НЕМА ЗАБОРАВА ЗА ВЕЛИКА ДЕЛА: Породица др Саше Божовић обновила гроб, а Барајево јој наменило сокаче

НИЈЕДНА борба не недри исте јунаке. Време им најтачнију меру даје. За др Сашу Божовић нема ваге која би могла да измери њену жртву, живот и рад, па и одлазак.

Фото: Н.Скендерија

 - Била је хероина, али је пре свега била човек. Она је том својом величином и нас, обичне, чинила вишим него што јесмо - казује Милисав Ристовић, село Лисовић, Барајево.

Питање, само делимично, одгонетнуто је у њеном роману, исповести "Теби моја Долорес", који је посветила шеснаестомесечној ћерки страдалој од глади и зиме током битке на Неретви, док је она збрињавала рањенике. Овај роман, крик за изгубљеним дететом жртвованим за слободу, осамдесетих година штампан је у тиражу од готово сто хиљада примерака, преведен на једанаест језика.

Дете свештеника из Лисовића, из чувене породице Магазиновић, изванредан студент медицине Универзитета у Београду, овде је упознала љубав свог живота Бранислава Божовића из Стијене Пиперске код Подгорице (такође студент медицине) и он ју је, као један од иницијатора отпора фашистичком окупатору јула 1941, увео у Народноослободилачки покрет. Следила га је у свим борбама, па и са бебом у наручју.

Фото: Н.Скендерија

Трагично страдање малене Долорес, која је добила име по шпанској револуционарки, још снажније их је везало. После рата, наставили су узвишену лекарску мисију, стамени у скромности мимо већине њихових сабораца.

 - Обоје су били изузетни људи, као што су и њихова деца Ива, Иван и Славко, коју су добили у послератним годинама - прича нам Милисав. Њихова деца су преузела све најлепше од њих.

Допали смо овог села, у долини на коју мотре Космај и Авала, на вест да су борци заборавили свог саборца. Да је гроб запуштен и закоровљен.

Фото: Н.Скендерија

Слика нас је демантовала. Гробно место крај пута иза кога поглед сеже тамо где нема тачке даљине, није ни запуштено, ни закоровљено. Али, ова хумка, по свему необична, посебна у скромности, као што је и био живот др Саше Божовић, деценијама уназад је брига само њене породице и кумова др Саше, с којима је, недалеко од почивалишта, после смрти супруга провела последње године живота у маленој викендици.

 - Живела је са селом, са нама. Били смо као породица. Кумовала је на грађанском и црквеном венчању мени и мојој супрузи Мири. Кумовала на крштењу нашој деци. И, по њој и њеном супругу дали смо имена синовима, Саши и Бориславу.

Пред нама, породични албум Ристовића. Фотографије венчања и крштења. На једној др Саша Божовић у наручју држи свог маленог имењака. Безброј фотографија породица Ристовић чува као драгоценост.

- Она је волела Лисовић, готово да одавде није одлазила, можда, који месец пред смрт. Оставила је опоруку деци да јој овде буде гробно место. Сама га је осмислила - сећа се Ристовић. - Верујем, колико смо је познавали, да је тиме желела да избегне почасти у времену када се земља за чију се слободу борила у крвавим мукама распадала. Ни она, ни њен супруг др Борислав Божовић, нису желели било какве бенефите изван струке. Добро се сећам када им је градоначелник Београда, Живорад Ковачевић, понудио да скромни стан на Врачару замене већим, примерено њиховим заслугама, одбили су. У том њиховом стану, у бившој Лењинградској, одрасло је и одшколовано, уз њихову децу још шеснаесторо туђе деце - прича нам Милисав.

Фото: Н.Скендерија

Никада нисмо видели овакав белег вечног пребивалишта. Никада толико скроман за једну људску громаду. Само бетонска плоча. Камен, стамен и у скромној вечности. На плочи крст освежен бојом злата. Име, ћирилицом: Саша Божовић, година рођења и смрти (1912-1996). Око камене плоче, ситан белутак. На источној страни, четири камене коцке. Исписана имена деце: Долорес, Ива, Иван, Славко. Гроб заштићен ниском металном оградом.

 - Њена деца су платила да се обнови овај белег, а зашто у томе није учествовао Савез бораца, ја у то не желим да улазим - каже Милисав Ристовић. - Њена деца долазе, готово сваке године. Окупљају се, овде, скоро сви. Доводе децу и унуке, Сашине праунуке. Једна од њих зове се Долорес. Када она дође, тада су емоције посебне.

Лисовић, који минут по подне. Има ли овде народа? Као да га нема. Чамотиња божја низ колски пут. Ово је "улица" коју је, прошле године, општина Барајево наменила знаменитој жени овог краја. 

Foto: Фото: Н.Скендерија

POGLEDAJ GALERIJU

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације