КОНАЧНО СЕ ДЕСИО НАРОД: Спор два крила унутар Централног Комитета Савеза Комуниста Србије

МИТИНЗИ, скупови, демонстрације, који су названи "дешавања народа", окупили су током 1988. и пролећа 1989. готово пет милиона људи у Србији

Фото Архива

ИНИЦИЈАТИВА Србије за промену Устава није наишла на разумевање осталих република и покрајина. Рад Савезне комисије за политички систем, основане на XII конгресу СКЈ са задатком да конципира реформу целокупног друштвеног уређења, смишљено је опструиран.

Страх од дезинтеграције и распада државе постајао је све реалнији. Централни комитет СКЈ је настојао да поврати своју водећу улогу у друштву и појача идејно и акционо јединство Партије. Покушаји да држава дође до усаглашене стратегије економског, научног и техничко-технолошког развоја нису давали очекиване резултате. Садржај дводневне седнице ЦК СК Србије из новембра 1984. говорио је о распрострањеној свести да процеси дезинтеграције разарају југословенску федерацију и прете разбијањем Србије. Став чланова Централног комитета који су представљали Србију био је да дезинтеграциони процеси у републици морају бити одмах зауздани. Партијски врх републике није био задовољан постигнутим у "последње три године" на јачању јединства у Србији.

Богдан Трифуновић, Фото Архива

Сумње у могућност ефикасног деловања и губитак илузија о легитимној променљивости уставно-правног положаја Србије додатно су заоштрили већ постојећи спор либералног крила у ЦК СК Србије са заговорницима радикалнијег решавања постојећих супротности. Богдан Трифуновић је исказивао незадовољство постигнутим "у самоуправном удруживању" рада и средстава на целој територији републике. Заговарао је промене у привредном систему и економској политици са циљем да буде остварена чвршћа "самоуправна интеграција у Републици". Сматрао је потребним да привреда Србије постане иницијатор бржег економског развоја Косова. У складу са тим веровао је да ће доношењем неопходних закона односи Србије и њених покрајина дефинитивно бити регулисани и "кроз државу". Трифуновић је тражио "више јединства и у републици и у земљи" и инсистирао на поверењу и договору покрајинских и републичких руководстава.

Био је мишљења да разговори "о отвореним питањима" у односима покрајине и републике не могу више бити расправљани само "у најужем кругу функционера", без јавности. Шпиро Галовић је, као основне циљеве српских комуниста који "остају неизмењени", навео равноправност народа и народности, федеративно уређење земље, социјалистичку демократију и самоуправљање. За њега југословенска заједница није била "тек некакав modus vivendi по нужди, него јединствен простор људске еманципације". Галовић је био мишљења да је "брига за односе равноправности у СР Србији неодвојива од бриге за њено јединство".

Колона грађана пристиже на Београдски митинг  1988. године, Фото Архива

Душан Чкребић је одбацивао оптужбе да Србија "много инсистира и држи до свог државног суверенитета", а притом запоставља карактер самоуправне заједнице. Он је наглашавао да Србија не тражи више државности од других република нити "више државности преко свог Устава". Иван Стамболић се залагао за јединство и заједништво у СР Србији. Истицао је да "аутономне покрајине и народности нису подстанари у СР Србији, али ми у њој нисмо ни сустанари". Југославију је сматрао истинским интересом Срба и Србије.

Међу онима који су тог новембра 1984. најавили "долазак" на политичку сцену био је и Слободан Милошевић. У свом излагању он је акценат ставио на политику дезинтеграције земље коју воде поједина национална републичка руководства и тенденцију да самосталност република буде преточена у њихову потпуну националну независност. Милошевић је указивао да се 70 одсто укупног југословенског робног промета обавља унутар република и покрајина. Уместо "анонимног" усмеравања средстава Косову он је предлагао заједничка улагања. Милошевић је сматрао да су противници промена у политичком систему исти они који разбијају јединствено југословенско тржиште. Био је убеђен да политика дезинтеграције и сепаратизма спутава перспективу југословенског друштва. Тражио је од српских комуниста да се ослободе комплекса унитаризма.

