ВЕСНИК РАСПАДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УТОПИЈЕ: Јалове расправе о марксизму, етатизму и самоуправљању требало је заменити великосрпским хегемонизмом

Иван Миладиновић

28. 01. 2021. у 12:39

ВЕСНИК РАСПАДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УТОПИЈЕ: Јалове расправе о марксизму, етатизму и самоуправљању требало је заменити великосрпским хегемонизмом

Архива

НЕПОСРЕДНО пред смрт 2004. године др Стипе Шувар, човек који се прошетао хијерархијском лествицом Савеза комуниста Хрватске и Југославије, у интервјуу за Радио Слободна Европа, отворено је признао да је он идејни творац Беле књиге и да су га за њен настанак "инспирисали" београдски интелектуалци.

"Судјеловао сам у идеолошким дебатама по цијелој Југославији и своје сам стрелице одапињао, као публицист и партијски човјек који је јавно дјеловао, на све наше национализме - рекао је Шувар и додао - а посебно ми је било сумњиво све што се тада догађало у Београду, гдје су разне интелектуалне скупине пропагирале либерализам. Иза тог либерализма скривала се, под фирмом детитоизације, тежња за редефиницијом Југославије, каква је била године 1984. , одржало се савјетовања о политичкој злоупотреби у култури и стваралаштву, иза које сам ја стајао. Тада је приређена тзв. Бијела књига."

Рекавши ово, реформатор југословенског школства, које је уназадило генерације младих нараштаја у Југославији, испричао је да је тај материјал израдила информативна служба ЦК, "додуше по мојој наруџби".

На листи неподобних аутора нашли су се углавном ствараоци из Србије. Била је то прва анализа у којој је дата исцрпна документација о неподобнима, у једном низу повезана истом, непотписаном руком. Пре појаве ове "беле", а боље рећи "црне" књиге, у реакцијама Партије није било ове врсте исцрпних анализа, текстова, већ се реакција сводила на чврсте ставове и реторичко неприхватање идеја "грешника", које се, наравно, завршавало партијском и затворском казном.

ОВО дело Шуваревих "сурадника", рађено по стаљинистичком поступку, започиње анонимном анализом, а завршава се текстом који не тежи било каквој расправи, већ представља оптужницу са тешким политичким осудама. Судећи по томе што су ту "на гомилу" потрпани ствараоци различитих идеолошких опредељења, главни критеријум је био да си из Београда и Србије.

ЗАТВОР ЗА ЗАБРАЊЕНЕ СТИХОВЕ

АУТОРИ Беле књиге су са посебном пажњом бележили шта је страна штампа писала о случају "Вунена времена", односно о књизи песама Гојка Ђога, у којо је наводно вређао друга Тита, и због тога осуђен на затвор.

- "Случајем" Гојка Ђога и акцијама подузиманим у његову одбрану много су се бавили и иноземна јавна гласила. Споменут' ћемо, за илустрацију, само три прилога. Британска радио-станица (ББЦ) извјестила је, уз информацију о одржавању протестних састанака "сваког понедељка откако је пјесник затворен и откако је остала без одговора петиција Удружења српском руководству и Предсједништву СФРЈ", о томе да се "протесту придружи више од двије стотине српских и других југославенских књижевника и интелектуалаца" који су се "удружили у побуни против права власти да тумачи стваралачке поруке, и у захтјевима да се затворени пјесник пусти на слободу".

Под насловом "Затвор није заплашио писце", кенијски лист "Стандард" објавио је (19. априла 1983) текст Петра Ристића из Београда у којем се каже да је југославенски пјесник Гојко Ђого упућен иза решетака након "продужене битке међу умјетницима и политичарима коју, чини се, нитко није добио". У напису се истиче да су се "српски политичари колебали готово двије године прије него што су одлучили да потврде затворску казну изречену због повреде успомене на покојног предсједника Тита у књизи 'Вунена времена'. Један од најпознатијих француских тједних магазина 'Ле Поен' објавио је (24. свибња 1983) напис под насловом 'Београд: затвор за слободне стихове' у којем информира о пребацивању Г. Ђога у болницу и пуштању на слободу, подсјећајући читаоце да је он осуђен због 'увредљивих стихова о Титу'". "Власти су те које су неке пјесникове метафоре повезале са личношћу покојног Маршала, осудивши га на годину дана 'затвора', иако сам пјесник нигдје не спомиње Тита", напомиње се у тексту и извјештава о протестним литерарним вечерима, јер је "Ђого постао у Југославији симбол слободе стваралаштва".

Очито, намера анонимних писаца анализе, под диригентском палицом "просветног реформатора" који је одшколовао на стотине и хиљде "наносаче првог слоја асфалта" или "наносаче пене за бријање", да јалове расправе о више или мање марксизма, етатизму и самоуправљању, пренесе на, иначе основну поставку, да Титову Југославију угрожава великосрпски хегемонизам.

Какав метод анализе је примењен у овој значајној интелектуалној епизоди средином осамдесетих година прошлог века, нека говори сама Бела књига, уз дословно цитирање појединих делова.

"Ова анализа довољно посвједочује да се у наш културни живот посљедњих година пласирају нимало безазлене политичке тезе, захтјеви и оптужбе, те постиже аферашка политизација посебно књижевности, казалишта и филма. Јавности се као велика и значајна дјела и остварења неријетко нуде ствари, чија је умјетничка вриједност осредња или никаква, али их се из политичких разлога велича и натура" - кажу њени аутори у закључним констатацијама.

О ФИЛМУ и црном таласу пишу:

- У 1981. години знатно се повећао број написа о оцјењивању и преоцјењивању тзв. црног вала на филму, као и интервјуа с најпознатијим ауторима тих филмова (Живојином Павловићем, Александром Петровићем, Желимиром Жилником). Упозорит' ћемо, да бисмо указали на континуитет онога што ће се дешавати касније, на само један напис из те године, напис Вилијама Абрамчика - Белија ("Студентски лист", 6. студеног 1981). Успон југославенског филма - истакао је, међу осталим, тај аутор - започет шездесетих година, "грубо је прекинут злонамерним и неспретним политичким интервенцијама, за што је искориштен дипломски рад Лазара Стојановића "Пластични Исус" (познати, забрањени филм у којем се изругује Тито - напомена аутора Беле књиге). "Хајка на редитеље и сценаристе какви су Душан Макавејев, Живојин Павловић, Александар-Саша Петровић, Желимир Жилник, Јоца Јовановић, Лазар Стојановић и др., а посебно погром њихових студената и следбеника, проведен седамдесетих година, довела је кинематографију убрзо у међустање у коме се ишчекује њен нови почетак. Генерације младих редитеља скренуте су с правог рада на филму и приморане да стрпљиво чекају боља времена". Абрамчик се у том тексту окомио на "ИДЕОЛОШКО НОВИНАРСТВО" које "никако не може предњачити испред филмске естетике у оцени филмске уметности", а посебно на тадашњег новинара "НИН"-а Радивоја Цвјетичанина (који је у том листу реагирао на један интервју, Живојина Павловића љубљанском "Телексу", а касније у "Политици" на интервју Душана Макавејева "Зум-репортеру" ). Запитао је зашто неки мисле да није лако извести "демистификацију" спорних филмова, када јест: "Филмови се једноставно ставе пред публику и то је све".

ГОЛИ ОТОК ГОРИ ОД СМРТНЕ КАЗНЕ

ПИСАЊЕ о Голом отоку посебно се разбуктало након објављивања романа "Трен II". ревији. Заредали су бројни разговори с тим аутором Антонијем Исаковићем, али и са другим ауторима романа о 1948. г. и Голом отоку (Годином, касније Команином, Селенићем и др) у којима су упућиване поруке о нашим "грешкама", "нашем" стаљинизму, "мрачном времену" које смо проживели (или живимо) и слично. У неким су листовима отворене трибине читалаца о тој теми, те су објављивана и многа оптужујућа писма (нпр. у "НИН"-у, "Дуги" и др). Студент је објавио познато иронично "Писмо Предсједништву ЦК СКЈ", у којем је аутор Момчило Петровић ("студент", "комуниста") предложио Предсједништву ЦК СКЈ да испита "случај Голог отока" и о томе информира јавност. Како је, вели, сазнао да за логор на Голом отоку "није знао ниједан виши функционер Партије и државе", то је саркастично предложио да се пронађе и изведе пред суд оног "сулудог, стаљинистички настројеног капетана, или евентуално мајора" чије је то дело и то не зато што је "затварао информбировце и људе за које је мислио да су то, већ зато што их је излагао мучењима достојним нацистичких концлогора и Стаљинових ГУЛАГ-а".

Одговорност је, јавно, затражио и Гојко Николиш ("Књижевна реч", бр. 188, 10. маја 1982). "Наша јавност има право, написао је у свом дужем тексту, да из званичних извора (не само из романа) сазна: је ли тачно, или није, да су над затвореницима на Голом отоку биле примењиване нељудске методе мучења, душевног злостављања, гажења елементарног људског достојанства?" Осврћући се на фељтон о "Информбироу и Голом отоку" (Саве Кржавца и Драгана Марковића који је излазио у "НИН"-у - н. н.), Николиш је иронично примјетио да се у њему "истиче као пример хуманости у борби са ИБ то што није изречена ни извршена ниједна смртна казна", а он сматра да је "оно што је чињено на Голом отоку аморалније од смртне казне, теже за поднети од метка, од гиљотине. По његову мишљењу, најпречи морални интереси данашњице, нашег народа (а не информбироваца!) захтевају да се љаге очисте, а то се не може постићи никаквом дијалектиком, полуистинама и бркањем појмова, већ простом логиком, искреношћу, поштењем".

- ПРВИХ мјесеци 1982. године учестали су интервјуи са главним протагонистима, тзв. црног вала на филму, са све отворенијим захтјевима за "рехабилитацијом" и приказивањем "бункерираних" филмова. Услиједила је (5. априла 1982) петиција групе интелектуалаца Предсједништву СФРЈ, у којој је затражена "ревизија репресивне политике према умјетничким остварењима". У Петицији је наведено дванаест филмова за које се тражи "укидање фактичке забране за јавно приказивање и њихова слободна продаја". Међу осталим наведени су филмови: "Мистерије организма", "Улога моје породице у светској револуцији", "Слике из живота ударника", "Рани радови", "Дванаест мјесеци зима", "Довиђења у слиједећем рату", "Пластични Исус", "Делије". У образложењу је, међу осталим, истакнуто да "фактичко забрањивање ових уметничких дела, као акт незаконитости и неслободе, представља један од фактора који су придонијели друштвеној и моралној кризи југославенске заједнице данас", те да су "аутори поменутих филмова изразито социјалистички и демократски оријентисани и опредељени", и "као такви у својим (су) делима уметнички сагледавали моралне проблеме револуције и друштвених супротности код нас".

Петицију су, споменимо и то, међу осталима потписали и: Михајло Марковић, Зага Пешић-Голубовић, Свето Стојановић, Миладин Животић, Небојша Попов, Драгољуб Мићуновић, Добрица Ћосић, Борислав Михајловић Михиз, Бора Ћосић, Момо Капор, Милован Данојлић, Матија Бећковић, Драгослав Михајловић, Душко Радовић, Војислав Лубарда, Ласло Секељ, Срђа Поповић, Михајло Ђурић, Божидар Јакшић, Коста Чавошки, Танасије Младеновић и др. (Потписали су је, као што се види, заједнички познати анархолиберали и неки националисти, наравно, уз одређени број и других интелектуалаца.)

У ДЕЛУ овог материјала, под међунасловом "О још неким књигама и драмама, односно драматизацијама" аутори пишу:

- Због ограниченог простора не можемо се шире освртати на још неке књиге и казалишне представе, а које би то такођер заслуживале. Неке од њих само ћемо споменути.

- Доста је писано о казалишној представи Р. Миленковића и С. Мокровића "Излаз", рађеној на основи текстова из књиге Матије Бећковића "О међувремену". Како је опћински судац за прекршаје у Дубровнику казнио двојицу извођача казном затвора од по 40 дана, због "ремећења јавног реда и мира и узнемиравања јавности", Милан Влајчић се у ширем тексту (другом ширем тексту у мјесец дана о истом "случају") у "Политици" (9. априла 1983) наругао да су "Богами, изазвали узнемирење и у Београду, јер је захваљујући добром расположењу и репликама из препуног гледалишта у дансинг-дворани Дома омладине, представа трајала добрих двадесетак минута дуже", док је нпр. Новица Милић свој осврт на ту представу и осуду аутора ("Књижевна реч", бр. 208, 10. априла 1983) цинично завршио питањем: "Између ДУГ-ова и другова, ко ће спустити заставу ЛИБЕРТАС?"

У посљедње је вријеме у јавности било много говора и у јавним гласилима много написа о неколико нових представа (односно драматизација) у склопу тзв. политичког театра. И осврти на све те написе и иступе заслуживали би већи простор у овој анализи. Како тог простора, нажалост, немамо довољно, а и тема је "свјежа" и више позната, овом се приликом нећемо упуштати у експликацију написа и иступа о томе. Споменут' ћемо само да је ријеч у првом реду о "Колубарској бици", драматизацији Б. Михиза дијела романа Добрице Ћосића "Време смрти", "Трену II", драматизацији истоименог романа А. Исаковића (о чему је било ријечи на другом мјесту у овој анализи), "Судији", драматизацији романа В. Драшковића, "Политици као судбини", драматизацији књиге Есада Ћимића, "Тајни Црне руке" Пурише Ђорђевића и Љубише Ристића итд. Драматизирани су својевремено (у Црногорском народном позоришту) чак и Кривокапићеви "разговори" с Крлежом (чему се нпр. ефектно наругао М. Глишић у "Новостима-8" текстом "Пусица за правог Црногорца").

НАПАД НА СРБИЈУ

"БИЛИ смо у обавезни да по један примјерак материјала, шаљемо у Београд. Кад је информативна служба ЦК Хрватске направила тај информативни материјал, који је прозван 'Бијела књига' (јер су шапирографиране корице биле бијеле боје) и кад је материјал послан у Београд, вјеројатно је доспио у руке Драже Марковића, тадашњег предсједника Предсједништва Централног комитета СК Југославије. Он је вјеројатно прелистао 'књигу' и оцијенио да је то напад на српску интелигенцију и на Србију. Истодобно је, како то иде, доспјела и у руке чувеном Матији Бећковићу. Он је онда организирао потписивање отвореног писма против тих који стоје иза Бијеле књиге, а прије свих на удару сам био ја као појединац. То је писмо потписало 100 интелектуалаца Србије, виђених и мање виђених. И тек тада се отворила афера Бијеле књиге".

У ОСВРТИМА писаним поводом споменутих представа, као и о самим представама, дошли су до изражаја врло различити ставови драмских и других критичара: од панегиричних написа, преко тобоже "неутралних", "естетских" анализа, до веома критичких текстова. Доста је упозоравано на наглашен "српски репертоар" београдских казалишта.

Већина је критичара упозоравала и на атмосферу у којој се неке представе играју.

Истицано је нпр. (М. Бобић, "Интервју") да на представама "Колубарске битке" публика "активно учествује у навијању за победу српске војске остварујући својеврсни политички театар - ван позорнице!", те да се "урнебесни, громогласни, поносни и олакшавајући аплауз уз усклике дивљења пролама гледалиштем" и "многи устају од узбуђења". Они који нису набавили карте "одушевљено чуче, клече и стоје између редова, глумци су преобраћени у праве челичне народне хероје, историја еротски узбуђује огромну масу гледалишта који то спонтано престају да буду у општем пијанству славе и заједничког националног успеха - славних ђенерала и њиховог народа у једној опипљивој, реалној сцени која поручује: 'Тутто е театро'."

Писци "Информација о неким идејним и политичким тенденцијама у умјетничком стваралаштву, књижевној, казалишној и филмској критици, те о јавним иступима једнога броја културних стваралаца у којима су садржане политички неприхватљиве поруке" су предати забораву и избрисани из памћења. Остао је њихов документ о једном времену који у неминовном обрту препознавања збивања у новијој политичкој историји, колико је могуће, без обзира на временску дистанцу, без једа и злобе, може да се констатује, макар и овлашно, да је Бела књига, на неки начин била први весник почетка распада великог утопијског пројекта - Југославија. И остао је запамћен човек који се испрсио испред њих - др Стипе Шувар.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)