ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЛАСТ И КЛЕР У ХРВАТСКОЈ НЕЋЕ ИСТИНУ: Осамдесет година манипулације јасеновачким стратиштем

Слободан Кљакић

02. 05. 2021. у 17:14

У ЈЕСЕН 1944. године лист "Вјесник", као званични орган Јединственог народноослободилачког фронта Хрватске, штампао је књижицу под насловом "Документи усташког терора - концентрациони логори".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК  - ВЛАСТ И КЛЕР У ХРВАТСКОЈ НЕЋЕ ИСТИНУ: Осамдесет година манипулације јасеновачким стратиштем

Архива

У брошури се наводи да су то "масовни заједнички гробови стотина хиљада Срба, Хрвата, Жидова, Цигана" и да је у овим логорима "умлаћено маљем (батом), сјекиром или заклано ножем (управо незнатан дио метком из пушке или револвера), уморено глађу до 800.000 људи". Када је реч о Јасеновцу и Старој Градишки, крвнике из ових логора, "на челу с њиховим поглавицама, стићи ће осветничка рука народа за стотине хиљада измучених и убијених људи".

У извештају од 26. децембра 1945. године, Југославија је Међународном војном суду у Нирнбергу предочила да је у логору Јасеновац "до краја 1943. најмање 600.000 (шест стотина хиљада) људи погубљено", при чему су "већина жртава били Срби, затим Јевреји, Цигани, као и Хрвати".

Комисија у Војводини констатовала је да је у Јасеновцу убијено 800.000 људи, а Земаљска комисија Хрватске, у извештају објављеном 1946. године, закључује да укупне жртве логора Јасеновац износе "око 500.000 - 600.000" - "то је број који одговара стварности".

ПРВЕ ПОРАТНЕ године су несумњиво омогућавале да се прикупе драгоцени подаци о логору Јасеновац, али је такође несумњиво да су баш због те кратке временске дистанце снажан утицај имале и различите непогодности израсле из карактеристика једног одређеног историјског времена. Уз остале, колективна и појединачна неспремност да се у свеже ране братоубилаштва и геноцидног истребљења дира. На однос према Јасеновцу су утицале и репресивне мере нове, комунистичке власти, које ће оштро доћи до изражаја 1948, када су у Словенији организовани Дахауски процеси. Био је то класичан пример стаљинистичких, монтираних судских процеса, на којима су страдали револуционари, шпански борци и заточеници логора Дахау. У тим процесима је била сажета сва погубност оне Стаљинове оцене и наредбе из 1941. године, да у нацистичким логорима нема "ратних заробљеника" из Совјетског Савеза, пошто су сви они "издајници отаџбине".

Ова формула се свакако протезала и на преживеле из Јасеновца и других логора, праћених сумњом како су сачували главу на рамену.

Прву књигу о Јасеновцу објавио је као сопствено издање крајем 1945. предратни новинар загребачких "Новости" Ђорђе Милиша, под насловом "У мучилишту - паклу Јасеновац". Већ првих дана јануара 1946. књига је повучена из књижарских излога и почетком фебруара забрањена одлуком јавног тужилаштва у Загребу.

Овом забраном, власт је изашла у сусрет захтеву представника Ватикана, Ђузепеа Масучија, који је тврдио да Милиша у својој књизи износи лажи о понашању Свете столице у НДХ.

ПОЧЕТКОМ ФЕБРУАРА 1948. године др Никола Николић је објавио обимну студију "Јасеновачки логор", али је она брзо нестала из јавног живота.

Када је 1948. године, такође у приватном издању, штампао своје капитално дело о клерикализму и клерофашизму у Хрватској "Магнум кримен", академик Виктор Новак се суочио са бескрупулозном кампањом Католичке цркве с чијих предикаоница је од верника тражено да његову књигу спале, пошто је то дело "зло најгоре и најопасније за спас верних душа".

Започета је убрзана градња зида ћутања и манипулација на тему геноцида у НДХ и концентрационог логора Јасеновац. У самом средишту те акције било је питање размера злочина почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима.

Почетком педесетих је у Удби Хрватске написан четворотомни елаборат о усташком покрету, са статусом државне тајне. У елаборату је однос Анте Павелића према католицизму приказан као "дволичан", а за логор Јасеновац се наводи да је у њему "хиљаде и хиљаде људи стријељано". Укупан број жртава у НДХ процењен је на "стотину хиљада". Елаборат је служио за образовање партијских и удбашких кадрова, којима је руководио Иван Стево Крајачић.

Као водећи носилац ексклузивистичке, шовинистичке политике према Србима у Хрватској и Југославији, Крајачић је своје лице показао и 3. јула 1966. године, када се није појавио на откривању споменика у Јасеновцу, него је део пристиглих гостију - изостављајући оне који су дошли из иностранства - позвао на ручак у неку кафану. Представнику СУБНОР-а Србије, организације партизанских ветерана из Другог светског рата, Раји Недељковићу, мислећи на српске жртве у Јасеновцу, тада је рекао: "Мало смо вас овде побили!" После тог скандала смењен је са функције председника хрватског Сабора, али то није угрозило његову изузетну моћ и утицај на Јосипа Броза Тита.

ПЕТ ГОДИНА раније, на велики православни празник Видовдан, 28. јуна 1961, у Јасеновцу се догодило нешто што је распаметило државно-партијска руководства у Загребу и Београду. Иако су одмах после рата срушени остаци јасеновачког логора, а губилишта била запуштена, хиљаде људи дошле су са свећама у рукама да се пoмоле жртвама Јасеновца и да им ода почаст.

У врху власти дошло је до оштре расправе да ли то губилиште треба обележавати. Пресудну улогу имао је министар народне одбране, генерал Aрмије Иван Гошњак, који је поручио Ивану Крајачићу да ако он и његов круг у Хрватској бране усташе, онда ће Армија и југословенска федерација подићи споменик у Јасеновцу. Том Гошњаковом предлогу приклонио се и Јосип Броз Тито. Тако је споменик, дело Бодана Богдановића, откривен 1966. године.

У таквим околностима организован је попис "Жртве рата 1941 - 1945", чији су резултати систематизовани баш у јуну 1966. године. Попис је проглашен за државну тајну и стављена је ознака "за интерну употребу", што значи да су проглашени за државну тајну због катастрофалних резултата. За логор Јасеновац је "утврђено" да је у њему убијено 49.337 лица, у Старој Градишки 9.326, а на Градини 122 особе!

На овом месту истичем податак да је 1962. године стручна комисија на Градини, од око тридесет хектара са 120 масовних гробница, истражила само једну десетину гробишта и пронашла 58.000 људских лобања. Број жртава процењен је на 350.000 - 400.000 људи.

ОД ПОЧЕТКА осамдесетих је, као што смо видели, покренута двострука машинерија - на једној страни Католичке цркве у Хрватској, с највишег места, од стране кардинала Кухарића, а на другој страни, у историографским ревизионистичким круговима предвођеним Фрањом Туђманом, у акцији "обарања јасеновачког мита". Кључни циљ био је да размере геноцидног злочина у НДХ буду сабијене у што ужи оквир. Од онда до данас, Туђманову тврдњу о "30.000 - 40.000" убијених неки аутори су свели на око 2.000 страдалих. Његово инсистирање на ставу да је Јасеновац био "радни" логор све шире је присутно.

У таквим околностима, када су раширена до неслућених размера крила манипулације и изношења лажи о концентрационом логору Јасеновац, није никакво чудо што се у Хрватској пориче и постојање геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Како је то давно, 15. јануара 1989. године, написано у уводнику водећег католичког гласила "Глас концила": "Пишу и говоре о геноциду који се није догодио", пошто то наводно показују "пребројиви резултати".

Данас смо, нажалост, сведоци чињенице да је и у круговима историографа, који су под снажним притиском ревизионистичких погледа, све присутнија спремност да се са основа минимизирања размера геноцида у НДХ, води наводни научни дијалог. У ствари, у таквом "дијалогу" се не трага за истином, него за договорном формулом која у провинцијалном духу треба да помири различите ставове. Дубље истраживање би свакако показало да је то последица деловања политичког фактора који на концентрациони логор Јасеновац већ деценијама гледа из угла дневне политике и политичке трговине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)