* * * * * * * *

ПРИТИСЦИ ИЗ ФЕДЕРАЦИЈЕ НА БЕОГРАД

ЗАКЉУЧЦИ осамнаесте седнице ЦК Србије одговарали су уравнотеженом односу снага који је, у том тренутку, још увек постојао у највишем партијском телу републике. Истицање потребе да комунисти Србије буду ангажовани у борби за јачање јединства републике, отклањању узрока дезинтеграције, заустављању исељавања Срба и Црногораца са Косова, изграђивању међусобног поверења, сигурности, мирног живота, националне равноправности и перспективе, у суштини, никога није обавезивало. Ипак, октобарска седница ЦК СК Србије је показала да је стрпљење на измаку, сукоб различитих оријентација присутан, простор за демократско деловање сужен, опстајање на функцијама или њихово запоседање, за многе, једина политичка преокупација.

Стварност живота у републици током осамдесетих година XX века недвосмислено је показивала да "удруживање рада и средстава" унутар републике није донело очекиване резултате. Слично је оцењиван и учинак закона о одбрани, унутрашњим пословима, држављанству и још готово 40 других правних аката донетих са намером да Србија "профункционише" као јединствена република.

На неразумевање су наилазили и захтеви републике да буде зауздан процес републичког и покрајинског затварања, успостављања локалних етатизама, подстицања партикуларистичких и сепаратистичких тенденција, слабљења улоге федерације и свођења њених органа на "неку врсту међурепубличких комитета". Сличну судбину имали су предлози о променама у функционисању великих система и њиховом заснивању на технолошко-економским принципима рационалног и ефикасног функционисања.

Српско руководство је иступало против промена система - "било с позиција рестаурације вишепартијског система или бирократско-етатистичког централизма". Захтеви да на "уставним принципима и основама" буду прецизније дефинисани односи у СР Србији "као држави и самоуправној заједници", одређена улога и надлежност органа Републике, регулисани односи са органима покрајина, подстакнуто јединство и заједништво, нису давали резултате.

Преговори о ревизији Устава које је српски политички врх предузео са руководствима осталих република и покрајина такође нису дали резултат.

Савезна скупштина СФРЈ, Фото Архива

У споровима партијских и државних органа Републике и покрајина арбитрирала је Федерација. Уочавано је да су конфронтације изазване "озбиљним идејно-политичким разликама у тумачењу и остваривању суштине уставних опредељења". Настојања партијских структура Србије да Република дефинитивно буде уставно конституисана, добије свој државно-правни идентитет, оствари друштвено-политичко јединство у Приштини и Новом Саду је доживљавано као "угрожавање аутономије и наметање законодавне дисциплине етатистичко-централистичким методом".

Покрајине нису биле спремне да прихвате одговорност, како за аутономију, тако и за јединство и самоуправну интеграцију Републике. Нико није био спреман да одступи од екстремних теза о потпуном јединству и апсолутној аутономији. Постојећи републички и покрајински устави нису примењивани. Тенденције одвајања пратила су разликовања "свуда и по сваку цену" - од економије, преко политичког система до културе и општенародне одбране.

Сама чињеница да су критика постојећег федерализма и захтеви за ревизијом Устава стизали из Србије, како су примећивали политичари у северозападним републикама, изазивала је сумњичавост и одузимала јој "повјесни легитимитет". Била је то последица укорењених стереотипа о Србији и Србима, постојећих инерција у погледима комунистичког покрета на државу српског народа, односа снага у југословенској федерацији. У питању су били удари који су у темељу уздрмали позиције партијског и државног руководства Србије и довели у питање његову демократску оријентацију.

Тако се догодило да под притиском неповерења које је стизало из осталих република и покрајина, нагомилане сумње у ваљаност сопствене политике која је нагризала српске комунисте, фрустрације претрпљеним неуспехом, и објективно постојећих противуречности које је требало хитно решавати, у Србији буду пропуштене шансе демократске реконструкције система и његових институција. Упозорења да неодговорним понашањем политички простор бива препуштен стихији нису озбиљно схватана.

* * * * * * * *

НЕЗАДОВОЉСТВО ГРАЂАНА

НА затвореним седницама ЦК Србије одржаним средином јула 1985. и крајем јануара 1986. либерално и реформистичко крило у ЦК Србије доживело је пораз. Исцрпљујуће седнице на којима је Слободан Милошевић "танком већином" и без поштовања демократске процедуре, између осам кандидата, предложен за председника ЦК Србије, показале су да у партији српских комуниста нема демократије.

Душан Чкребић, Фото Архива

Логика разрачунавања искључивала је, подједнако као и у време Јосипа Броза, нормалне односе међу неистомишљеницима. Нагомилани проблеми и различити погледи на методе решавања осетљивих питања остваривања "јединства и заједништва у СР Србији" сукоб су учинили дубљим, а његове последице дуготрајнијим.

Тако се догодило да у тренутку када је тоталитарни модел владања, са идеологијом утопизма, неограниченом моћи партијских елита, харизматским вођама, у Европи почео да губи моћ у Србији, до тада најлибералнијој југословенској републици, почео је да учвршћује своје позиције. Идеје о губитку и сменљивост власти, слободним вишестраначким изборима, демократским владама, уважавању политичких опонената, поштовању права опозиције, владавини закона који важе за све, слободи медија, демократији, изградњи модерног друштва које прихвата критеријуме и цивилизацијске норме свога времена, нису трасирале пут којим је партијски политички врх повео Србију.

Фото Архива

Борба за моћ у републикама била је праћена паралелним процесом нарастања националних незадовољстава и конфликата. Мобилизација националних енергија била је у складу са тенденцијом стварања самосталних националних држава. Нужне реформе друштва морале су да чекају неко друго време. Криза у Србији имала је више жаришта. Неуспех уставно-правног дефинисања републике подстицао је широко незадовољство српског народа. Косовска криза и егзодус Срба који је она изазивала представљао је "етничку претњу" и провоцирао српску реакцију. Простор за решавање косовског проблема био је сужен до крајњих граница.

Постајало је јасно да СКЈ више није "гарант Југославије". Фрустрација могућим распадом Југославије и разочарање у државу за чије су настајање и одржавање Срби положили "огромне жртве", порађала је утопију о српској држави. Захтеви за дефинисање националних програма били су са тим у вези. Осећај неповерења према осталим републикама исказивала је често понављана фраза о постојању "антисрпске коалиције". У таквим околностима, после посете Косову Пољу 24. априла 1987, српско питање је "отворено". То се догодило независно од Слободана Милошевића, кога је затекло као партијског функционера и у једној ноћи га трансформисало у "вођу народа".

Петар Стамболић, Фото Архива

Веза са широким масама народа успостављена је ван устаљене институционалне политике. У другој половини септембра 1987, на Осмој седници ЦК СК Србије, дошло је до коначног обрачуна две фракције унутар партије српских комуниста. Оставка председника Србије Ивана Стамболића уследила је средином децембра 1987. Поразу реформских снага допринела је наклоност коју је Милошевић задобио код дела војног врха, међу провинцијалним партијским функционерима, елементима старог режима, чуварима мита о Јосипу Брозу, присталицама "антибирократске револуције", кадровима који су заговарали "чвршћи" курс у решавању постојећих проблема у односима Републике и покрајина.

Митинзи, скупови, демонстрације, који су названи "дешавања народа", окупили су током 1988. и пролећа 1989. готово пет милиона људи у Србији. Под притиском националног незадовољства Влада Војводине је дала оставку 5. октобра 1988, а Скупштина Косова себи изгласала неповерење 23. марта 1989. Идеја о успостављању републичке контроле над покрајинама, која је пресудно подстакла хомогенизовање мишљења, могла је бити реализована.

Фото Архива

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИЗАЗОВИ С КРАЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА: Марта 1989. Србија је повратила суверенитет и државност у целој републици

26. 05. 2021. у 16:00

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - "НА БЕОГРАД" ОРИЛО СЕ ЉУБЉАНОМ: Корени словеначке србомржње старији су од једног века

20. 05. 2021. у 16:30

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УБИЈАНИ МЕТОДОМ МЕТАК У ПОТИЉАК: Србија је жртвовала пријатељство са Италијом, а Словенци су узвратили зверствима!

22. 05. 2021. у 10:30

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОДОБРЕЊЕ ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ ВОЈНИКА: Како је преговарао Анте Марковић, тадашњи председник СИВ

21. 05. 2021. у 10:30

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТРАСИРАЊЕ ПУТА ЗА НЕЗАВИСНОСТ: Како су текле припреме словеначког руководства за излазак из Југославије

20. 05. 2021. у 11:30

Друштво

1 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОНФЕДЕРАЦИЈА ИЛИ ОТЦЕПЉЕЊЕ: Разговори интелектуалаца под окриљем пен центара Словеније и Србије

18. 05. 2021. у 18:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације