним новцем да побегну у Швајцарску, не дајући ни део новца представницима војске. Урачунавајући им такође уз грех да нису водили рачуна о југословенској колонији и намеру да без њених припадника напусте Италију. Милутин Мирковић у свом исказу демантовао је овакве тврдње подробно образлажући своје потезе. Стављајући на терет ђенералу Раносовићу да је међу припадницима колоније и дипломатског особља ширио „панику и страх“ с убеђењем да ће их италијанске власти интернирати. 


Нетрпељивост у односима војника и цивила јесте особеност која има свој континуитет и датира још из времена Балканских ратова и Првог светског рата, када је попримила најдрастичније облике. У ствари, уплив војске на државне послове отпочео је 1903. године, мајским превратом тј. свргавањем и убиством последњих Обреновића. Од тада, до ратова за ослобођење и уједињење ескалирала је амбиција војске да се меша у политику и вођење државних послова. Овај феномен најизраженије се испољио у току емигрантског искуства српске војске.


УВЕРЕЊЕ да цивили прокоцкају и упропасте све што војска крвљу стекне на бојном пољу остало је жилаво укорењено. Милан Стојадиновић у својим сећањима наводи пример пуковника Драгољуба Михаиловића који је, по мишљењу др Стојадиновића, учитао своје представе о војсци и политици у једну анегдоту коју му је испричао.


Наводно је краљ Александар I Карађорђевић изненада једне ноћи посетио батаљон у коме је службовао пуковник Михаиловић, војник на стражи га није препознао и зауставио га је.

На краљево питање због чега стоји на стражи, војник је одговорио да чува државну имовину од спољних и унутрашњих непријатеља. На краљево инсистирање да открије ко су то унутрашњи непријатељи, војник је поред социјалиста и комуниста навео Стјепана Радића, Николу Пашића, Љубу Давидовића и Антона Корошеца (вође најјачих странака у земљи). Монарх је наводно био веома задовољан оваквим одговором. Сам др Стојадиновић сумњао је у веродостојност ове приче, али је веровао да њено наравоученије осликава уверења пуковника Михаиловића. Шеф тајне обавештајне службе југословенске војске, потпуковник Угљеша Поповић, при сусрету са ђенералом Боривојем Мирковићем нешто пре извођења преврата 27. марта, запрепастио се што га је ђенерал посетио у грађанском оделу. Напомињући да ђенерал Мирковић никада није био виђен у грађанском оделу „према коме је изражавао нескривену аверзију“.

Увид у менталитет војске као касте, јесте нужни предуслов за разумевање расцепа насталог у кабинету ђенерала Душана Симовића.


ПРЕДСЕДНИК министарског савета, министар ваздухопловства и морнарице, заступник министра војске, министар унутрашњих послова и помоћник Врховног команданта армијски ђенерал Душан Т. Симовић, својим иступима и држањем све више је долазио ураскорак са осталим члановима владе. Поводом његовог говора на радију управљеног против ђенерала Милана Недића, у "Новом времену", гласилу квислиншког апарата тзв. српске владе у Београду, изнете су оптужбе на рачун читаве емигрантске владе, а нарочито на рачун ђенерала Симовића, с посебним акцентом на томе да је он у земљи вршио злоупотребе. Ђенерал Симовић, реаговао је тако што је „узаптио“ све примерке "Новог времена", о чему је Милан Грол записао: „Зашто? Нико му од нас није дао повода да сумња у коректно држање према њему. Скривање Новог Времена даје само маха сумњама и интригама персонала, коме је то "Ново време" дошло до руку пре њега.“


Слободан Јовановић записао је да се могућност пада Душана Симовића јавила одмах након пунолетства краља Петра II у септембру месецу, када је и сам био позван у аудијенцију код краљице Марије, која му је саопштила да је Симовић „постао немогућан“. Као разлоге краљица је навела „да би Симовић хтео да буде Антонеску, и да се због тога краљ Петар осећа врло несрећан, и често долази код ње да плаче“. Заиста, може се само наслутити како се готово туторско држање пучиста према монарху, одражавало на њега самог. Сама личност краља Петра, обележена је занемаривањем и запостављањем од стране намесничког режима, да би га по свргавању истог, завереници без питања прогласили пунолетним и превремено поставили на престо. Сам краљ професору Јовановићу о узроку нерасположења према председнику владе није рекао ништа одређено.

ПРЕДСЕДНИК СЕ ДОДВОРАВА ХРВАТИМА


СЛОБОДАН  Јовановић скренуо је пажњу ђенералу Симовићу на његов уздрмани положај и напоменуо да се према краљу држи коректније. Председник министарског савета не само да се није обазирао на ово упозорење, већ је сматрао своје држање према краљу врло коректним. Осим немилости Двора, фактор расцепа у влади био је сукоб ђенерала Симовића са министрима Момчилом Нинчићем и Миланом Гролом. Ђенерал Симовић жалио се да Момчило Нинчић увлачи Двор у политику, док је њега министар иностраних послова оптуживао да хоће да га уклони из састава владе на захтев Хрвата.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

КРЕМЉ ПОТВРДИО: Ево какву поруку је Зеленски послао Путину - видите како је успео да је председник Русије ЛИЧНО добије