ФЕЉТОН - КОД ПОДВОЖЊАКА СЕ ПУЦАЛО: Возач "Новости" је повређене студенте превозио до болнице

Мирко Стаменковић

15. 11. 2021. у 18:00

СРБИЈА је била суочена са самом собом. Онда је била у федерацији са још пет република и увек се морало пазити на то како ће овај или онај потез штампе одјекнути у другим републикама.

ФЕЉТОН - КОД ПОДВОЖЊАКА СЕ ПУЦАЛО: Возач Новости је повређене студенте превозио до болнице

Партијски и државни функционери код подвожњака, Фото архива "Новости"

То је био крупан политички бедем пред партијским и државним руководством Србије. Тиме се може објаснити откуд нам храброст да многе ствари објављујемо "без питања" или чак да улазимо и у неке директне сукобе. И све је то било "добро скоцкано" у одређене норме понашања - до студентског бунта у Београду.

Тих дана је, међутим, испливало на површину да су неки асистенти и професори на Филозофском факултету у клинчу са влашћу. Да је лист "Студент" опозиција поретку. Да врх српских комуниста заправо није усаглашен чак ни о једноставним питањима - да ли је интервенција милиције била прекорачење дозвољене силе или није. А разговори чланова партије и партијских форума у Србији често су личили на дијалог глувих, а могло се чути штошта - од помирљивих изјава председника Скупштине Србије Милоша Минића, који је бранио студенте, до нервозних речи Петра Стамболића, који је у једном тренутку парафразирао Броза из времена притиска Информбироа: "Ова је власт крвљу стварана и само је крвљу можете рушити."

УЗ ПРЕЋУТНУ сагласност Слободана Глумца, нас неколико наумили смо да "Новости" у овим догађајима учинимо авангардним "политичким листом", максимално се трудећи да подједнако објективно преносимо ставове обеју страна, иако смо знали да "глава куће" може да страда и због ситнице. Слободан Глумац се, као ни у другим приликама, није томе противио, иако је свој први мандат у "Новостима" управо превремено завршио због ствари далеко наивније од праћења студентског бунта.

Било је и других сличних ситуација у којима је наш лист морао да "вибрира": на једној страни, да се држи "правила игре" која су наметале власти, а на другој - да испуни своју мисију садржану у свом називу. О демонстрацијама у Приштини касно у јесен те исте године такође нисмо писали онако како смо хтели, већ према директиви, али су фотографије и у том случају саопштавале оно што се у извештајима морало изоставити.

Тако је било и кад је избио штрајк рудара у Трепчи, и још у неколико сличних ситуација.

СУДЕЋИ по свему, није постојала шанса да лист из заветрине посматра студентски бунт, нити пак да његови аутори подлегну утицају "врућих парола" које су стизале са Универзитета. Наши извори су у то време увек покушавали да открију праве писце студентских саопштења. Много је трагова коју су нас наводили на закључак да су то чинили углавном млади асистенти.

Наши главни извештачи информатори били су Јован Кесар, Гордана Логар и студент Борислав Комад, тада "члан или при штабу револуције". Прича о томе следи, о ономе што су људи из "Новости" у тим напетим данима учинили и претрпели.

Када је реч о "слободи извештавања" "Новости", једно од кључних питања свакако је - да ли се пуцало код подвожњака и да ли су "Новости" то покушале да прикрију?

Управо зато сам замолио Јована Кесара, који је свој радни век провео у "Борби" и "Новостима" и који је био један од незаменљивих заменика главних уредника, да исприча шта се стварно збило. И како се догодило да у то време баш он буде код подвожњака.

ЕВО Кесарове приче: "У то време владало је правило да ноћни дежурни не може да напусти редакцију док Танјуг негде око 2 часа после поноћи на телепринтеру не пусти оно - 'лаку ноћ".

И када сам се већ паковао, јавио се колега Душан Чукић, тада новинар `Борбе`, касније и сам главни уредник `Новости`, да ми јави да се нешто догађа на Новом Београду и да се чују и пуцњи. Узгред је додао: 'Мојих из `Борбе`, по обичају, нема."

Узео сам кола са дежурним возачем и упутио се према Новом Београду. Код подвожњака гужва, а залегло и подоста оних 'плаваца'. Колима се није могло даље и ја сам се некако провукао са оне стране пруге. Као студент, знао сам много људи. Умешао сам се у групу усплахирених колега студената и питао - а шта се овде збива?

Неко је у том тренутку гурнуо једна ватрогасна кола која су ту стајала и она су кренула низбрдицом и затворила подвожњак. То је био знак да милиција крене у јуриш. Тукли су поштено пендрецима - или, како смо их ми звали - васпитним палицама.

ВЕСТ О ХИЦИМА НА НОВОМ БЕОГРАДУ

НИСАМ ни знао да је Кесар и сам у зору био у Градској скупштини, куда сам кренуо и ја. Код Бранка Пешића затекао сам Николу Бугарчића. Веровао сам да нису ни знали да су "Новости" за издања за градове око Београда већ објавиле вест о хицима код подвожњака. Њих двојица су ме, међутим, питали: "Зар "Новости" одиста морају да објаве да се пуцало код подвожњака?" Однекуд знају да Кесар пише извештај, помислио сам и рекао: "А зар се то уопште може сакрити?"

Дакле, да је неко из власти одиста наредио да се забрани вест о пуцњави код подвожњака, они би то, као и увек, учинили преко главних уредника. Отуда и моја упорност да тај детаљ, макар и толико година касније, разјасним до краја.

БЕЖАО сам са студентима и када сам већ посустао, а била је то пустара, застао сам у једном јарку и решио да искористим своју новинарску легитимацију. Када се појавило њих пет или шест милицајаца са 'васпитним палицама", покушао сам да им објасним да сам новинар. Један је само рекао: 'Какав новинар, удри по њему!" И сав сам био у буботкама. Поштено су ме пропустили кроз шаке. (Милиција је, дакле, не знајући, заправо изударала новинара "Вечерњих новости" и сина тадашњег генерала војске.)

Када је већ почело да свиће, нашао сам возача, који је у међувремену изигравао хитну помоћ и повређене студенте превозио до болнице. Отишли смо у Градску скупштину. Бранко Пешић, градоначелник, и Никола Бугарчић, начелник милиције Београда, и сами су се вратили са Новог Београда, где су код подвожњака, заједно са Вељком Влаховићем, Драгим Стаменковићем, Милошем Минићем и још бројним функционерима, покушавали да смире ситуацију.

Грешио бих када бих рекао да су Пешић и Бугарчић изричито тражили да заборавимо на пуцњаву. "Новости" су за београдско издање, јер тада није постојало јутарње издање, објавиле све што се стварно догађало код подвожњака, укључујући и пуцњаву." Ето аутентичне приче.

ТЕ НОЋИ између 2. и 3. јуна 1968. године негде пред зору пробудио ме је курир. Дошао ми је као уреднику унутрашње рубрике "Новости" (на Бановом брду тада нисмо имали телефоне) да пита треба ли пустити комплетан извештај о ономе што се дешавало на Новом Београду. Тако бисмо вероватно пре свих имали извештај и у неким градовима у околини Београда.

У том тренутку, без телефона, није било начина да сазнам детаље о ономе што се десило.

Курир ме је пак обавестио да је код подвожњака био Јован Кесар, и ја сам знао да ће он све написати с мером и истинито.

Када сам ујутру дошао у редакцију и видео Кесара свег поднадулог од пендрека, нисам га ништа питао. Пустио сам га да на миру напише извештај за друго београдско издање.

СУТРА: СВАКО ЈЕ РАДИО СВОЈ ПОСАО

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ОПШТА ПАНИКА НА ПОЗНАТОМ СРПСКОМ ЛЕТОВАЛИШТУ: Погледајте хорор сцену из Грчке (ВИДЕО)