ХАШКИ СУД СТВАРА ЛАЖНИ МИТ: Џон Шиндлер тврди да су муслимански војници, од априла 1992. до јула 1995. године, убили око 3.000 Срба

Novosti online

27. 07. 2021. у 16:46

СРЕБРЕНИЦА је постала симбол зла, и то конкретно српског зла. Редовно је описују као хорор без премца у историји Европе након Другог свјетског рата, поприште хладнокрвног убиства "више од 10.000 муслиманских мушкараца од стране српских стрељачких водова". Спорни догађаји одвијали су се у близини града Сребренице од 10. до 19. јула 1995.

ХАШКИ СУД СТВАРА ЛАЖНИ МИТ: Џон Шиндлер тврди да су муслимански војници, од априла 1992. до јула 1995. године, убили око 3.000 Срба

Спомен соба у Братунцу

То је већ 25 година општеприхваћена слика догађаја који су се у том региону одвили 1995. године. Али тај поједностављени приказ хладнокрвно испланираног убиства и до 10.000 Муслимана не може да се одржи под лупом детаљног истраживања и критичке процјене. Само име "Сребреница" постало је синоним за непојмљив варварски чин какав сам разум може једино да посматра у тишини и шоку. Било шта друго имплицирало би кривицу кроз саучесништво са починиоцима умјесто исказивања солидарности са жртвама такозваног најгорег злочина против човјечности у Европи од доба нациста. На тај начин, Сребреница је постала мит и секуларно питање вјере, а било каква критика тог мита тумачи се као табу тема и као таква се ригорозно одбацује. Како у међународним медијима тако и у политичкој и академској заједници, у обзир се узимају само они ставови и чињенице који потврђују и подржавају ту представу. Не обраћа се пажња на чињеничне неподударности, занемарују се политички интереси различитих актера, лажни закључци се не исправљају, а сви који изразе сумњу у званичну верзију догађаја по кратком поступку се прогласе ревизионистима.

Потешкоће у откривању истине о Сребреници почињу са чињеницом да је и прије него што су било какве солидне информације постале доступне, Сребреница већ постала утицајан симбол, мит о стварању бошњачког народа, те незаустављиво политичко оружје.

Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у холандском граду Хагу одговоран је за утемељење стандардног наратива о сребреничком масакру.

Што се тиче објективности судских процеса у вези са догађајима из јула 1995. године, најчешће се преиспитују наредне три ставке:

1) категоризација тих дешавања као "геноцида",

2) тачност наводног броја жртава,

3) недовољно разматрање тога да су напади које су јединице муслиманске Армије Републике БиХ изводиле из саме сребреничке енклаве на околна села и засеоке још од 1992. године па надаље могли бити мотив за дешавања око Сребренице из јула 1995. године.

Окупацији "заштићене зоне" Сребреница од стране Срба, редова Војске Републике Српске, 1995. године, претходио је историјат у трајању дужем од три године. Српско становништво напустило је град већ у мају 1992, чиме је Сребреница постала енклава са више од 35.000 људи муслиманске националности. Насер Орић постао је командант 28. дивизије АР БиХ на подручју Сребренице, те је отпочео запрепашћујуће бруталне нападе на околна српска села. Један од најбруталнијих напада одиграо се 7. јануара 1993, на дан када Српска православна црква обиљежава Божић. Насер Орић је предводио тај изненадни напад на село Кравица, у коме је, како се процјењује, учествовало више хиљада муслиманских војника, док је у одбрану села Кравица стало свега неколико стотина његових становника. Током тог напада, сви Срби из тог подручја су протјерани, а преко 50 цивила и припадника сеоских стража, који су бранили село, смртно је страдало. Већ у прољеће 1993, Војска Републике Српске (ВРС) замало је окупирала енклаву, и то због провокација од стране Орићеве војске.

* * * * * * * * * * * * * * *

ТЕРОР И ВЛАДАВИНА НАСЕРА ОРИЋА

Према америчком аналитичару за националну безбједност Џону Шиндлеру, војници 28. дивизије АР БиХ убили су око 3.000 Срба у периоду од априла 1992. до јула 1995. године, од којих су половина били ненаоружани цивили, жене, старци и дјеца. Према бази података Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, тај број је нешто нижи, те се наводи број од око 2.600 лица. Значајан дио анимозитета локалних Срба према становништву Сребренице развио се у баш том периоду рата.

Луис Макензи

Америчке обавјештајне службе биле су добро упознате са Орићевим активностима. Док је Стејт департмент (State Department) Сједињених Држава избацивао саопштења и конференције за штампу на којима су говорили о насиљу које Срби врше над Муслиманима, владавина терора Насера Орића практично се није спомињала на конференцијама за штампу нити у извјештајима о људским правима... Орић је 1994. и 1995. године позивао стране репортере да им покаже своје ратне трофеје: видео-касете са снимцима својих војних подухвата на којима су приказане одрубљене главе и тијела Срба, спаљене куће и хрпе лешева.

Злодјела која је починила муслиманска дивизија под командом Насера Орића темељно су забиљежена. Кад је МКСЈ напокон подигао оптужницу против Орића у марту 2003. године, с тим да је и то врло вјероватно урађено како би се створио привид судске непристрасности, оптужили су га за убиства тек седам Срба, који су мучени и насмрт претучени након што су их његови војници заробили, те за "безобзирно уништавање" оближњих села. Без обзира на то што се он отворено хвалисао у западним медијима о клању српских цивила, МКСЈ наводно "није пронашао доказе да је било цивилних жртава у нападима на српска села у зони његовог дејствовања". Орић није лично осуђен ни за један злочин, а пресуда је била прикладно блага: Орић је 2006. године осуђен на затворску казну у трајању од двије године. Пошто му је урачунато и вријеме које је већ провео у притвору прије почетка суђења, одмах је ослобођен, а муслиманско становништво у Босни дочекало га је и прославило као ратног хероја.

Поред видно благе пресуде МКСЈ-а, упадљиво се истиче и то што су злочини Орића и његове војске избачени из контекста дешавања у сребреничкој регији у јулу 1995. године. Подигавши оптужницу која не обухвата Орићеве скандалозне злочине прије јула 1995. године, МКСЈ је избјегао њихово довођење у везу са масакром у Сребреници. То би највјероватније довело у сумњу верзију према којој су дешавања у Сребреници била случај планираног геноцида.

Генерал Морион, који је као командант снага Уједињених нација у Босни био добро упућен у ситуацију, изјавио је у фебруару 2004. године да чисто сумња да се радило о планираном геноциду. У својству свједока на суђењу Слободану Милошевићу, Морион је изјавио да је страховао да ће Орићеви злочини довести до крвавог чина освете Срба из Сребренице и околних мјеста:

Филип Морион

"Моријон: Страховао сам да ће локални Срби . . . хтјети да се освете за оно што су приписивали Насеру Орићу. Није само Насер Орић био мета њихове освете. Хтјели су да се освете и за смрт страдалих на православни Божић (7. јануара 1993)."

Судија Робинсон је затим покушао да разјасни да ли је Морион хтио да каже да је "оно што се дешавало (у јулу) 1995. године било директна реакција на оно што је Насер Орић урадио Србима двије године раније." Морион је недвосмислено одговорио:

"Јесте. Јесте, часни суде. Убијеђен сам да је тако. То не значи да починиоци тих злочина треба да буду ослобођени нити да њихову одговорност треба умањивати, али убијеђен сам у то, да." Западни медији нису били заинтересовани за Морионов исказ.

* * * * * * * * * * * * * * *

МАНИПУЛАЦИЈЕ ЗАПАДНИХ ИНСТИТУЦИЈА

МЕЂУНАРОДНИ кривични суд за бившу Југославију је у августу 2001. године донио одлуку да дешавања у Сребреници у јулу 1995. представљају "геноцид". Статут МКСЈ-а "геноцид" дефинише овим ријечима: "Геноцид представља било који од наведених чинова почињених са циљем да се национална, етничка, расна или вјерска групација дјелимично или у потпуности уништи."

Имајући у виду чињеницу да су муслиманске жене и дјецу припадници Војске Републике Српске депортовали из енклаве живе, поставља се питање да ли дјела Војске Републике Српске одговарају дефиницији МКСЈ-а, или је ситуација ипак била компликованија, као што је изјавио бивши командант Заштитних снага УН-а у Босни генерал Макензи:

"То је неукусан аргумент, али треба напоменути да свакако не бисте пустили жене да оду ако већ спроводите геноцид, будући да су оне кључна ставка за опстанак те групе коју настојите да истријебите."

Како год, наводећи катастрофалне посљедице депортације жена и дјеце, уз истовремено убијање више генерација мушког становништва, МКСЈ је установио да околности испуњавају дефиницију "геноцида" у тумачењу да је постојала намјера да се [групација] уништи дјелимично или у цијелости. Компликована конструкција доказа и логике аргумената којима се подржава оптужба за "геноцид" - по мишљењу критичара - само је судијама пружила прилику да потврде пресуду коју је западна међународна заједница већ донијела. Поред тога, оптужба за геноцид употријебљена је као оправдање за бомбардовање Србије од стране НАТО-а 1999, у склопу сукоба са Косовом: аргументација се ослањала на принцип да ће бомбардовање спријечити нови геноцид налик на онај у Сребреници.

Обележје муслиманских жртава у Доњој Каменици

У моменту када су српске снаге ушле у Сребреницу, у граду се налазило око 7.000 војника 28. дивизије АР БиХ. Многи војници су заробљени, али још већи број њих успио је да побјегне. Међународни комитет Црвеног крста два мјесеца касније објавио је да настоји да добије информације од српских власти о 3.000 лица за која свједоци тврде да су заробљена, а од муслиманских о око 5.000 лица која су напустила Сребреницу, од којих су нека стигла до централне Босне. Укупни збир те двије цифре је изворни број из кога је изведена често понављана процјена да је извршен покољ над више од 8.000 Муслимана. Међутим, босански Срби, војници Дринског корпуса Војске РС, и босански Муслимани, војници 28. дивизије Армије Републике БиХ, спроводили су легитимна војна дејства: Дрински корпус Војске Републике Српске - офанзивне и дефанзивне активности и блокаду противника, а 28. дивизија Војске Републике БиХ спроводила је повлачење и пробој из окружења. . . 28. дивизија претрпјела је енормне губитке током пробоја, који се процјењују цифром од 4.500 до 5.000 војника погинулих у борби.

Вјероватно је око 5.000 лица изгубило животе током недјељу дана бруталних засједа и сукоба у шумама, уз путеве и на ливадама између Сребренице и подручја Тузле. Такође, било је добро познато да је на хиљаде оних који су напустили Сребреницу, те се водили као "нестали", стигло до територије под бошњачком контролом. Међутим, напросто се претпостављало да су нестала лица поубијана. Томе је допринијело одбијање муслиманског руководства да наведе имена и бројно стање лица која су стигла до безбједне територије, али западни естаблишмент показао се као запањујуће спреман да занемари не само оне који су дошли на сигурно, него и оне који су страдали у сукобима, те да се послужи посмртним остацима страдалих у сукобима као доказом да су та лица убијена.

Број посмртних остатака који су пронађени не прилази ни близу укупног броја жртава који МКСЈ наводи. Умјесто да поново процијени те цифре, МКСЈ претпоставља да "постоје остаци жртава који још нису пронађени", те надаље тврди да што је год потрага за тим тијелима неуспјешнија, "то је злоба и поквареност починилаца ужаснија, те својим злодјелима жртвама ускраћују чак и мјесто вјечног починка."

* * * * * * * * * * * * * * *

НЕМА ДОКАЗА ЗА ГЕНОЦИД

Суд Босне и Херцеговине процесуирао је већи број предмета, односно 137 лица за злочине који су територијално везани за сребреничку регију. За злочине над српским становништвом ове регије процесуирано је десет лица. Сва оптужена лица теретила су се за ратни злочин против цивилног становништва и/или ратни злочин против ратних заробљеника. Конкретно, за ратни злочин против цивилног становништва, према КЗ СФРЈ (члан 142), оптужена су четири лица; за ратни злочин против цивилног становништва, према КЗ БиХ (члан 173), два лица; за ратни злочин против ратних заробљеника, према КЗ СФРЈ (члан 144), два лица; и још два лица за ратни злочин против цивилног становништва и ратни злочин против ратних заробљеника, према КЗ БиХ (члан 173. и 175). Поступак је окончан против девет оптужених, те је њих троје правоснажно осуђено на 22 године затвора (једно лице за ратни злочин против цивилног становништва и ратни злочин против ратних заробљеника, према КЗ БиХ; а два лица за ратни злочин против цивилног становништва, према КЗ СФРЈ), пет оптужених је ослобођено кривице, а један оптужени је преминуо током поступка. Против једног лица поступак је у току. За злочине над бошњачким становништвом на подручју сребреничке регије, пред Судом БиХ оптужено је 127 лица.

За кривично дјело геноцид, према КЗ БиХ (члан 171), оптужено је 47 лица; за злочин против човјечности (ово дјело није било прописано у КЗ СФРЈ), према КЗ БиХ (члан 172), 64 лица; за ратни злочин против цивилног становништва, према КЗ БиХ (члан 173), 12 лица; и за ратни злочин против цивилног становништва, према КЗ СФРЈ (члан 142), четири лица. Поступак је окончан против 65 лица, од чега је 35 правоснажно осуђено на 526 година затвора (13 лица за геноцид, према КЗ СФРЈ; 16 лица за злочин против човјечности, према КЗ БиХ; и шест лица за ратни злочин против цивилног становништва, према КЗ СФРЈ), 25 лица је ослобођено, а против пет лица поступак је обустављен због смрти оптужених. У току је поступак против 57 лица, док су предмети против још пет лица пренесени на друге судове.

Локалитет на коме се налазила гробница Козлук

Након Суда БиХ, осврнућемо се на предмете пред МКСЈ, који су везани за сребреничку регију. Када је ријеч о злочинима над српским становништвом ове регије, пред МКСЈ је вођен поступак само против Насера Орића. Пресудом Претресног вијећа из 2006. године, Орић је неправоснажно осуђен на двије године затвора, зато што није извршио своју дужност надређеног да предузме неопходне и разумне мјере да спријечи појаву убиства од 27. децембра 1992. до 20. марта 1993. године, у складу са члановима 3 и 7 (3) Статута, односно да није извршио своју дужност надређеног да предузме неопходне и разумне мјере да спријечи појаву окрутног поступања од 27. децембра 1992. до 20. марта 1993, у складу са члановима 3 и 7 (3) Статута. Међутим, пресудом Жалбеног вијећа из 2008. године, уважена је жалба одбране и Насер Орић је правоснажно ослобођен по свим тачкама оптужнице.

Дакле, једини предмет који је вођен пред МКСЈ за злочине над српским становништвом у сребреничкој регији је претходно поменути предмет против Насера Орића. С обзиром на све злочине које је његова јединица починила над српским цивилима, а у неке од њих је био и лично умијешан, чини се да нема смисла што је овај предмет након жалбеног поступка завршио ослобађајућом пресудом.

За злочине над бошњачким становништвом на подручју сребреничке регије, пред МКСЈ до сада је вођен поступак против 27 лица, од чега је њих 20 правоснажно осуђено на четири доживотне казне и 272 године затвора (с тим да треба имати у виду да су нека од ових лица оптужена и осуђена за злочине на подручју више општина у БиХ, а не само за злочине на подручју сребреничке регије).

У сребреничкој регији, како је већ наведено, у периоду од априла 1992. до јуна 1995. године, убијено је од стране 28. дивизије АРБиХ око 2.600 Срба, од којих су половина били ненаоружани цивили, жене, старци и дјеца. До сада су пред Судом БиХ и МКСЈ само три лица осуђена на 22 године затвора за ове злочине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (7)