ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИСТИНА ОБМОТАНА ФАЛСИФИКАТИМА: Завера ћутања о геноциду над Србима у Другом светском рату

Слободан Кљакић

27. 04. 2021. у 10:38

ОСАМДЕСЕТ година после почетка Другог светског рата у Југославији 1941, коју су окупирале и раздробиле силе Осовине - нацистичка Немачка, фашистичка Италија, њихови сателити Бугарска и Мађарска - несумњиво најмрачније искуство тог рата је концентрациони логор Јасеновац.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИСТИНА ОБМОТАНА ФАЛСИФИКАТИМА: Завера ћутања о геноциду над Србима у Другом светском рату

Архива

Основан пре осам деценија у тек створеној сателитској, усташкој Независној Држави Хрватској, Јасеновац је истовремено и најдубља утиснута рана која снажно пулсира данас, притиска сећање и изазива бурне емоције живих. Рана Јасеновца просто вапи да буде зацељена пуном истином, поготово због тога што су све снажнија настојања да она буде уроњена у неистину и обмотана све чудовишнијим манипулацијама. Иза њих се јасно препознају до екстремне грубости изражени фалсификати, игнорисање размера страдања, брутална ревизија слике прошлости и тешко разумљив пристанак једне струје наводно научног историографског мишљења да се о логору Јасеновац расправља у равни политичког преговарања, да се истина о том логору обликује кроз неку врсту договорне и договорене историографије.

Прошло је седамдесет шест година од 27. априла 1945. године, када је у тај пакао на земљи, ушла мања партизанска потерна јединица Кноја, којом је командовао Милан Кевић, прекаљени борац иако петнаестогодишњак, поручник Југословенске армије, најмлађи официр у савезничким војскама током Другог светског рата. Уобичајено се у историографији наводи да су први партизани у бивши логор стигли 2. маја 1945. године, али се то догодило пет дана раније, о чему је Милан Кевић оставио снажно, упечатљиво сведочење о затеченом ужасу.

ПАРТИЗАНСКИ првоборац коме су у рату усташе убиле мајку, три сестре и много најближих рођака, носилац пет одликовања за ратне заслуге, разговарао је о Јасеновцу и са Јосипом Брозом Титом 1965. године, пред којим се супротставио Владимиру Бакарићу. Изразио је, наиме, жаљење што нису очувани остаци логора, како их је са својом јединицом затекао крајем априла 1945: "Требало је да то остане онако како је било - као опомена", рекао је Кевић, на шта се љутито брецнуо Бакарић: "Како то разговараш с председником?"

- Друг Тито је мој командант, а ја сам војник... А ти, друже, добро знаш све одговоре - оштро је Кевић узвратио Бакарићу, да би Тито смирио ситуацију:

- Има право што пита. Видиш, друже Кевићу, мени су другови из хрватског руководства рекли да би све тамо требало да се уклони и да се на том простору направи леп парк, да младе генерације не стварају мржњу једни према другима, и према недужном хрватском народу и његовој републици. Логор би их увек подсећао на прошлост. А то не би ваљало.

Биће у додатку речи и о проблему уређења Спомен-подручја Јасеновац, а већ на почетку помињем пуковника Милана Кевића зато што је оставио за собом драгоцено сведочанство које ће, када буде објављено, изузетно допринети расветљавању истине о овом логору и битно допунити сазнања до којих су дошли други аутори.

Архива

УПРКОС ТОМЕ, још увек нису целовито истражени они најдубљи историјски, политички, доктринарни и идеолошки разлози, као ни социјалне и психолошке мотивације, које су утицале на то да и данас слушамо наводне расправе о карактеру тог логора, или ценкања којима се, као на некаквој пијачној тезги историје, надмећу ставови о размерама усташког злочина геноцида почињеног у логору "Јасеновац" над Србима, Јеврејима и Ромима и злочина над Хрватима и Муслиманима, антифашистичким борцима који су се борили против терористичког режима поглавника Анте Павелића.

Довољно разлога да се још једном постави питање зашто је то тако и да се понуде одговори који следе, за које аутор верује да могу допринети формирању целовитије, шире и истините слике о логору у Јасеновцу. Напомињем да се угао из кога настојим да у овом додатку пружим допринос осветљавању овог питања, прилично разликује од данас доминирајућег говора и погледа о том Аушвицу Балкана.

БЕРТРАНД Расел, један од најутицајнијих филозофа 20. века, борац против нуклеарног наоружавања, пацифиста и вероватно најугледнији представник мировних покрета изнедрених у 20. веку, изрекао је крајем 1967. године недвосмислен суд:

- Ватикан је после рата организовао заверу ћутања о геноциду над Србима у Другом светском рату и тај се "злочин ћутања" мора разобличити и спречити.

Две деценије касније, 1987. године, Владимир Дедијер, неуморни прегалац у истраживању прошлости, који је о историји писао "онако како се догодила", председник Раселовог суда, у Београду је објавио књигу "Ватикан и Јасеновац". У том делу је изнео сијасет докумената који потврђују одговорност Ватикана за геноцид у НДХ, као и аргумената који указују на то да су после рата моћно, клерикално крило Римске курије и Католичка црква у Хрватској, снажно подстицали ћутање о геноцидним злочинима усташа почињеним током рата и у концентрационом логору Јасеновац.

У ВИШЕМЕСЕЧНУ ЖЕСТОКУ кампању дискредитовања ставова професора Дедијера, његове књиге и њега лично, укључила се после појаве поменутог дела не само католичка, него и световна штампа у Хрватској, а реаговао је и Oservatore Romano, званично гласило Ватикана.

Када је књига убрзо објављена у СР Немачкој, а потом и у САД, под насловом "Ватикан - југословенски Аушвиц", клерикални католички кругови у Немачкој организовали су жестоку негативну кампању, којој су се прикључили и припадници хрватске проусташке и усташке политичке емиграције. Судски је гоњен адвокат издавачке куће која је објавила Дедијерову књигу. Искоришћен је за то 166. члан Кривичног законика Немачке о бласфемији, чији је садржај био непосредно инспирисан ставовима средњовековне инквизиције. Највећи западнонемачки дневни лист "Зидојче цајтунг" одбио је да објави рекламни оглас за Дедијерову књигу због навода да је у Јасеновцу побијено 800.000 православних Срба и да за геноцид у НДХ сноси одговорност Ватикан.

У самом средишту завере ћутања o геноциду у НДХ стоји управо систем концентрационих логора Јасновац, највећег губилишта Срба, Јевреја, Рома и антифашиста, југословенски опредељених Хрвата и Муслимана у Другом светском рату. Срби, Јевереји и Роми, страдали су у том губилишту и на многим другим стратиштима тоталитарне НДХ, према раније дефинисаним плановима немачких нациста и усташа.

КАДА ЈЕ РЕЧ О СРБИМА, морбидни план о њиховом уништењу - када куцне час - обликовао је у емиграцији усташки вођа, адвокат Анте Павелић, каснији поглавник НДХ. Свој план је уобличио у Сијени, у Италији, где је био интерниран од 1937. до 1939. године. Саставни део тог плана тицао се и оснивања мреже концентрационих логора за изоловање и уништење Срба, такође Јевреја и Рома, у некој претпостављеној ситуацији у којој усташе преузимају власт у Хрватској.

Откриће сазнања о постојању овог Павелићевог плана, а он га је формулисао у тесној сарадњи са представницима обавештајне службе фашистичке Италије и појединаца из ватиканских кругова, дугујемо др Михаилу Станишићу, историчару, пуковнику ЈНА, прекаљеном контраобавештајцу и полиглоти, кога су послови водили на разне стране света, чак и новинарски. Био је дописник Танјуга, где су му отварана врата многих архива и увид у мало познату, још чешће непознату грађу, укључујући ону која није интересовала друге наше историчаре. Имао је велика окапања с објављивањем сажете, волуминозне докторске дисертације одбрањене на Филозофском факултету у Београду - више од пет хиљада страница текста с позивањем на прворазредне изворе, с фуснотама које су прави драгуљи и путоказ не само професионалним историчарима него и свим заљубљеницима у историју. Изванредан познавалац историје југословенских народа, коју је увек посматрао као део шире слике историјских процеса у Европи и свету, Станишић је сковао и појам "србоцид", под којим је насловом објавио и књигу 2008. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије