НЕМА МУШКЕ ТРУДНИЦЕ, НИ ЖЕНСКОГ ЕПИСКОПА: Ауторски текст проф. Драгољуба Петровића, поводом родне равноправности

Проф. др Драгољуб Петровић

06. 06. 2021. у 12:00

ВАЗДА сам мислио да су жене боља половина људске врсте. И тај суд заснивао на простој чињеници: жена може све што и мушкарац, али мушкарац не може све што може жена. И на томе је, коначно, заснован и највиши природни поредак. И тај је поредак сваковрсно уписан у људску генетску матрицу.

НЕМА МУШКЕ ТРУДНИЦЕ, НИ ЖЕНСКОГ ЕПИСКОПА: Ауторски текст  проф. Драгољуба Петровића, поводом родне равноправности

Проф. др Драгољуб Петровић

Па и у језик. Тиме, рецимо, што је у језику створена реч за сваки појам који је носиоцу језика био неопходан и око онога што у реалности није постојало језик се није много "узнемиравао". Нека то притврди једна банална ситница: будући да рађати може једино жена, природно је да једино она може бити трудница и породиља и да се сва таква стања и својства не могу везати за мушкарца. И то, опет - природно, важи за сваку жен(к)у.

И то се увек знало и то никад никоме није требало објашњавати: жена је држала три стуба куће (рађала, одгајала децу и "[о]држа[ва]ла кућу" и отуд народна изрека да "кућа не стоји на земљи него на жени"), а мушкарцу је "било дато да кућу храни и брани".

Данас је тешко рећи колико је таква "подела надлежности била правична", али је неспорно да је на таквим основама уобличен и номинациони однос између "мушких и женских носилаца својстава и занимања": док је жена била "трудница" и "породиља", муж је био "ловац" и "војник" и те се "надлежности" нису могле мешати ни у реалности, ни у језику.

Илустрација

И зато у српском језику још нема ни женског војника и ловца нити мушке труднице и породиље; ти су односи успостављени давно, кад се почео успостављати српски језик, и брушени миленијима, заједно са брушењем језика који их је носио. И никад ником није пало на ум да у томе нешто мења и "поправља".

Скупштина Србије је по муњевитој процедури, 20. маја 2021. године, донела закон који прописује да мора постојати и женски војник и мушка трудница и, ако се то не буде поштовало, две министарке овлашћене су да од сваког непослушника наплаћују казну од 50.000 до два милиона динара. И оне су "испословале" још мноштво таквих појединости.

Оне су наредиле да у православној цркви (као и у англиканској и протестантској - ако сам добро обавештен) свештеничка звања морају носити и жене и ја морам признати да не знам како су оне окрстиле сву ту "женску свештеничку хијерархију", али "рече ми један чоек" да су се сагласиле за ђаконицу, попицу, епископу и бискупицу, при чему неки њихови "номинациони модели" могу изазвати и покоју недоумицу. Оне, рецимо, одређују да се "женски епископ" именује као епископа и не зна се да ли је то учињено намерно да би се успоставила разлика према бискупици у оним другим црквама, али се ни за попицу ни за бискупицу (а могла би им им се, можда, прикључити и епископица) не зна како се изговарају (није им означен акценат) па ни то да ли се у њима ради о изведеницама или сложеницама и од решења тих недоумица зависиће и неке друге њихове "интерпретационе могућности"; уз све то, оне наређују да "женски" апостол мора бити апостолка без обзира на то што неке ретке свете жене већ два миленијума слове једино као апостоли.

Закон треба повући, обавезује на насиље над језиком

Оне су, даље, наредиле да се и у војничкој терминологији успоставе "женске творбене мустре" па смо добили војникињу, али и десетарку, и мајорку, и генералку, и адмиралку, и артиљерку, и топовњачу...

Оне наређују да женски режисер треба да буде режисерка, а не објашњавају зашто не би могла бити и режисеруља; задовољне су што је модел и "мушко" и "женско" звање, а шерети додају да би тај "женски" можда био елегантнији као модла.

Оне изједначују академца и академика па се не зна да ли то чине по статусу у војној школи или у највишој научној институцији, али по логици да је академкиња "жена академик" треба разумети да академика треба преименовати у академка (или макар у академца).

Њима се много допада "творбени образац" - шкиња (политиколошкиња, астролошкиња), а не објашњавају зашто неће да буду, рецимо, политикологуље или астрологуше ако им се допада да буду побегуље или намигуше.

Оне тврде да је и латински језик хомофобичан јер у њему нема "professor-a женског рода" па не знају да ли да се радују кад добију ("мушко") звање professor emeritus или да плачу што то није *profestrix emerita па се једнако успешно ругају и латинском језику потписујући се скраћено (и са скраћеном памећу) као prof. emerita.

И тако даље - до апсурда.

Током много деценија свога дугог живота никад нисам срео жену која би се осећала "угроженом" због тога што се уз њено име није нашао "женски идентификатор" занимања или професионалне позиције, сретао сам многе које су такве "идентификаторе" енергично одбијале, а сасвим су ретке биле оне за које сам накнадно сазнавао да без такве ознаке нису могле ни спавати. Та ме појединост наводи на закључак да су се и министарке и Скупштина наругале и нормалним Српкињама, и српском језику, и елементарној памети, а то потврдила и једна озбиљна адвокатска канцеларија захтевом да највиша судска инстанца потврди да је закон "неприменљив и неуставан" и да се обустави његова примена или у целини или макар у неким деловима.

Мислим да тај закон треба повући у целини јер обавезује Србе и на насиље над језиком. И на удар на Највиши Природни Поредак.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (19)